Корона вирус, комичари и Први април: Има ли места за смех усред хаоса због пандемије

У септембру 2020. године стенд ап комичарка Јелена Радановић после дуге паузе поново је добила прилику за наступ уживо пред публиком.

Не преко интернета, зума или сличних апликација, него пред људима, лицем у лице, као у неком прошлом животу.

Тада је у Србији епидемија колико-толико била под контролом, прошли су карантини и забране кретања и дошло је време за благу ретроспекцију.

„Изашла сам на сцену и рекла 'ау људи шта је ово - шта би, човече' и само сви кренули да се смејемо јер буквално шта би", каже Радановић за ББЦ на српском.

„Сви то мисле, али нико не каже - неки имају породице, људе који зависе од њих и не смеш да кажеш да си збуњен јер се плашимо да ће нас то дестабилизовати", истиче.

У Србији је до сада од последица корона вируса преминуло 5.345 људи, а заражено је 605.406.

Епидемија корона вируса већ годину дана прави пометњу у читавом свету и никоме није лако, а нарочито не онима који усред хаоса треба да буду креативни и духовити.

„Кад су наступи скроз обустављени био сам потпуно збуњен и настала је блага криза идентитета", каже за ББЦ Радомир Несторовић, стенд ап комичар.

„Као (чувени гитариста Ерик) Клептон када је ишао на клинику за одвикавање па је рекао 'без гитаре сам само обичан алкохоличар' - тако је и мени било, не знам шта сам у животу".

Многи су периоде карантина и изолације искористили да се мало одморе, па и Срђан Динчић, који је такође део Стендап.рс организације.

„Имао сам времена да пишем нови материјал, што нисам урадио јер сам ленчуга, али сам то имао у плану", каже он уз осмех за ББЦ на српском.

У међувремену је стигао 1. април, Међународни дан шале, али многима одавно није до смеха.

„Доста људи је остало без посла, клубови су били затворени.

Кад дође криза креативна индустрија увек прва страда, зато што није неопходна, тако да смо кроз разне фазе пролазили", каже Радановић.

Живот комичара у доба короне

„Може да се каже да сам ок", несигурно одговара Несторовић.

У Бен Акиби, београдском клубу комедије у којем годинама наступају, тренутно све „функционише колико-толико", наводи.

„Одржавамо се у животу, али никад не знаш шта ће се десити", каже Несторовић.

То у пракси, објашњава Динчић, значи „стално натезање са терминима", јер се често деси да наступи морају да се отказују у тренутку када људи имају резервације или су купили карте.

„Функционисало је све у налетима, на свака три месеца смо месец дана радили - прво у јуну, па у октобру, па ове године прва два месеца, сад опет слабо", каже Несторовић.

У протеклих годину дана је, наводи, имао можда десетак наступа, али је на њима због безбедносних мера и страха од заразе било далеко мање публике него иначе.

Ипак, комичарима и ти наступи веома значе.

„На последњем наступу је било 12 људи, али ми никада није било лепше - чак сам и целу кафану частио текилом, то је била јединствена прилика", каже уз осмех.

Динчић сматра да је на таквим наступима можда и лакше наступати него иначе, јер се осећа да су „људи жељни било каквог дружења и изласка".

„Једва чекају да им било шта причаш и да се смеј - битно је да се нешто дешава, нека симулација нормалног живота, иако њега још нема нема ни у траговима", наводи.

Због ангажмана на телевизији није изгубио све приходе, али не зна како су остали комичари финансијски преживели корону.

„Све ово сада већ траје предуго…. Ем што штети нашем клубу комедије, ем смо и ми мало изашли из форе, јер брзо зарђаш кад не наступаш", сматра.

Ипак, њихова колегиница Јелена Радановић каже да је игром случаја кризу „дочекала стабилно".

„Пред корону сам због два-три посла у исто време имала синдром сагоревања, па сам радила на унутрашњем миру, због чега сам била нешто спремнија за све што се десило", наводи.

