Српска православна црква и избор новог поглавара: „Патријарх је верска, али и политичка функција“

Вишевековни чувари православне духовности и српске културе, повремени предводници сеоба народа, некад у оштром сукобу с државом, а некад у јединству с њом, патријарси Српске православне цркве су кроз историју често имали улоге које превазилазе питања вере.

„Улога патријарха у источном хришћанству никада није била само верска, већ је по правилу била и политичка.

„И то није специфично за православни свет, већ сваки верски лидер има и важну политичку улогу", каже Марко Вековић, доцент на Факултету политичких наука у Београду.

После смрти патријарха Иринеја Гавриловића 20. новембра 2020. од последица вируса корона, највиши званичници Српске православне цркве требало би да изаберу његовог наследника на заседању Светог архијерејског Сабора у Београду.

Историја показује да ће избор новог патријарха осликати будуће односе са државом, другим православним црквама и верским заједницама, као и одређивање према многим спорним друштвеним питањима, измеђз осталих, статуса Косова и могућег законског уређења истополних заједница.

„Патријарх нема власт као папа", објашњава Мирко Млакар, доктор религијских студија и истраживач.

Међутим, избор новог 46. патријарха, сматра Млакар, може бити индикативан у контексту улоге СПЦ као једног дела православне цркве.

„Ако буде изабран владика који је теолошки снажан и угледан у православном свету, он би могао имати утицај на врло затегнуте односе Цариградске и Московске патријаршије", тврди он.

По њему, поглаварима религијских заједница тешко је да се се ограничавају само на верско, посебно кад је црква православна, „дакле, по правилу конституцијски везана уз нацију".

Како се бира патријарх

Устав Српске православне цркве (СПЦ) прописује да се патријарх мора изабрати три месеца од смрти или повлачења претходника.

Српски патријарх је на челу Светог архијерејског синода, што је својеврсна влада у Српској православној цркви.

Он такође председава Светим архијерејским Сабором, које представља законодавну и врховну власт у оквиру СПЦ.

Устав предвиђа да патријарх може да буде сваки епископ који „најмање пет година" води епархију.

Процедура налаже да тројицу кандидата тајним гласањем бира Сабор, чији су равноправни чланови сви митрополити и епископи како у Србији, тако и у свету.

Избор се спроводи током „Изборног сабора", за чији рад је потребно учешће најмање две трећине чланова Сабора.

Потом се гласа тајно, листићима, до избора тројице кандидата који су добили натполовичну већину гласова - због чега постоје најмање два круга гласања.

Када се сазнају имена тројице кандидата, прелази се на бирање жребом, односно „апостолским начином", који проистиче из новозаветног избора апостола Матеја после Јудиног издајства.

Имена кандидата се стављају у засебне коверте, а оне у Јеванђеље.

У тачно одређеном делу службе, један од монаха, изабран од Сабора, извлачи коверту у којој је записано име новог патријарха.

Овај начин избора увео је патријарх Герман 1967, јер се на тако смањује могућност спољног утицаја на избор патријарха.

Претходна два поглавара СПЦ бирана су у просторијама Патријаршије у Београду.

Одлука Синода да се избор новог патријарха одржи у крипти Храма Светог Саве у Београду правда се епидемиолошким разлозима, пошто је у питању већи простор.

Више или мање моћи: Патријарси као народне вође

Срби су примили хришћанство у 7. веку, али су самосталну цркву добили тек шест столећа касније.

Оснивач српске цркве био је игуман Сава, син средњевековног владара Стефана Немање, који је 1219. од васељенског патријарха Манојла I Цариградског добио дозволу за оснивање аутокефалне цркве, одвојене од Охридске архиепископије, која је имала црквену власт у областима тадашње Србије.

После пада српске деспотовине 1459, када је Отоманска империја потпуно преузела власт у Србији, црква је „уклопљена у османлијски састав милета, аутономије признатих религијских заједница", каже Мирко Млакар.

Он подсећа да су у средњем веку држава и црква биле „два лица исте праксе".

„Народна заједница је устројена као конфесионална, па је вековима народ преживљавао кроз цркву, чиме је патријарх постао етарх - народни вођа."

Пример је пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић, који је после неуспеха продора локалних хришћана до Скопља, уз помоћ Аустријанаца, повео сеобу православног народа на подручје Хабзбуршке монархије 1690, због страха од турске одмазде.

Сличну миграцију, подсећа Млакар, повео је и пола века касније патријарх Арсеније IV Јовановић.

По стварању српске модерне државе улога патријарха слаби.

„Они више не могу бити народне вође", каже Млакар.

Појединим српским владарима црквени поглавари нису били по вољи, па су утицали на њихово свргавање са верског трона.

Млакар подсећа на оставку коју је морао да поднесе митрополит Петар Јовановић 1859. године, након повратка кнеза Милоша Обреновића.

