Свет кроз очи девојчица у Србији - од нацистичке окупације, преко „безбрижног" социјализма, до паметних телефона

Од борбе за одлазак на кројачки занат и маштању о коцки шећера у време Другог светског рата, па играња школица и арјачкиња барјачкиња у безбрижно време социјализма, до паметних телефона и брзог интернета у 21. веку.

Тежина и начин живот девојчица у Србији мењао са у последњих 80 година, често на боље, али и даље су у неравноправнијем положају у односу на дечаке.

Ситуациона анализа деце и адолосцената у Србији за 2019. УНИЦЕФ показала је да девојчице чешће учествују у кућним пословима од дечака и искљученије су из активности које доводе до остваривања прихода.

Јелена Живковић, 86-годишња пензионерка из Панчева, одрасла је у земљорадничкој породици - почела је да ради на њиви још као шестогодишња девојчица, убрзо је почео и Други светски рат, па јој је, како каже, детињство измакло пред очима.

„Јако мало сам се играла када сам била дете - нисам имала кад да будем девојчица", објашњава она 80 година касније.

Данас ствари изгледају другачије, права девојчица гарантована су Конвенцијом о правима детета коју је издао УНИЦЕФ, као и Уставом Републике Србије, Законом о равноправности полова и Законом о забрани дискриминације.

Једна од њих је и Лена Рачић, 15-годишњакиња из Панчева, која је рано детињство провела у игри са вршњацима испред зграде, а данас иде у гимназију и сања да постане адвокатица.

„Играли смо жмурке и ћораве баке, готово да нисам улазила у кућу у том периоду, а омиљене играчке су ми биле, као и већини девојчица, лутке и барбике", препричава она.

Уједињене нације (УН) почеле су да обележавају Светски дан девојчица 11. октобра 2012. године како би указале на потребе и проблеме и поштовање њихових права, наводи се на звеничном сајту ове организације.

Весна Влајић Благојевић, 55-годишња учитељица која је одрастала 70-их и 80-их година у социјалистичкој Југославији, памти период у којем је била девојчица као „безбрижно" време.

Одгајана је у духу „потпуне равноправности", права жена и мушкараца тада су била изједначена „чак и више него данас", па је у то време било лепо одрастати као девојчица, каже за ББЦ на српском.

Године 2020, у Србији је било 3.538.820 жена, што чини 51,3 одсто укупног становништва, показују подаци Републичког завода за статистику.

Од рата, па „безбрижности", до генерација рођених уз компјутер

Јелена Живковић је имала непуних седам година када је Други светски рат стигао у Југославију и јасно га се сећа.

„Памтим облаке дима током бомбардовања, а мало се јасније сећам краја рата када су Немци напуштали Панчево и минирали возове којима им је до тада достављана храна", прича ова пензионерка.

Једна таква експлозија њој и њеној породици умало је дошла главе.

Њен отац је током рата направио импровизовани објекат у дворишту који се тада називао трап - био је укопан у земљу, а кров изнад њега био је направљен од земље, сламе и пепела, комбинације која се користила како кров не би прокишњавао.

Током рата и бомбардовања Југославије су се често крили у овом објекту, а једном им је очева конструкција спасла животе.

„Како смо живели близу пруге, једног дана је после минирања возова ужарени точак од вагона пао на кров и сећам се да је отац викао на нас да брзо изађемо напоље - тако смо остали живи", објашњава.

Јелена је била најмлађе од петоро деце, па је већ са шест година помагала старијима у обрађивању повртарских култура - додатни пар руку, макар и дечјих, био је добродошао, а и није имао ко да је чува.

Имала је обавезу и да напоји и нахрани стоку коју је њена породица држала у дворишту куће, а убрзо је њено задужење постала и продаја киселог млека.

„Ишла сам са кантом од неколико килограма и прелазила километре - па од куће до куће, док не продам све", препричава Живковић.

