Прогноза времена: Како је изливање Саве натерало људе у Србији да се заинтересују за метеорологију

Претходних недеља пролили смо литре зноја радећи, шетајући или чак одмарајући се код куће и многи од нас помислили су - како је и када постало оволико топло у Србији?

„Трудите се да не излазите из домова за време најтоплијег дела дана, увек носите са собом флашицу воде и избегавајте дуго борављење на сунцу", препоруке су које се свакодневно могу чути и прочитати током летњих месеци.

Пролазили су кроз сличне недаће и знатно старије генерације, само што није било начина да добију информације о временским условима, јер организованог праћења и осматрања није било у Србији све до краја 19. века.

Средином тог века, Владимир Јакшић, метеоролог, статистичар и ентузијаста, донео је метеорологију у Србију.

Све се дефинитивно променило изградњом Провизорне астролошке, сеизмолошке и метеоролошке опсерваторије у Београду и првим званичним мерењима и опажањима временских прилика 13. јула 1887. године.

Најзаслужнији за то био је метеоролог и први управник опсерваторије, Милан Недељковић, а у томе му је помогла једна друштвена непогода.

Да се те године није излила река Сава, питање је да ли би Краљевина Србија одобрила изгрању опсерваторије.

„У то време, војска је такође желела земљиште преко пута данашњег Храма Светог Саве, што је тада била периферија Београда", прича за ББЦ на српском Горан Михајловић, помоћник директора Републичког хидрометеоролошког завода.

Метеоролошка традиција коју Србија има једна је од најдужих у Европи и свету, тврди он.

Републички хидрометеоролошки завод Југославије био је један од оснивача Светске метеоролошке организације (СМО) 1950. године.

Пут који је метеорологија прешла од Јакшићевих пионирских експеримената, првих званичних мерења и објављивања прогноза времена 1912. довео је дотле да данас људи у Србији са великом сигурношћу знају шта их очекује када изађу из куће.

Владимир Јакшић - корак испред времена

Владимир Јакшић био је метеоролог и статистичар који је први вршио мерења и осматрања у Србији.

Он је био син Јакова Јакшића, главног благајника кнеза Милоша Обреновића, школовао се у Аустрији и Немачкој, да би по повратку у Србију постао професор Лицеја и Велике школе и члан Друштва српске словесности.

У дворишту куће у беогадском насељу Сењак поставио је термометар помоћу којег је мерио температуру ваздуха и атмосферске прилике од 1. јануара 1848, а 1855. године почео је да мери и влажност ваздуха.

Дневници у којима је водио евиденцију метеоролошких мерења и осматрања данас се чувају у Музеју Хидрометеоролошког завода Србије.

У једној од белешки из 1854. године, Јакшић примећује разлике између климе у Србији и другим земљама Европе попут Аустрије, Белгије или Русије.

„Са нашом се климом већ и у томе обзиру задовољити морамо, што мразеви рано престају, а позно нестају.

„Још нам није познато да њих и у мају и септембру бити може као, на пример, у Бечу, Бриселу, Петрограду и другим градовима што их има", записао је пионир у области метеорологије у Србији.

Јакшић је заслужан што је до 1857. организована мрежа од 27 метеоролошких станица у Србији која је сматрана најгушћом у Европи, пише на сајту Републичког хидрометеоролошког завода (РХМЗ).

„Ишао је корак испред времена - не само да је вршио метеоролошка мерења, већ је још тада као статистичар увидео значај обраде података како у метеорологији, тако и у другим наукама", објашњава Горан Михајловић, помоћник директора Републичког хидрометеоролошког завода.

Институционализација метеорологије у Србији

На основама које је поставио Јакшић, наставио је да ради професор астрономије и метеорологије Милан Недељковић.

Он је дипломирао на Сорбони, Колеж де Франсу и Париској астрономској школи, и заслужан је за изградњу прве Провизорне астрономске, сеизмолошке и метеоролошке опсерваторије у Србији која је званично почела са радом 26. марта 1887.

Ова зграда и данас постоји у Карађорђевом парку у Београду и у њој је данас смештен Центар за климатске промене „Миланковић" под окриљем Републичког хидрометеоролошког завода.

Неколико месеци после изградње опсерваторије почела су и прва званична метеоролошка мерења и осматрања у Србији 13. јула 1887. године.

Међутим, Недељковићу није било лако да убеди државу да донесе одлуку о изградњи опсерваторије на југозападном делу Врачара који је тада сматран периферијом Београда.

Горан Михајловић из Републичког хидрометеоролошког завода каже да је и војска желела плац на Врачару, што је ствари чинило само тежим.