Она у последње време има наступе у Акиби, али примећује да доста комичара не ради.

„Свако од нас другачије емотивно процесира све што се дешава, а не можеш да погледаш преко границе и кажеш себи 'па негде је боље' - није, свуда је исто.

„Многи од нас су и радили као фриленсери кад је свет почео да се руши, па се и рушиш и то, не само на домаћем, већ и на светком нивоу", наводи.

Смех као лек

Епидемија корона вируса траје дуже од годину дана и никоме није лако да психички то савлада.

„Смех је једна од ретких ствари која може да нам помогне у тешким тренуцима", каже Несторовић.

„Али и то је тренутно ослобађање притиска, после се вратиш у реалност, али ти је лепо тих неколико секунди, десетак минута или сат времена", додаје.

Динчић каже да је смех потребан свима, али да „више не знамо да ли се смејемо зато што је нешто смешно или полако почињемо са оним хистеричним смехом од муке".

Стручњаци који се баве психичким здрављем кажу да су недостатак контроле и неизвесност шта ће се догодити највећи проблем.

То се може пребродити ограничавањем вести и друштвених мрежа, причањем о страховима, упошљавањем мозга, као и стварањем рутине у свакодневним пословима.

Радановић истиче да је смех битан у тешким тренуцима, али да треба имати разумевања за људе којима није смешно.

„Потпуно разумем људе који не могу да се насмеју, а често имамо притисак да превише лако пређемо преко неких ствари.

„Тешка је ситуација у целом свету, доста колега не може да наступа јер емотивно нису прегурали ситуацију и ово је тренутак у којем треба да их подржимо и разумемо", каже.

Једноставно, каже, сви имају право на свој темпо.

„Хумор нам треба, али не треба га наметати људима - он није за сваког лек и то је сасвим ок", сматра.

Можда баш зато Радановић на друштвеним мрежама људе на наступе позива речима: „Свратите да плачемо заједно".

„То је та збуњеност због свега што се дешава, кад плачеш и смејеш се у исто време", каже.

Како наводи, на наступе су јој долазили и здравствени радници из црвене зоне борбе против Ковида-19.

„Буквално дођу да се исмеју и исплачу са нама, причамо о животним проблемима и буде ти лакше јер осетиш да се сви на целој планети слично осећају", каже.

„И увек на наступу волим да кажем 'нико од нас није крив', а људи се често питају да ли су нешто могли да учине да не остану без посла, да се све не сруши… Понекад стварно нису."

„Онда дођемо на стенд ап, опростимо и себи и другима, испричамо се, исплачемо, мала катарзица и свима буде лепо".

Онлајн комичари

Једно од решења већег дела света на епидемију био је прелазак на интернет - све што је могло прешло је у онлајн сферу.

А стенд ап комедија?

„Имао сам неколико наступа за приватне фирме, али није то та енергија - као са машином да причам", каже Несторовић.

„Има забавних момената, упадају деца на видео па можемо на то да се надовежемо, али не може да се упореди са наступом уживо", додаје.

Динчић наводи да је ситуација на неколико његових онлајн наступа била „доста непријатна".

„Оно што највише волим код стенд ап комедије је интеракција са људима, а то је овде потпуно убијено - није то та атмосфера ни теби који слушаш, ни мени који причам", каже.

Јелена ипак сматра да није све тако црно.

Како каже, први налет карантина је био свима чудан и нико није знао шта се дешава, а током другог су већ почели онлајн наступи, јер су сви желели да се друже.

„У нормалним условима онлајн наступ никако не иде, али је током карантина било специфично, јер смо и ми и публика знали да је то једина опција.

„Тако смо некако нашли начин да се енергија пренесе, то је неко ново нормално", наводи.

У почетку се страшно плашила онлајн наступа, али их је на крају некако заволела.