Због тога, како тврди, није имала много времена за игру.

Сећања на дечје дане Весне Влајић Благојевић знатно су другачија.

„Детињство ми је било врло лепо - друштвена атмосфера је била стабилна, родитељи су често били код куће, што данас баш и није случај", напомиње она.

„Одрасла сам у Младеновцу, урбаном окружењу у то време, и права жена и мушкараца била су изједначена - чини ми се и више него данас", описује 55-годишња учитељица.

Како каже, њена породица није била традиционална - отац је радио све кућне послове као и мајка.

Девојчице и школе - путовање кроз време

Лена Рачић иде у други разред гимназије „Урош Предић" у Панчеву где има „добро друштво" и довољно времена које са њима проводи ван школе, углавном играјући одбојку.

„Мислим да је моја школа прилично добра - имамо прилику да свашта научимо и откријемо шта ће нас занимати у будућности", описује она.

„Код нас у школи недавно су увели информатички смер и сада они користе кабинете за информатику, а ми имамо наставу у другом кабинету где раде само три компјутера", објашњава она.

Још увек није сигурна чиме ће се бавити у будућности, али је најближа одлуци да упише Правни факултет и „циљ јој је да постане адвокатица".

Како је бити девојчица - из угла најмлађих

Дора има девет година и иде у трећи разред једне основне школе у Београду - ужива у решавању „занимљивих" задатака, али јој је ипак „најлепше кад се заврше часови, па може да се игра са другарима у дворишту".

Ипак, омиљено друштво за игру јој је шестогодишња сестра Александра.

Александра иде у предшколско и тамо „има много другара и може да се црта, а и васпитачица је баш добра".

Код куће, сестре се заједно се играју са луткама или од лего коцкица граде „хотеле, дворце и болнице", препричава Дора.

Гледају и преносе спортских догађаја са татом, а понекад играју и Игру меморије, Човече не љути се и Монопол.

Александри су, како каже, омиљене друштвене игре такође Монопол и Човече не љути се, пре свега због тога што у тим играма „увек може да победи тату".

Она би волела да једног дана буде куварица или „продавачица хране за људе и животиње".

„Волим лепо да једем, а кување ми изгледа забавно, а од продаје хране би могла једног дана да зарадим паре", објашњава Александра.

Тако не чуди што јој је омиљени поклон који је добила, поред књиге Лепотица и звер, мала кухиња за лутке.

Три године старија Дора планира да постане архитекткиња, јер воли да „прави и гради ствари".

„Раније сам хтела да будем и певачица, волим да певам - пролетос сам се одушевила када је била Евровизија и волела би да могу да се пријавим за дечију Евровизију", прича Дора.

Воли да чита књиге за децу попут Пет пријатеља, Хајди или Саре Кеј, па би желела да добије још неку сличну књигу.

Одушевила се сетом за чај за играње, као и сет за чај за играње „супер одбојкашком лоптом" коју је недавно добила.

„Волела бих да добијем и новог папагаја, пошто нам је стари угинуо", истиче деветогодишњакиња.

Неке девојчице имају другачије планове за будућност - петогодишња Хана из Београда машта да постане библиотекарка.

Каже да је то желела „одувек" и то због тога што је библиотека „лепа и тиха".

Ова маштовита девојчица највише ужива у игри са кућицом за лутке, које у Ханиној кућици заиста уживају.

„Ту стављам лутке и барбике у кревет, однесем их у кухињу ако хоће да ручкају, а друге гледају телевизију", препричава она.

То јој је уједно и нешто најдрагоценије што је икада добила на поклон, а каже да би у будућности волела да има шминку са илустрацијом Елзе, јунакиње из цртаног филма.

Ова петогодишњакиња воли да иде у вртић, а тамо пре свега цени добру организацију и сложност међу другарима.

„Најлепше ми је кад су другари ту, али не оно кад је свађа. Волим кад се сложимо шта ћемо да радимо - тамо кухиња, тамо лего коцкице, тамо друге коцкице, овамо цртање", додаје Хана.

