Путовања, музика и Гинис: Нишлија који већ пола века аутостопом одлази на концерте

Аутор фотографије, Dusan Ivanovic/dusanlifephotography
- Аутор, Урош Димитријевић
- Функција, новинар сарадник
„Зовем се Драган и април је 1976. године. Имам двадесет три године и пет година искуства у аутостопу."
Овим речима, шездесетосмогодишњи Нишлија Драган Аранђеловић Арчи започиње књигу Како сам аутостопомстигао до Гиниса, збирку прича о одласку на концерте неких од највећих рок музичара, и то само уз помоћ подигнутог палца.
У осамнаест прича, колико се налази у првом издању ове књиге, Арчи је сакупио неке од његових најзанимљивијих авантура са (ауто)путева бивше Југославије, Европе и Америке, као и са концерата култних музичара попут Нила Јанга, Боба Дилана, Бруса Спрингстина, Кета Стивенса, Стинга, Сантане, бендова Ролингстонс, Јес, Меник Стрит Причерс.
Заправо, тешко је набројати све извођаче које Арчи помиње у књизи.
Ако се сетите неког рок концерта, од почетка седамдестих па до данас, одржаног у Југославији или у неком од већих европских градова, велика вероватноћа је да је и Арчи био у публици.
А ако је био, готово сигурно је до тамо дошао аутостопом.
„У колекцији имам између 250 и 270 карата са разних концерата.
„Ако рачунам и оне озбиљније домаће концерте на које сам ушао без карте, цифра сигурно прелази 400", каже Арчи за ББЦ.
Тврди да је рођен под срећном звездом, барем што се аутостопа тиче.
Доказ за то је што за педесет година, колико износи његов стоперски стаж, ниједном није закаснио нити пропустио концерт.
„Ниједан једини пут. Два пута сам чекао мало дуже, али просечно време заустављања возила ми је око петнаест минута."
Како сам наводи у уводу књиге, дуго није имао намеру да пише о аутостопу.
За њега је то била уобичајена ствар, хоби који су он и његови пријатељи практиковали или просто начин на који су, дуги низ година, живели.
Међутим, после гостовања на трибини коју су организовали Млади амбасадори из Ниша - на коју је позван да говори управо о искуству стопирања - и изузетно позитивних реакција публике, схватио је да је филозофија аутостопа за многе велика непознаница.
А многи пријатељи почели су да га убеђују да приче са тих путовања заслужују да буду сачуване у писаној форми.
Када је наступила пандемија корона вируса, Арчи више није имао изговора.
Дошло је време да се седне пред тастатуру и напише приче са асфалта и пренесе утиске са концерата.
На нешто више од двеста страна стало је педесет година стопирања, практичних савета за оне који се одлуче на овакав вид путовања, прича о страшном сусрету са комбајном, изгубљеним торбама и Гинисовом рекорду.
А све те приче имају за циљ да што боље представе Арчијеву филозофију аутостопа.

Аутор фотографије, Privatna arhiva
Шта је филозофија аутостопа?
Готово свака прича почиње на познатој Комренској раскрсници у Нишу, места на коме би Арчи, традиционално, лизнуо палац за срећу, подигао га високо и чекао да га неко покупи.
Објашњава да је почео да стопира инспирисан хипи културом с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлог века.
„Ми смо покушавали да копирамо хипике, а аутостоп је био начин путовања хипика", каже Арчи.
„То смо виђали у филмовима попут Голи у седлу (Easy Rider) и у романима Џека Керуака и сличних писаца који су се бавили том тематиком.
„Тако смо схватили да човек може врло лако да се пребаци од тачке А до тачке Б, а да притом упозна масу људи и лепо се проведе."
Главна фора је у „осећају", објашњава.
„У осећају слободе који човек у том тренутку има - када изађе на пут и подигне палац.
„Затим, тај хук возила која пролазе поред тебе, мирис бензина и асфалта, и поветарац, било од ветра или од камиона који прође поред вас."
Међутим, како каже, аутостоп многим младима у Југославији седамдесетих није био привлачан само због хипи културе која је долазила са другог континента, већ је постојао још један фактор.
„То је било везано и за материјална средства."
Просто, отићи до Италија или Холандије, возом, аутобусом или другим, званичним, превозом није било тако лако.
„Није да се није имало пара, али да ја поменем тада мојим родитељима 'Хеј, хајде да ми дате паре да идем у Холандију', није било шансе", каже Арчи.
Али чињеница да Арчи и дан-данас стопира, иако му новца за гориво или карте не недостаје, доказује да финансијски фактор није пресудан када је у питању аутостоп.
Уосталом, или се примите на ту филозофију или не.
Просто је.
„Само онај који никада није путовао аутостопом не може да схвати ту филозофију. Ако вас служи срећа - идете, путујете. Ако не - ништа, чекате другу прилику."
Иако то звучи као превелики ризик, Арчи нас уверава да „увек неко мора да стане".

