Међународни дан медицинских сестара: Пожртвованост, снага и страх шта ће бити после пандемије

Док навлачи скафандер преко униформе, причвршћује маску око носа и уста и навлачи визир, Татјана Стевановић, главна сестра Клинике за грудну хирургију на Клиничком центру у Београду размишља о много тога.

Ипак, најбитније јој је да заштити пацијенте који леже на њеном одељењу, али и себе.

„Било је јако тешко савладати облачење те заштитне опреме, улазак у изолацију, а то није значило само рад са пацијентима, него и страх за наше здравље и здравље наших најмилијих", прича Татјана.

Од хуманог, до јако одговорног, тешког и слабо плаћеног - ово je кратак опис пoсла медицинскe сестрe.

У дану када се широм планете обележава Међународни дан медицинских сестара, Међународно веће сестара (ИЦН) процењује да ће се у наредних 10 година свака шеста медицинска сестра пензионисати, што значи да је потребно школовати 4,7 милиона људи за овај посао.

„Још пре пандемије недостајало је 5,9 милиона медицинских сестара у свету", једна је од порука кампање ИЦН-а.

Корона је донела страх

Медицинске сестре Ирена Митровић, Татјана Стевановић и Сања Смиљковић кажу да им је пандемија корона вируса променила свакодневницу, да су страховале и још брину за сопствено и здравље најближих.

„Живела сам под сталним стресом да се не заразим, а онда и да тај исти вирус не донесем деци и супругу", каже Митровић.

Када је почела пандемија, прича Татјана, најтеже је било да се пребаце у режим рада „по Ковиду".

„Требало је организовати клинику и заштитити оперисане пацијенте", каже она.

Ирена Митровић, медицинска сестра са Инфективне клинике у Београду, каже да јој радни дан почиње у седам сати ујутру и често траје дуже од 12 сати.

Посао је такав да не може тек тако да оде после истека радног времена.

„Пацијент је увек у првом плану, тако да треба да останете да помогнете", каже Ирена за ББЦ на српском.

Искуства из Италије

„Нисам веровао да ћу повратити живот", каже Паоло Миранда, медицински техничар на интензивној нези у Кремони.

Он је током прошле године фотографисао дешавања на одељењу на коме ради.

На портретима су његове колеге после првог таласа корона вируса- када је пандемија постала „ново нормално" и када су људи престали да славе медицинске раднике као хероје.

„Не желим никад да заборавим шта нам се догодило. Ускоро ће то све постати историја,

„Иако се број хитних случајева смањује, ми смо и даље окружени тамом,

„Као да сам прекривени ранама.

„Све што видимо, носимо са собом", рекао је он.

Паолу се током пандемије догодила велика промена - постао је отац.

„Ћерку смо назвали Виторија, што значи победа. Нови живот у овако катастрофалној ситуацији нам даје наду".

Паоло каже да пати од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСД) због свега што се догодило током године Ковида-19.

Каже да су многе његове колеге одлучиле да постану родитељи, због патње и несрећа који су их окруживали у том периоду.

„Ћерка ми помаже да пребродим тежак период. Када дођем кући, погледам је, она ми се насмеје... предивно", каже он.

Љубав је најбитнији фактор за овај посао

У јуну ће бити 28 година како Ирена Митровић ради као медицинска сестра.

Пре Инфективнe клинике у Београду где данас ради, Ирена је била медицинска сестра и у домовима здравља, на одељењу педијатрије.

„Кад год су ме питали шта ћеш да будеш када порастеш, ја сам говорила медицинска сестра, па је тако и било", каже Ирена.

Сања Смиљковић је 28 од 32 године радног стажа провела као анестетичарка у Клиничком центру Србије.

Сада ради као виша виша медицинска сестра у једном приватном дијагностичком центру, а такође води и амбулантну за здравствену негу са колегиницима.

Иако је уписала средњу педагошку школу, предомислила се када јој се тетка тешко разболела.

„Мислим да је то био прекидач за преоријентацију, мада је и чињеница да ме је одувек привлачила бела униформа", каже Смиљковић.

Татјана Стевановић, данас je главна сестра Клинике за грудну хирургију.

Каже да је од малена знала да је позив медицинске сестре за њу.

„Волим овај посао и мислим да је то и најбитнији фактор за упис школе за медицинске сестре", каже Татјана.

Шта им најтеже пада на послу

Сања често ради с пацијентима којима је здравље јако угрожено, с онима којима нема помоћи, а очекују је.

„Веома сам осетљива на децу и дечија патња ми најтеже пада", каже Сања.

Ирени најтеже пада непоштовање професије медицинске сестре, за које сматра да постоји одвајкада,, али је сада израженије јер су више упућени једни на друге.

„Можда је је до тога дошло због повећаног обима посла", каже она.

Татјана није задовољна платом, али и упозорава да за усавршавање сестре морају углавном саме да се побрину.

„Од сестара се очекује да прате иновације, да савладавају нове вештине и рукују новим технологијама и апаратима и оне имају струковно и високо образовање, али то није признато", каже Стевановић.

'За мене је то била победа'

У фебруару 2020. године, Италија је постала светски центар пандемије, а здравствени систем ове богате земље био је пред колапсом.

У то време, Мартина Бенедети, сестра са одељења интензивне неге у Тоскани, рекла је за ББЦ да није сигурна да жели се и даље бави тим послом.

Од тада је променила мишљење, али упозорава да позив медицинске сестре није за свакога.

„Имам осећај да сам остарила десет година. Била сам безбрижна и ведра, али је та особа нестала".

Писање јој је помогло да се бар мало поврати.