Премотавањем филма скоро 40 година уназад, долази се до периода када је у школу пошла Весна Влајић Благојевић.

После 20 година рада у просвети, она тврди да се услови у школама до данас нису много променили.

„У то време су школе биле су озбиљно опремљене - изузимајући интернет и модерне технологије, тадашње школе имале су све што и данашње.

„Постојале су озбиљне секције у школама, од уметничких до спортских, а приватних клубова и школица није било тада", присећа се ова учитељица.

Попут петнаестогодишње Лене, и Весна је желела да постане адвокатица, али су времена била погрешна за испуњавање тих амбиција.

„Када је требало да упишем факултет средином осамдесетих дошло је до кризе, а у то време до стицања статуса адвоката требало је завршити Правни факултет, па волонтирати три године, онда радити још толико, па положити правосудни испит.

„За моје родитеље је било материјално недостижно да толико дуго учим и радим без плате - тако ти ја упишем Учитељски факултет и завршим као учитељица", присећа се Влајић Благојевић.

Школске недаће искусила је и Јелена Живковић - оно доба за које се каже да је најлепше „од колевке до гроба" за њу почиње 1940, неколико месеци пред почетак Другог светског рата.

Основно образовање стекла је у родном Панчеву и тада је трајало пет година, али се због рата оно одужило, па је Живковић тек после 1945. и ослобођења могла да га заврши и упише гимназију „Урош Предић" - исту ону коју ће много касније похађати Лена Рачић.

Међутим, после неколико месеци је наређала лоше оцене и решила да напусти школовање, препричава ова пензионерка.

Уследила је пауза, а онда је схватила чиме жели да се бави - са 16 година замолила је мајку да је упише у занатску кројачку школу, по угледу на старију сестру.

Занат је испекла за три године, а настава се одвијала у кући кројачице која их је учила занату - ученици су истовремено били и шегрти и послуга.

„Сећам се да сам на Велики петак брисала прозоре, плакала сам због тога, али нисам дала да се види, јер сам наслутила да ме Госпођа, како смо звали наставницу, тако намерно баца у искушење.

„Када сам дошла кући, лагала сам мајку да сам помагала у кројачким пословима, скупљала шпенадле магнетом и остало, јер нисам желела да ме испишу", присећа се.

У паузи између два блока наставе у школи, Живковић је брзо пешачила до куће како би ручала и намирила краве и свиње, па онда трком назад у кројачку радњу.

Шнајдерски занат био је њен избор, иако је током педесетих женама је било доступно да стекну високо образовање.

„Ја нисам имала знања за тако нешто, а и било је ретко да жене у то време иду на факултете, иако је било могуће и дозвољено", наводи Живковић.

„Ништа није штрчало, па нисам имала шта да пожелим"

Епохе у којима су одрастале дијаметрално су различите, па се и оно за чиме су чезнуле у детињству прилично разликује.

Пред сам крај Другог светског рата, Јелена Живковић није имала много, па је и коцка шећера често била нешто о чему је маштала.

За немачком војском која се повлачила, остајали су понегде сандуци са храном, а њен отац је једног дана пронашао један који је био „пун шећера и чоколаде - који су у то време били ретки и драгоцени", каже она.

„Морао је да закопа тај сандук, јер је могао да оде у затвор ако би Немци или касније Руси нашли то код нас у дворишту.

„Молила сам мајку да ми да мало шећера, а она је говорила да немамо. Онда сам гласно рекла да сам видела оца како га закопава - могла сам тако и да му дођем главе", присећа се са осмехом.

Неће заборавити „лутку од каучука" са којом се играла као врло мала, док јој је касније за срце прирасла „лопта коју је добила од оца".

Гимназијалка Лана Рачић је девојчица која је имала, како каже, лепо детињство.