Аутор фотографије, Privatna arhiva
Аутостоп не штеди само новац, такође вас и оплемењује
Иако су неки мотиви у књизи стално присутни, попут Арчијеве браде или црвеног ранца на леђима, на почетку га видимо као младог човека, који, иако широких видика, можда нема пуно знања и искуства.
Како окрећемо странице, упознајемо све свестранију и образованију особу, али и све искуснијег аутостопера.
У књизи детаљно описује тренутак када је схватио да мора да научи енглески језик.
После концерта Кета Стивенса, једног од његових идола, у Љубљани 1976. године, Арчи је седео у холу хотела Лав.
Како и зашто је тамо доспео је потпуно друга, и занимљива, прича, али у једном тренутку се на фотељи поред њега створио нико други до Кет Стивенс.
После потписивања постера и кратког разговора на неспретном енглеском, појавила се и Стивенсонова тадашња девојка Пети Д'Арбанвил.
Пети је питала Арчија да ли жели фотографију са Стивенсом, што је он одбио, јер није разумео питање.
Када је, после неког времена, схватио какву грешку је направио, решио је да научи енглески по сваку цену, свестан да ће му требати у оваквим ситуацијама, а нарочито на аутостопу.
„Нису сви који примају аутостопере познаваоци светских језика", истиче Арчи
Енглески је временом научио, највише преко музике и филмова, али је успут учио и практични аутостоперски језик.
„Немачки сам знао из школе, али сам се трудио да на француском, италијанском, холандском и другим језицима научим основне фразе везане за аутостоп 'докле идете', 'где можете да ме оставите' и слично".
За себе не може да каже да је полиглота, али свакако поседује „функционално знање језика за путовање аутостопом".

Ко је Драган Аранђеловић Арчи?
Арчи има 68 година, живи у Нишу, а ове године обележава пола века откако путује аутостопом.
Био је власник култне нишке музичке продавнице Хепи Хаус.
Његове репортаже са концерата објављиване су у листовима Данас и Графит, а радио је и као новинар бројних нишких радио и ТВ станица.
За албум групе Јес Close to The Edge даје десну, а за Јангов Harvest леву руку.
У школи у Пироту је научио да прави качкаваљ, док данас прави џем, комбинацију смокве и шљиве.
Не одустаје од аутостопа, а ни од вожње бицикла.


Аутор фотографије, Privatna arhiva
„Није поента да буде досадно"
Година је 1982. и Арчи се са кумом Зоком упутио на концерт Стоунса у Бечу.
Само што су изашли на Комренску раскрсницу, зауставио се сребрни мерцедес.
Када су рекли возачу да иду на концерт у Беч, одговорио им је да упадају и да ће их одбацити до одредишта.
Идеалан сценарио, помислио би вероватно свако. Али Арчију нешто није дало мира.
Изашли су код Славонског Брода и ту устопирали друго возило.
Никакав проблем није био са првим возачем.
Био је доста љубазан, чак им је и дозволио да возе мерцедес, али Арчи тврди да је било „превише досадно".
„Ако вас неко прими и вози вас од Ниша до Беча, то је исто као да сте сели у воз или аутобус, само је ово џабе", објашњава његове разлоге.
„Имате неколико сати вожње и приче са једном особом, а то није ништа посебно.
„Штос је у томе да уживате, упознајете људе, обичаје."
Додаје да је, у годинама које су уследиле, имао и доста дугачких вожњи али да би, када се тако осећао, „прекидао вожње и настављао са неким другим".
Без тога је, очигледно, досадно.