После дуге смене, отишла би кући и пре спавања би у свеску записала шта осећа.

Нада се да ће дневник прерасти у књигу.

Мартина каже да јој је било јако тешко да брине о пацијентима који су одбијали да поверују да Ковид постоји.

Многи од њих су били на одељењу интензивне неге.

„Морала сам да бринем о људима који су преко друштвених мрежа наговарали друге да не носе маске и називали медицинске сестре лажовима".

Мартина је неке од њих успела да наведе да промене мишљење.

„Један пацијент који није веровао да вирус постоји, пошто је отпуштен са лечења, на Фејсбуку је написао да је променио мишљење. Била је то победа за мене", каже Мартина.

О одласку из Србије

Прича о медицинским сестрама у Србији често се сведе на бројке и статистику.

Према подацима Национална службе за запошљавање (НСЗ) у Србији је од 2013. до 2019. године посредовала „да око 730 медицинских и педијатриjских сестара и техничара" оде у Немачку.

Одлазак преко НЗС-а није једини начин за налажење послa у иностранству, тe нема прецизних података колико је тачно медицинског особља отишло да ради у тој земљи.

Ирена, Татјана и Сања су имале прилике да оду у иностранство, али су ипак одлучиле да остану у Србији.

„Нисам имала ту храброст да одем и почнем све из почетка", прича Ирена.

Иако јој је деда Немац и у Немачкој би имала мање брига око прилагођавања, она није могла да преломи да оде.

„Одлучила сам да останем и покушам да се изборим за неку бољу будућност, ако не за нас, онда за неке будуће генерације", каже Ирена.

Сања је одлучила да остане у Србији када је родила ћерку и каже да се није покајала.

Татјана је често је путовала, али је закључила да и у иностранству „није тако сјајно као што неки очекују".

Зато је једном приликом „све ставила на папир" и схватила да јој је место у Србији.

„Хтела сам да покушам у својој земљи да успем и радим што боље могу", каже она.

„Открила сам снагу за коју нисам веровала да имам"

Центар ЕнгејџМајндс Хаб спровео је истраживање међу италијанским медицинским радницима које је показало да они који су били посвећени пацијентима показују нижи степен ПТСД-а.

„Често се на пацијенте и њихове ближње гледа као на терет који успорава хитне реакције", каже Серена Борело, докторка која је и једна од ауторки студије.

„Али ако одвојите време да им објасните о чему се ради, поделите радост и тугу, значи да вам је потребан човек више у тиму".

Студија је утврдила да 90 одсто радника који су учествовали никада нису размишљали о напуштању или премештају на други посао.

„Напротив, били су јако поносни",каже медицинска сестра Елиса Нанино.

„Пандемија ми је потврдила да радим прави посао. Открила сам снагу за коју нисам знала да је имала. Видела сам људе који умиру, плакала сам, али сам неке успела и да спасем. То нема цену".

Елиса каже да код куће није тек тако могла да се „искључи", али јој је кување помогло.

Правила је велике количине тирамисуа, који би следећег дана носила у болницу и делила с колегама.

Колегама саветује да не осећају грижу савести због пацијената које нису могли да спасу.

„Једноставно је немогуће спасити све болесне људе. Можете да дате све од себе, али када одете кући, пробајте да се не мучите због тога".

Мартини је било тешко да разговара с пријатељима и породицом о томе, јер нису могли у потпуности да је разумеју.

Зато су јој колеге биле од велике помоћи.

„Мој најбољи савет сестрама које су у кризним ситуацијама је да раде ко тим", каже она.

Додаје да је разговор с колегама лековит, јер и они вероватно пролазе кроз исту ствар.

Погледајте видео о томе како се шире лажне вести у Србији и како да их препознате

'Нађите мир'

Докторку Барлео брину последице пандемије - чињеница да много сестара и доктора пати од ПТСД-а, који може да потраје месецима, чак и годинама.

„Када коначно будете имали времена да сагледате ситуацију, када заједница буде наставила даље, може доћи до слома и осећаја исцрпљености и емотивне изморености".

Каже да болнице морају да понуде психолошку подршку и наговоре здравствене раднике да се брину о себи, врате се приватним животима који су скоро нестали претходних годину и по дана. - заборављеном хобију, дружењу с породицом, излетима у природу.

Мартина намерава управо то да уради.

„Планирам да отпутујем на планину са супругом - негде где ћемо бити само окружени природом и где ћемо наћи мир".

Савети онима који желе да постану медицинске сестре

Сања саветује онe који желе да упишу медицинску школу да буду сигурни да поседују „чврст ментални склоп".

Eмпатија, каже Сања, „треба да избија из њих", а за гадљивост нема места, као ни очекивањима о великој заради.

„Новац није велики, а радно време мора да се поштује, али ако мора, остаје се и дуже", каже Сања.

Напомиње да слободни викенди и празници за медицинске сестре не постоје, што се и током ове пандемије потврдило.

И Татјана саветује да се медицинска школа „упише срцем".

„Ту школу треба да уче они који воле рад с људима, који у себи носе хуманост и емпатију за болесне", каже она.

Зашто се обележава Дан медицинских сестара

Флоренс Најтингел, медицинска сестра из Велике Британије, сматра се зачетницом модерног сестринства као признате професије.

Сваке године се 12. маја, на дан када је рођена, обележава Дан медицинских сестара.

Прошлу, 2020. годину, Светска здравствена организација је прогласила годином медицинских сестара и бабица света.

Тема овогодишње кампање је „Заштити, инвестирај, заједно", којом се наглашава колико је важно улагати у здравствене раднике.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]