Сећа се да је као мала добила играчку мачка који прича и то описује као „најдражи поклон из детињства".

„Сада се обрадујем када добијем неку књигу", додаје она.

Током одрастања у социјалистичкој Југославији, Весна Влајић Благојевић није имала осећај да јој било шта недостаје.

„Били смо поприлично материјално уравнотежени у то време и није било често да неко има нешто што други немају у том смислу.

„Када немаш нешто да штрчи што можеш да пожелиш, онда и немаш претеране жеље", закључује ова учитељица.

Шта кажу званични подаци

Укупан удео млађих од 15 година у Србији је 14,3 одсто, наводи се у извештају Републичког завода за статистику (РЗС) у којем не пише какав је однос заступљености полова у тој категорији.

У прошлој школској години укупно је 216.570 деце похађало је предшколско васпитање и образовање, а међу њима је било 104.871 девојчица, односно 48,4 одсто, саопштио је РЗС.

Ниже разреде основних школа у Србији 2019. похађало је укупно 260.507 ученика - девојчице су чиниле 48,4 одсто, док је у више разреде ишло укупно 267.327 ђака, од чега је било 48,7 одсто девојчица, показују подаци које је прикупио УНИЦЕФ.

Из УНИЦЕФ-а указују и на неке од изазова са којима се суочавају деца и, посебно девојчице.

Они кажу да је 42 одсто девојчица млађих од 14 година било изложено насилним методама дисциплиновања код куће, док 57 одсто девојчица из ромских насеља ступи у брак пре навршене 18. године, а готово 18 одсто њих то учини пре 15. године.

Када је образовање девојчица из ромских породица у питању, средњу школу похађа 15 одсто девојчица из насеља која претежно насељавају Роми, показују подаци УНИЦЕФ-а.

Ситуациона анализа деце и адолесцената у Србији за 2019. годину коју је урадио УНИЦЕФ показала је да девојчице чешће учествују у кућним пословима од дечака и искљученије су из активности које доводе до остваривања прихода, па им је на тај начин „ускраћена одређена димензија радне социјализације".

Девојчице су и најчешће жртве трговине људима међу децом са 75 до 95 одсто удела, додаје се у овом документу.

Игре за девојчице - некад и сад

Деца су током седамдесетих и осамдесетих смишљала су и играла игре попут арјачкиње-барјачкиње, школице и прескакања ластиша, присећа се Весна Влајић Благојевић.

„Важно је било проводити време напољу - често сам се играла и са дечацима, па су се на репертоару нашле многе ратничке и извиђачке игре", препричава она.

Време у којем одраста петнаестогодишња Лена Рачић знатно је другачије - брзи интернет и рачунар има „од кад зна за себе", а у трећем разреду основне школе добила је и паметни телефон.

Ипак, никада није проводила превише времена играјући виртуелне игре, већ је више уживала напољу.

„Када сам била млађа, имала сам огромно друштво у крају и много нас се скупљало испред зграде - играли смо жмурке и ћораве баке и готово да нисам улазила у кућу у том периоду", каже.

Од играчака је највише волела барбике, али се сећа и да је обожавала и да игра домине.

„Сада слободно време углавном проводим тако што играм одбојку са другарима", додаје.

Током четрдесетих и педесетих година 20. века, одбојка није била популарна у Југославији, па су Јелена Живковић и њени пријатељи смишљали игре за које је више била потребна машта.

Једну од омиљених назвали су кобасице и оруђе за игру били су поломљени црепови којих је током и после Другог светског рата било у изобиљу.

„Ређали смо остатке од црепова у висину и онда са пет метара гађали једни другима те куле које смо назвали кобасице.

Кад порушиш некоме црепове, онда ти постајеш кобасичар и мораш брзо да градиш нову кулу, каже ова пензионерка.

„Данашња деца желе увек нове играчке, друга су времена - нама је било довољно да нас пусте да се играмо било чега и било како", закључује Живковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]