„Онда је те године дошло до изливања реке Саве и тај несрећни догађај допринео је да људи увиде значај метеорологије, па је опсерваторија ипак изграђена на том месту", препричава Михајловић.

Недељковић је убрзо затражио од тадашњег министра просвете и црквених дела Краљевине Србије Владана Ђорђевића да се изгради институционализована мрежа метеоролошких станица у Србији.

У септембру 1888. године Ђорђевић је донео Уредбу о оснивању јединствене мреже меторолошких станица, а опсерваторија у Београду којом је руководио Недељковић постала је место где прикупљани и обрађивани подаци из целе земље, наводи се на сајту РХМЗ.

Иако су мерања и осматрања вршена и неколико деценија раније, она са изградњом опсерваторије и успостављањем јасних правила рада постају сврсисходнија и прецизнија, каже Горан Михајловић.

„За метеорологију је кључан стандард и зато су историјски важне 1887. и 1888. година када је основана опсерваторија и постављена су правила осматрања и сакупљања података", објашњава он.

Пре оснивања метеоролошке опсерваторије, приступ мерењима и осматрањима није био ни системски ни континуирани, објашњава овај метеоролог.

„Професор је био занимљив због тога што је и живео у опсерваторији, а постоје анегдоте да је краљ Петар I Карађорђевић често долазио код њега на кафу и да му је чак и поклонио један сет шољица који нажалост није сачуван", прича Михајловић.

После Недељковића, овом установом руководили су многи истакнути научници и интелектуалци као што су Павле Вујевић и Милутин Миланковић.

Чак и током Првог светског рата, метеоролошка мерења и опажања су настављена, а од 1916. до 1918. године на челу опсерваторије нашао се аустријски метеоролог Виктор Конрад као управник у време аустроугарске окупације Србије, наводи се на сајту РХМЗ.

Како настаје временска прогноза?

Објављивање прогнозе времена у Србији почело је 1912. године, а грађани су први пут такве информације могли да прочитају у дневном листу Политика.

Горан Михајловић из РХМЗ каже да је то налрепознатљивији део посла једног метеоролога, иако постоји још много ствари којима се они баве, а нису тако видљиве.

„Одувек је главни разлог постојања метеорологије била тежња људи да се заштите од лошег времена, али и да искористе повољне временске прилике", објашњава он.

У почетку временска прогноза није била довољно прецизна, да би се педесетих и шездесетих година прошлог века прешло на нумерички модел израде прогнозе, што је значајно поправило ситуацију, каже Горан Михајловић.

„Данас имамо велику успешност прогнозе - оно што је некада била поуздана прогноза за два дана, данас је то за седам дана", истиче.

За успостављање прогнозе временских прилика користи се метеоролошки модел - систем једначина које описују математички модел атмосфере.

Према подацима са сајта Републичког хидрометеоролошког завода, у Србији за прогнозу времена користе се два модела - ЕТА модел и WRF-NMM модел.

„Стручњаци из Србије учествовали су на стварању ЕТА модела у Сједињеним Америчким Држава, па можемо да се похвалимо да имамо властити метеоролошки модел", истиче Драган Михић, климатолог и руководилац групе за мониторинг климе у РХМЗ.

Као полазну тачку метеоролози узимају информације које су им већ познате и користе једначине које описују физику атмосфере како би дошли до прогнозе за наредни период.

„Израчунате како ће тог дана изгледати поља притиска, температуре и влаге и онда анализирате те податке и дајете прогнозу.

„Тим методом десет до петнаест дана унапред добијате поуздане резултате", каже Горан Михајловић.

Овај стручњак напомиње да је мерење температуре ваздуха лакше и поузданије од мерења неких других параметара, те да се прогнозе метеоролога прилично ретко разликују од реалних временских услова.

„Температура је најбоље прогнозиран параметар зато што је то континуална величина, за разлику од падавина које је теже предвидети", истиче он.

Климатске промене и Србија - зашто нам постаје све топлије?

Претходни месец био је шести најтоплији јун у Србији од 1951. године, а само је у три наврата измерена мања количина падавина у овом месецу у прошлих 70 година, према подацима којима располаже Центар за климатске промене „Миланковић".

Током јуна је било неколико врелих дана због којих је просечна температура за тај месец значајно порасла.

Првих 20 дана је протекло у оквирима просека, а онда је уследио топлотни удар и пар врелих дана када је температура прелазила и 38 степени Целзијуса.