Погледајте видео: Из Србије око света са (ни)мало пара

„Улазак" у Гинисову књигу рекорда
Узевши у обзир назив књиге, неко би помислио да је Арчи, одласком на концерте аутостопом, успео да обори Гинисов рекорд у тој области.
Иако то, нажалост, није случај, овај Нишлија је ипак постао део једног занимљивог рекорда.
Када су се враћали из једне, додуше безуспешне, потраге за музичком линијом у Холандији 1984, Арчи и његов кум Тане - у књизи се појављује више кумова - устопирали су, испоставиће се, крајње занимљивог возача тегет пасата.
Возач је био Дитер Веш, Немац који се намерачио да постигне Гинисов рекорд по броју примљених аутостопера.
Каже да му прво нису веровали када је рекао који рекорд покушава да обори.
Међутим, Дитер им је само рекао да отворе касету испред сувозачевог седишта и погледају у препуне роковнике са списком имена.
Арчи и Тане су му били 6235. и 6236. аутостопери које је повезао.
Обојица су се уписали у роковник уз остављање прикладних сувенира и контакта, за случај да Дитера пут некада одведе у Ниш.
„Мислим да је била судбина да баш нас двојица устопирамо Дитера Веша", каже Арчи.
У том тренутку, он је већ имао 13 година аутостоперског стажа, и додаје да је „редно било да се тако нешто велико деси".
„Све вожње пре тога су биле, углавном, обичне вожње, возили су ме обични људи.
„Али када је дошло до тога да ме вози човек који се трудио да постигне такав рекорд, то је за мене било фрапантно."
Гинисов рекордер и Арчи су се умало срели поново, и то ове године.
„Хтели смо да га доведемо на промоцију књиге, јер је назив везан за њега", каже и додаје да је сазнао да Веш и даље скупља стопере, иако је успео да обори рекорд.
„Ушао је у Гинисову књигу рекорда, али има за циљ да дође до одређене цифре која њему нешто значи. Мало више од десет хиљада."
Арчијев издавач је од Гете института добио одговор да би „господин Дитер највероватније дошао и да није никакав проблем да он дође у Србију, али да ће га, по правилу, чекати двонедељна изолација по повратку у Немачку".
„Тако да смо засад одустали од тога, да не малтретирамо човека", каже Арчи, али додаје да, уколико епидемиолошка ситуација буде повољнија следеће године, поново покушати да угости Дитера Веша.

Погледајте видео: Три савета за соло путовање

Шта повезује Стинга и комбајн?
За пола века аутостопа, Арчи тврди да није имао ниједно негативно искуство.
„Никада није било инцидентних ситуација, саобраћајки, ма ни да смо се очешали о некога."
Међутим, када су његов кум, писац и песник Звонко Карановић, и он ишли на концерт Стинга у Верони 1988. године, једна, наизглед обична, дремка на отвореном, могла је да се заврши фатално.
Негде између Падове и Вероне, решили су да преспавају на трави, пошто се већ смркавало, па да ујутру рано наставе пут.
„Врло брзо смо нашли лепо поље са бујном травом недалеко од пута, развили вреће и са погледом у звездано небо размишљали о гладијаторским борбама у арени која је била на нека три сата хода", пише Арчи.
Међутим, уместо цвркута птица или било којих других милих јутарњих звукова, пробудила их је несносна бука машина.
„Спавали смо и одједном чујемо неку као грмљавину.
„Помислили смо 'шта је сад ово', и у том тренутку угледали комбајн како иде ка нама."
Брзо су скочили, покупили ствари и склонили се са поља.
„То је била најопаснија ситуација у којој сам се нашао, јер је комбајн био на малтене 15 метара од нас.
„И да нас је згазио, не би он био крив, јер није могао да нас види", каже Арчи.
Ако ништа друго, барем су добили експресно буђење.

Аутор фотографије, Privatna arhiva
Случајна познанства
Приликом одласка на концерте, Арчи је успео да упозна и неке од његових омиљених музичара.
Поред Кета Стивенса, доживео је и то да му Пол Макартни добаци једно „Hello" и да поклони букет цвећа Џоан Баез.
Додуше, дешавало му се и да га, као аутостопера, повезу познате личности.
Тако га је, на путу за Вараждин, повезао и извесни М.М.
Иако у књизи не открива његов идентитет, осим назнака да је у питању познато лице са малих и великих екрана, аутор овог текста потврђује да се заиста ради о великој фаци.
Али то је само делић познанстава које је Арчи стекао на путовањима, концертима и током радног века.
Он је човек који је пријатељ са Амиром Медуњанин, он се среће са пријатељем - Бајагом - на граничном прелазу.
Као што је већ рекао, рођен је под срећном звездом.

Аутор фотографије, Privatna arhiva
Казна за аутостоп
Иако је идеја аутостопа да човек путује бесплатно, Арчија је одлазак на концерт Нила Јанга у Риму 2013. године коштао 44.60 евра.
Толико износи казна за стопирање у Италији.
Игром случаја, полиција је зауставила ауто у којем се Арчи возио.
Кренула је класична провера докумената, питања, отварање гепека и остало.
Када су карабињери установили да се Арчи и возач не познају, питали су га како се нашао у колима.
„Устопирао сам човека и идем за Рим", одговорио је.
Арчи је знао да је стопирање на аутопуту у Италији забрањено, тако да је превоз нашао на бензинској пумпи.
Међутим, полицајац му је открио да се све што је у оквиру аутопута - паркинзи, бензинске станице, мотели - сматра делом аутопута, тако да је он ипак направио прекршај.
„Иако ми није било драго, одмах сам платио казну. Јер је друга опција била да идемо у станицу, да тамо чекамо преводиоца кога бих, у случају да нисам у праву, морао такође ја да платим."
Међутим, нису само додатни трошкови утицали на то да брже боље плати казну за стопирање.
„Мени је најважније било да стигнем на концерт, а да сам ишао у станицу, сигурно бих закаснио", каже Арчи.
„То је био први и једини пут да сам платио казну за тако нешто."

