Србија и пошта: Кад мисли путују - како се дописивање променило за скоро 200 година

Сећате ли се када су на неколико сати пали Инстаграм и Фејсбук, па нисте могли да пошаљете поруке свим пријатељима чији ни број телефона немате, а камоли кућну адресу?

Да, за многе је било страшно и чинило се да траје предуго.

Не тако давно, за дописивање су били потребни дани, недеље, па и месеци - записане на парче папира, мисли су дуго путовале од једне до друге географске тачке.

Брзина те размене зависила је од једног човека у униформи - поштара, који није одувек доносио само рачуне за комуналије и судске позиве, већ и државна документа, новац, пријатељска и љубавна писма.

Први законодавни акт који се односи на рад српске поште, под називом Устројеније поштанског заведенија (Уређење поштанске службе), донет је 27. октобра 1843. године.

Међутим, прича о дописивању почела је неколико векова раније - преко брда и равница данашње Србије писма су се разносила још у време Османског царства.

'Никакво писмо ме није могло овако обрадовати' - како су се дописивали Вук Караџић и кнез Милош

„Високоблагородни Господине, Високопочитајеми Пријатељу! Од мога пута у Србију за сада нема ништа и томе је главни узрок што сам са мало новаца", пише Вук Караџић из Беча кнезу Милошу Обреновићу 1831. године, наводи се у зборнику Вукова преписка, књига друга.

Ово писмо Вука Караџића не би могло да стигне кнезу Милошу у Крагујевац да се није било писмоноша који су, путујући на коњима, прелазили стотине километара.

У Османском царству, од којег се Србија у време настанка писма полако осамостаљивала, пошту су разносили татари, стоји у монографији Тачка спајања ПТТ музеја Београд.

Ова реч није означавала народност, већ су курире називали татарима зато су етнички Татари важили за „најбоље, најиздржљивије и најбрже јахаче у то време", наводи се.

Живот Вука Караџића у Бечу вероватно би био много тежи да није могао да се дописује са својим покровитељем кнезом Милошем којем је слао своје радове и књиге.

Заузврат, кнез би га наградио - у новцу.

„Никакво писмо у мом дојакошњем животу ме није могло овако обрадовати", захваљује се Караџић фебруара 1836. године.

То је одговор на писмо којим га је кнез обавестио да ће убудуће примати „100 талира о Митровдану, а 100 о Ђурђевдану".

„И сад сам још као пијан од радости", додаје лингвиста којем дугујемо ћирилицу каква се данас пише у Србији.

Било је то време када је и новац путовао поштом, у специјалним пошиљкама које су се називале аманети.

Писмоноше на коњима ослањали су се на мрежу мензулана - постаја где су могли да одморе и замене коње.

Хатишерифом од Гилхане из 1839. године, повељом коју је лично турски султан лично, кнежевина Србија је добила још већи степен самосталности.

Тако је пошта у потпуности прешла у руке Срба, наводи се у монографији ПТТ музеја.

Само годину дана касније, и обични грађани су добили могућност да шаљу писма.

Прва пошта у Београду отпочела је јавни поштански саобраћај у данашњој Кнез Михајловој улици у Београду, а налазила се у згради где је данас Галерија САНУ.

У прво време, поштарина се није наплаћивала зато што су већину писама слали државни органи, па је било „нелогично да држава самој себи наплаћује таксу", наводи се у монографији.

Два поштара и девет телеграфиста

Када је пошта тек основана, Београд је имао само једног поштара.

Звали су га писморазноситељ.

Име и презиме тог човека нису остали упамћени, али зна се да је ступио на дужност недуго након доношења Устројенија поштанског заведенија, стоји у монографији Тачка спајања.

Његов први колега радио је двестотинак километара јужно, у Алексинцу.

У опису посла писморазноситеља било је да „доставља пошиљке по вароши, ложи пећи у пошти и одржава чистоћу".

Како би комуникација текла брзо, поштари су имали свој распоред.

Носили су два реквизита - сат и трубу.

Пошто су често путовали ноћу, трубу су користили да „позову скелеџију" који спава на другој страни обале, али и да „уплаше разбојнике", пише у монографији.

Ако би били у журби, дували би у трубу пред долазак у мензулану, што је значило да треба да им спреме коња.

Крајем 1854, кнез Александар Карађорђевић набавио је телеграф и платио једног Аустријанца да обучи деветорицу телеграфиста.

Очекивања од кандидата за овај посао била су висока: морали су да имају завршену највишу српску школу - Лицеј или да су студирали у иностранству.