„Афричка ваздушна маса се померила на север, не само на Балкан, већ све до Русије, и за то можемо да кажемо да је утицај климатских промена, па се топле климатске зоне шире на север," објашњава за ББЦ на српском Горан Пејановић, помоћник директора Центра „Миланковић".

Ипак, колико год нам се температуре забележене у јуну и јулу ове године чиниле високе, оне нису ни близу апсолутног рекорда забележеног у Србији.

Горан Михајловић из Републичког хидрометеоролошког завода на Кошутњаку каже да су 24. јула 2007. превазиђени рекорди на готово свим станицама у земљи, а температура од 44,5 степени Целзијуса која је тада измерена у Смедеревској Паланци је највиша забележена температура у Србији.

Изразито врели дани често дуго остају у сећању, али топлотни талас од неколико дана не значи да је тај месец био значајно изнад просека за одређено доба године.

С друге стране, просечне температуре у летњим месецима могу бити високе чак и када у том периоду није било екстремно топлих дана.

„На пример, током лета 2019. није било много дана са температуром од преко 35 степени Целзијуса, али су ноћи биле топле и просечне температуре су биле заиста високе", обајшњава Михајловић.

Због емисије гасова, попут метана и угљен-диоксида, удебљава се покривач у атмосфери планете и температура почиње да расте.

„Зато имамо глобално повећање температуре ваздуха за један степен у односу на прединдустријски период са краја 19. века, док на северној полулопти, на којој се Србија налази, то повећање иде и до два и по степена", напомиње Пејановић из Центра за климатске промене „Миланковић".

Овај климатолог каже да се очекује повећање за још један степен до 2050, а постоји могућност да ће до краја века просечна температура на Земљи бити већа за четири или пет степени у односу на прединдустријски период.

Шта то у пракси значи?

Укратко - све већи број природних непогода које ће имати веће размере, упозорава Пејановић.

„Доћи ће до пораста броја топлотних таласа, повећања количине падавина што може довести до поплава и учесталијих великих летњих суша којих смо имали шест од 2010. до данас", тврди климатолог.

Како би се макар донекле предупредио такав сценарио, неопходно је да се окренемо обновљивим изворима енергије и да на тај начин смањимо емисије штетних гасова, додаје он.

Како изгледају метеоролошке станице данас?

Закон о метеоролошкој и хидролошкој делатности Републике Србије прописује изглед и позицију на којима су лоциране метеоролошке станице.

Станице, које се у жаргони називају метеоролошким кућицама, постављају се на два метра висине од природног тла, а заклон „кућица" окренут је према северу како би се избегао директан утицај сунчевог зрачења при отварању.

За разлику од температуре, брзина и смер дувања ветра се мери на 10 метара висине да би се избегао приземни утицај објеката и зграда који би могао да нашкоди исправности мерења.

У блиском окружењу метеоролошког круга није дозвољено подизање високих објеката који би могли утицати на временске прилике и умањити прецизност мерења и осматрања.

Станице по правилу имају металну ограду како би се спречио улазак животиња у метеоролошки круг.

Сва ова правила постоје како би се подаци широм света прикупљали на исти начин и били упоредиви, подвлачи Горан Михајловић.

„Из тог разлога понекад људи имају осећај да измерене вредности нису у складу са њиховим осећајем - лети им се рецимо чини да је топлије ако се крећу по сунцу или су у аутомобилу", додаје он.

Подаци се сакупљају сваког сата, дана и месеца у години.

Облачност и видљивост су предмет осматрања које врше стручњаци, док се преко инструмената долази до информација о температури, притиску и влажности ваздуха.

У Србији, као и у другим земљама широм света, употребљавају се и станице са обученом посадом и аутоматске станице.

У Србији има 28 главних метеоролошких станица са посадом које раде 24 сата, а постоји и 15 аутоматских станица од којих су четири на територији Косова и Метохије, каже Михајловић из РХМЗ.

Упркос напретку технологије „жива информација" са терена остаје незаменљива, што су увиделе одређене западне земље које су покушале да потпуно пређу на аутоматске станице, али су убрзо вратиле посаде у станице, истиче овај меторолог.

Због чега технологија не може потпуно да надомести улогу човека у метеоролошким мерењима и осматрањима?

„Ако се поквари сензор у аутоматској станици и покаже да је температура ваздуха 50 степени, тај податак ће аутоматски ући у систем.

„Зато су неопходни искусни осматрачи на терену који ће у тој ситуацији знати да температура не може да се промени за 30 степени у неком кратком временском интервалу", објашњава помоћник директора Републичког хидрометеоролошког завода.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]