Слично томе, 1881. године смењен је Михаила Јовановића, русофилски национални радник који није био по вољи Аустроугарске. Кнезу (од 1882. краљу) Милану Обреновићу важнији су били односи са Бечом него с црквом.

Патријарси су имали важне политичке улоге и у 20. веку, после уједињења неколико митрополија у патријаршију 1920. године - догађајем који се сматра обновом Српске православне цркве.

Патријарх Варнава (1930-1937) оштро се супротставио потписивању конкордата између Краљевине Југославије и Свете столице, уговора којим би се уредили односи тадашње Југославије и Ватикана.

Пред ратификацију овог уговора у скупштини, верници предвођени владиком Николајем Велимировићем су се окупили на литији и сукобили са полицијом -овај догађај је касније назван „Крвавом литијом".

И следећи патријарх Гаврило V (Дожић) се сукобио са влашћу, јер је био против приступања краљевине Југославије Тројном пакту 1941. године.

Утицај Српске православне цркве у друштву опао је после завршетка Другог светског рата и успостављања Југославије као социјалистичке државе.

Црква и држава: Сарадње и сукоби

Период социјализма Млакар описује као „преживљавање цркве".

Богословски факултет избачен је са Универзитета у Београду, а до тада богата издавачка делатност СПЦ постала је „апсолутно сиромашна" после Другог светског рата.

Марко Вековић сматра да је у том периоду црква „једини пут деловала директно против државе, мада је њен степен активности био ограничен услед чињенице да је тадашња власт контролисала верске актере и примењивала силу".

Значајно преплитање живота српске цркве и државе било је на паузи само током комунистичке власти у тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

У новијој историји Србије, од увођења вишестраначја почетком 1990-тих, за готово све важне одлуке државници су - отворено или ван знања јавности - тражили благослов црквених великодостојника.

Годинама, па и деценијама уназад, Српска православна црква, уз Војску Србије, ужива највеће поверење у становништву, показала су разна испитивања јавног мњења.

Везе Цркве и државне власти посебно су биле изражене током 1990-тиx, у време ратних сукоба у бившој Југославији.

Вековић подсећа да је СПЦ дала подршку режиму Слободана Милошевић.

Међутим, тадашњи патријарх Павле почеоје отворено да говори против његове власти средином 1990-тих „због неслагања с Милошевићевом политиком, али и неразумевања државе за интересе цркве у том тренутку".

Однос власти и цркве промењен је после изборне победе Војислава Коштунице и преузимања власти после масовних демонстрација 5. октобра 2000. године.

Годину дана после демократских промена, одлуком владе Зорана Ђинђића веронаука ће се вратити у школе као изборни предмет.

На Ђинђићеву иницијативу, формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве у септембру 2001. године.

Према истраживању новинара сајта Инсајдер, држава је од 2002. до 2017. издвојила више од 90 милиона евра за цркве и верске заједнице, а највише новца је упућено Српској православној цркви.

Влада Србије је 2019. године одобрила 10 милиона евра за наставак радова на уређењу Храма Светог Саве, а током пандемијске 2020. из буџетских резерви у исту сврху уплаћено је 8,5 милиона евра.

Председник Србије Александар Вучић и тадашњи председник Републике Српске Милорад Додик присуствовали су седници Светог архијерејског сабора у мају 2019, што није уобичајена пракса.

Мирко Млакар наводи изјаве патријарха Иринеја из 2012. да „Република Српска представља пред светом најбоље идеје српства".

Он подсећа и на уручење ордена Светог Саве - највишег одликовања које додељује СПЦ - Додику и Вучићу на прослави 800 година аутокефалности Српске православне цркве.

Обојица су и говорила и на сахрани патријарха Иринеја.

Црква и држава не треба да теже ка симфонији, већ „узајамној толеранцији, која подразумева да је црква одвојена од државе и није финансији зависна од ње", каже Марко Вековић.

Политичари често финансијски помажу цркву, али „ми као грађани морамо да знамо колико нашег новца се дотира цркви и шта се с тим новцем ради", објашњава он.

Вековић сматра да држава не сме да се меша у послове цркава и верских заједница, докле год оне функционишу у складу са Уставом и законима.

Да то често није случај, Вековић наводи примере богослужења у црквама током пандемије корона вируса, када се црква у неколико наврата директно оглушила о прописе државе „без икаквих последица".

Недавна промена власти у Црној Гори доводи се у везу с великим утицајем цркве.

Тај догађај, према мишљењу Вековића, показује да црква има „демократски и грађански потенцијал".

Турбулетна историја 20. века изазвала је политичко деловање цркве што, по њему, није лоше.

„Да парафразирам (руског писца Михаила) Булгакова - Црква која се не бави друштвено-политичким темама је 'скамењена црква'", закључује Вековић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]