Прва поштанска марка

Прва поштанска марка се на шалтерима у Србији појавила 1. маја 1866. године.

Први знак на марки био је српски грб, а од 1. јула у употребу је ушла црвена марка са ликом кнеза Михаила.

'Ало, ало'

Да сте се родили на почетку 19. века, доживели бисте и оснивање поште и размену првих телеграфа, а под старост бисте сведочили новом чуду технологије - телефону.

Први телефонски разговор у Србији догодио се 14. марта 1883. године, наводи се у монографији ПТТ музеја.

Част да обаве први разговор припала је министру војном Тихомиљу Николићу и инжењерском капетану Кости Радосављевићу.

Један је био у Министарству, а други у касарни на Палилули и разговарали су са раздаљине од 300 метара и то без викања кроз прозор.

Обични грађани телефон су почели да користе 1898. године, када су у Београду постављене прве јавне говорнице.

На телефонима је било исписано и упутство за коришћење, које се може видети у ПТТ музеју.

Упутство

1.Скините слушалицу и по добијеном сигналу убаците 5 динара у металу и бирајте жељени број.

2.Ако је тражени број заузет или се не јавља, вратите слушалицу на своје место - убачени новац се враћа.

3.Не убацујте оштећени новац и друге предмете, јер се уређај квари.

4.У случају квара јавне говорнице молите се да квар пријавите на телефон 97, овај разговор се не наплаћује.

Извор: ПТТ музеј

Телеграм за Марсовце

На шалтеру београдске Поште 27. децембра 1928. године предат је необичан телеграм.

„Становницима Марса, Васионе. Јавите нам имате ли античких ствари. Антикварница Гуслар, Влајка Игњачевића, Београд, Краља Александра 60, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Европа, Земља".

Службеници поште су се збунили, па је пресекао министар саобраћаја да телеграм мора да се прими, печатира и наплати.

Израчунали су колико је растојање до Марса и да је Влајко Игњачевић дужан да плати 2.001 динар.

Потом је цела Европа писала о београдском књижару и његовом дописивању са Марсовцима, а цедуља са текстом телеграма и плаћеним рачуном дуго је била изложена у излогу Поште.

Извор: Књига Невиђена Србија, аутора Владе Арсића

Од телефона преко пејџера, до мобилног и интернета

ПТТ везе одиграле су важну улогу у Првом и Другом светском рату - пошта се достављала аутомобилима, авионима и бродовима.

Колико је пошта била важна показује и чињеница да је између два рата у Србији основано и Министарство пошта које се налазило на углу Палмотићеве и Улице Мајке Јевросиме у центру Београда.

Због стратешке важности, телефонске инсталације често су биле на мети бомбардера.

Тако су се инжењери досетили да каблове спроведу под земљом.

Комунизам је прошао без технолошких револуција у овој сфери, али се мрежа гранала и саобраћај је текао све ефикасније.

Рат у Босни се приводио крају када је у Београду 1995. године уведен систем пејџера.

Били су то мали апарати за размену порука које сте могли да видите, на пример, окачене о каиш припадника полиције.

Паралелно, у Србију су стигли први мобилни телефони који су за многе данас продужетак руке.

Међутим, то није сасвим искоренило писање писама, барем не у појединим ситуацијама.

Писма баки - кад сва друга комуникација закаже

Јована Георгиевски

Помислили бисте да је 2019. године слање писама потпуно превазиђена ствар када са људима које волите можете ступити у контакт на клик.

Чини се да уопште није важно што живе у другом граду.

Међутим, ни сав развој технологије на свету није могао ама баш никако да помогне када се између мене и баке испречила старост у комбинацији са километрима.

Није ме ништа разумела када бих покушавала да је назовем телефоном или да причам са њом преко видео-позива.

Мислила сам да ће помоћи ако ме буде видела путем камере, али није и разлози за то били су неуролошке природе.

Хтела сам да јој испричам много ствари, па сам почела да јој пишем писма.

По лепом времену, бака би седела у дворишту, отварала и читала.

Са пандемијом, писма су почела да путују веома дуго и зато сам слала свежњеве - по неколико у једној тури, за све разговоре које нисмо стигле да обавимо у том периоду.

У мом и бакином микросвету, писма су заменила телефон, а због вируса и посете.

Последње речи које је сам са њом разменила док је још била потпуно свесна свог окружења остале су забележене у тим писмима.

Због тога тачно знам о чему смо последњи пут разговарале.

Има у тим листовима папира некаква врло конкретна утеха.

Писма из Првог светског рата - дуг пут кући

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]