Аутор фотографије, Privatna arhiva

Десет савета за аутостопере почетнике
Драган Аранђеловић Арчи
1. Увек треба окушати срећу
Филозофија аутостопа је уједно и филозофија игре са срећом - хоће ли неко да вам стане или неће. Дакле, то је једна непрестана борба с тим осећањем.
2. Не треба имати негативна осећања према онима који неће да стану
Возачи бирају кога ће да приме. Чуо сам људе да псују и куну оне који нису стали.
„Да Бог да ти точак отпао" и слично. То не треба да радите. Треба бити благонаклон и према ономе који не стане, јер то је његово право.
3. Поштујте ред
Уколико сте дошли на неко место на коме већ има аутостопера, станите последњи у ред, а никако испред њих. Не брините, неко ће и вама стати.
4. Памтите или записујте места за стопирање
Треба упамтити места око већих градова, попут наплатних рампи, петљи и слично, која су пожељна и где треба стати и хватати аутостоп.
5. Никада први не започињите разговор са возачем
Седате у возило, гледате право и толико. Ако се возачу прича, он ће да прича, ако му се не прича, то значи да има разлог због којег не жели да прича. И зашто бисте га ви малтретирали било каквим причама?
6. Не треба да причате о стварима које не познајете
Било да је реч о политици, времену или фудбалу. Треба да слушате, али не и да причате ако не знате о чему причате, јер ризикујете да увредите возача.
7. Прихватите позиве за кафу и паузу
Возач жели да вас части, треба то испоштовати.
8. Ни случајно не смете да заспите
Возач вас није примио да спавате, већ да му правите друштво. Ако вам се спава, одспавајте поред пута, па наставите.
9. Што мање ствари са собом
Возач није ваш превозник. Понесите ранац, евентуално још једну торбу, и толико.
10. На граничним прелазима увек питајте да ли треба да изађете из возила и сачекате да вас повезе са друге стране
Возач не зна да ли носите нешто што је забрањено. Ако вам каже да је океј, онда ништа, остајете у колима. Али увек предложите први.

Колико се аутостоп променио у последњих педесет година?
Много, тврди Арчи.
„Наравно, на горе. Још има аутостопа, ја кажем, аутостоп ради нон-стоп."
Међутим, додаје да је сада теже стопирати.
„Има више криминала и људима је теже и да излазе да стопирају, а и да примају стопере."
Такође му се променило и пролазно време.
„Људи мање стају, ако ми је раније просек био 15 минута чекања, сада је сигурно 45 минута."

Аутор фотографије, Dusan Ivanovic/dusanlifephotography
Куда даље?
Новац за штампање књиге Како сам аутостопом стигао до Гиниса прикупљен је преко сајта донације.рс, а Арчи каже да се одрекао хонорара од продаје.
„Ја сам књигу написао да бих млађој генерацији показао да постоји другачији начин путовања и живота."
А права награда стигла му је недавно, када су му пришла двојица двадесетогодишњака.
Пожелели су да се сликају са њим и открили му да су, инспирисани књигом, решили да окушају срећу у аутостопу.
И срећа их је послужила на путовању кроз Грчку.
„Мени је срце било толико велико, јер сам сазнао да сам свој начин живота и путовања пренео некоме."
У плану је била и Corona Tour 2021, низ промоција у градовима бивше Југославије који се помињу у књизи.
Књига и њен аутор би тако поново обишли Загреб, Бјеловар, Марибор, Вараждин, Љубљану, Пулу, Опатију, Ријеку, Бањалуку, Сарајево, Требиње, Мостар и још много других места.
Већ су биле спремне мајице са списком свих градова, по узору на мајице бендова на турнеји.
Али корона вирус је одложио и Арчијев Corona Tour 2021.
Наравно, ако епидемиолошка ситуација буде повољнија следеће године, турнеја ће се реализовати.
У међувремену, Арчија вероватно очекује још писања.
„Још увек размишљам да ли да пишем књигу о стопирању, невезано за концерте, јер има ту доста догађаја, 99 одсто лепих", каже.
Без обзира на све планове, једно је сигурно - Арчи ће наставити да стопира, како каже, докле год буде могао да дигне палац.
Тако да, ако одлучите да окушате срећу у аутостопу, и на некој наплатној рампи или граничном прелазу видите човека са седом брадом, наочарима и црвеним ранцем на леђима, испоштујте стоперски бонтон и станите иза њега.
А ако сте у колима и треба вам друштво, покупите овог симпатичног човека.
Чућете много занимљивих прича, а ко зна, можда завршите и у његовој новој књизи.
А то није мала ствар.

Можда ће вас занимати и овај видео: Човек за кога не постоје препреке - организује авантуре за људе у инвалидским колицима

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]













