Србија и култура: Српско народно позориште - 160 година од оснивања најстаријег професионалног театра у Србији

Позоришта нису зграде већ људи у њима, а у најстаријем позоришту на словенском југу, које је од оснивања променило неколико зграда, драмски уметници одржавају пламен креативности већ 160 година.

Пре него што је уопште и добило сопствену зграду, Српско народно позориште (СНП) у Новом Саду је 28. јула (по новом календару) 1861, године упослило прве глумице и глумце, што се сматра тренутком оснивања.

Све је почело као израз националног бунта у Хабзбуршкој монархији.

„Први задатак СНП-а био је да подгрева осећај припадности српској нацији, па тек онда просветитељски и уметнички", каже театролог Зоран Максимовић за ББЦ на српском.

Зато је прича о оснивању СНП-а, најстаријег националног театра у Србији, пре свега прича о културној револуцији, спроведеној без иједног испаљеног метка.

И данас, више од век и по од оснивања, „то је кућа која је однеговала и афирмисала многе генерације позоришних стваратељки и стваралаца", каже 27-годишња драматуршкиња Тијана Грумић.

Од кафанске сале до симбола Новог Сада

Као многе важне приче на Балкану и ова је почела у кафани.

Прве представе игране су у сали на спрату кафане „Код сунца", као и „Код краљице Јелисавете" - кафани која се налазила на месту данашњег хотела „Војводина" у центру Новог Сада.

„То је време када просечан грађанин не уме да чита и пише, живи у туђој земљи, али има прилику да на свом матерњем језику гледа Краљевића Марка како се савладава Турчина", каже Максимовић.

Он додаје да је „задатак СНП-а био да под Аустроугарима подигне националну свест", па су комади најчешће садржали сцене из српске историје.

Народ је озбиљно схватао улогу, каже Максимовић.

„Током позоришних турнеја по Војводини глумци су спавали по кућама, па када би неко играо Вука Бранковића имали су проблем јер нико није хтео да прими наводног издајника у кућу.

„Ово показује колико су веровали речи изговореној на сцени и колико су дубоко идентификовали глумце са историјским личностима", додаје.

Дом позоришта током скоро три деценије (1895-1928) била је зграда коју је уступио велепоседник Лазар Дунђерски, све док једног зимског дана није изгорела.

Уследио је период сељакања - Краљевина Југославија прво га је припојила позоришту у хрватском Осијеку и тако је радило до 1934. године, када се вратило у Нови Сад и то у зграду где се данас налази Позориште младих.

Током година, СНП је само ширило гране - од 1947. године има оперу, а од 1950. и балет.

„Политичка улога СНП-а наставила се и после Другог светског рата - све до свађе Тита и Стаљина често су играни руски комади", прича Максимовић.

Годину дана након што је умро Јосип Броз Тито и деценију пре него што се бивша држава распала, Српско народно позориште се 1981. коначно скућило у наменски саграђеној белој згради са препознатљивим степеништем у центру Новог Сада, која је данас један од симбола града.

Као Дан позоришта, СНП слави управо 28. март, када се уселило у данашњу зграду.

„Занимљиво, као студенти уопште нисмо волели ту зграду.

„Било нам је криво што су срушили део улице старог града у центру", каже глумац СНП-а Радоје Чупић за ББЦ на српском.

Турбулентна времена

Таман када се учинило да се позоришни брод укотвио у стабилној луци, опасно су га заљуљали ветрови политике.

Нешто мање од годину дана пошто се доселило у данашњу зграду, СНП је 1982. године потресла, „једна од највећих и најмучнијих уметничко-политичких афера посттитовске Југославије", поставши „један од симптома њеног распада, оцена је новинара недељника „Време" Теофила Панчића.

Представа „Голубњача" по тексту Јована Радуловића и у режији Дејана Мијача, који је говорио о усташким злочинима за време Другог светског рата одјекнуо је широм бивше земље попут детонације, и то не без последица.

„То је за комунистичку власт било непримерено зато што није било у складу са неговањем братства и јединства", каже Максимовић.

За Чупића, тада сасвим младог глумца, тај је ветар донео животну промену.

„Имали смо драмски центар и радили смо на уговорима што је свима одговарало, али када је кренула хајка Комитета то је угашено и позориште је поново добило стални ансамбл", каже Чупић.

Он се тада запослио у Сомбору, где је остао све до 1999. године.

У јесен после НАТО бомбардовања 1999. године, глумац се после скоро двадесет година вратио у Нови Сад и запослио у СНП-у.

„После месеци тегобне атмосфере, коју су људи јако тешко подносили, радили смо са новим полетом", каже.

У протеклих двадесет година, Чупић је у СНП-у за публику заваљену у штофана црвена седишта са колегама извео бројне представе.

Њему лично су, како каже, најдраже Сан летње ноћи редитеља Кокана Младеновића, Дух који хода Александра Поповског и Је ли било кнежеве вечере Виде Огњеновић.

У марту 2020. године, та је седишта испразнила пандемија, а Чупић примећује да је „позоришни живот функционише колико то околности дозвољавају, али публика не одустаје од долазака".

Он додаје да је пандемија тренутке са публиком „само учинила драгоценијим".

„Свака представа је мала премијера, коју играмо са страхом што да не прескочимо нешто у тексту јер у играњима правимо велике паузе, што када ће бити прилике да следећи пут изађемо на сцену", наводи.

Неки нови клинци

СНП је место у којем се стварала историја српског позоришта, а креативност је у њему и данас веома жива.

Три представе младе драматуршкиње Тијане Грумић су се у исто толико претходних година нашле на репертоару СНП-а.

„Позориште је тиме дало поверење не само мени, као још неафирмисаној драмској ауторки, већ и целом тиму младих уметница и уметника - за неке је то била прва професионална сарадња", каже Грумић.

Она наводи да СНП не само да јој је омогућио да се афирмише, већ су одласци у то позориште имали формативни утицај на њу кад је тек била девојчица.

„Будући да сам одрасла у Старој Пазови, месту без редовног позоришног репертоара, прилику да идем у позориште налазила сам у школским излетима у Београд и Нови Сад", каже.

Иако су јој утисци избледели, каже да јасно памти „први, свесни сусрет са Српским народним позориштем" - била је представа ,,Галеб" у режији Томија Јанежича коју је гледала непосредно након уписа на Факултет драмских уметности у Београду.

„Такво седмочасовно искуство, нешто је што, у том тренутку, није било могуће искусити ни у једном другом позоришту код нас и што је, за мене тада био невероватан прозор у свет позоришта који се отварао преда мном", наводи.

Грумић одлучно одбацује стереотип да младе не занима позориште.

„Мислим да их позориште интересује док год им се обраћа без подилажења.

„У том смислу, нису млади ти које треба терати у позориште, доћи ће му они и сами онда када позоришта промисле на који начин се обраћају својој публици и понуде младима разлог да дођу", истиче Грумић.

Каква је веза традиционалне војвођанске обуће и Прадиних ципела

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]