„Буквално је све изгледало као веома чудан зум састанак са колегама и да ме неко кад клубови буду отворени пита за онлајн наступ мислим да бих пристала", наводи.

У 2020. је имала и регионално стенд ап вече са комичаркама из Хрватске и Словеније, када их је слушала публика из читавог света.

„То је било нешто потпуно ново и феноменално. Чудно, али лепо", каже уз осмех.

Корона као инспирација

Док се корона вирус немилосрдно бави свима нама, комичари се у наступима баве короном, али минимално.

Има ли ту уопште места за смех?

„У почетку смо сви били збуњени, а онда сам од јула кренула да пишем нови текст, али нисам знала о чему, па сам писала о тој збуњености због свега што се дешава", наводи Радановић.

Стенд ап наступ мора да буде временски релевантан, кажу саговорници комичари, али корону у наступима користе само као увод и ништа више.

„То је да поставимо темеље, као ту смо где смо, мало дневнополитичких, коронарних трачева, али да ја вама причам како се нисам удала", каже Радановић.

„Често причам публици да ме нико неће - то се не мења, тако је и пре короне и током ње", додаје уз осмех.

Несторовић такође корону користи само као увод, али је њему то много лакше.

„Па, презивам се Несторовић, имам познатог презимењака, лако се надовежем на то у првом делу наступа, јер је то публици најближе, а онда настављам о свакодневним проблемима", каже.

Доктор Бранислав Несторовић дуго је био члан Кризног штаба за борбу против корона вируса.

Последњих месеци, због контроверзних ставова о неефикасности заштитних маски и корона вирусу, није део Кризног штаба.

Динчић у међувремену пише нови текст за наступе и било би, каже, очекивано да има доста тога о корони, али ће се трудити да то избегне.

„Није ми инспиративна, одавно ме нервира, превише времена јој и овако посвећујемо", каже, додајући да је неће помињати ни када све прође.

„Мислим да је свима доста короне и последње што ће људи хтети кад све ово прође је да слушају шта још имам да кажем о њој".

Радановић ту истиче да сви имају право да током епидемије имају и друге проблеме.

„Да ли нас је неко оставио, није нас волео, радимо код приватника, а пријављени смо на минималац, родитељи нас притискају да завршимо факултет…

„Или, на пример, о томе како је имати 35 година - стварно сам замишљала да ће то бити другачије", наводи.

Треба, каже, признати каква је ситуација и причати и о другим проблемима.

Шта даље?

Комичари ништа не желе да предвиђају.

„Не знам да ли се и када отварају клубови, желим само да свима буде добро", каже Радановић.

Први налет карантина су сви схватили као мали одмор, али одавно је доста „одмора".

„Нико није био свестан колико ће ово потрајати и какве ће последице имати на наше животе… Нисмо схватили да је све само загревање", каже.

Несторовић истиче да се „одавно одрекао предвиђања будућности".

„Прошло је годину дана, а готово да се ништа није променило, осим што су стигле вакцине - ако лекари не знају шта ће бити, нећу ни ја да се правим паметан", каже.

Како наводи, сигурно је једино да ће све потрајати, тако да треба наћи нове начине како дођи до публике, док Динчићу приче о „старом животу пуној сјаја" сада звуче чудно.

„Раније смо мислили да је живот грозота, а онда је корона показала да смо га живели као цареви", наводи.

Нада се, каже, да ће се ускоро све променити на боље, али да би се то догодило људи морају да се придржавају свих безбедносних мера и вакцинације.

„То је једини пут да нам буде боље", истиче кратко.

И њему је одавно мука корона вируса, па стално тражи ко ће да га насмеје и разоноди.

„Недавно сам набавио пса, он ми упија сву негативну енергију коју скупим на друштвеним мрежама, јер сам луди мазохиста.

„А редовно ме насмеју ћерка и син - у моментима кад ме не излуђују - јер су пресмешни и стално лупетају нашто.

„Изгледа да су повукли мало фалш ваздуха на мене".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]