Корона вирус и карантин: Како смо преживели 84 сата затворени у кућама - приче из ББЦ редакције

Корона вирус нам је донео разна искушења, па и то да будемо затворени у кућама и становима на три и по дана - од петка до уторка.

Прошлонедељни викенд-карантин од 60 сати, продужен је на 84 сата и нимало није било лако прегурати га... Нарочито зато што је био Ускрс, који су многи први пут морали да проведу без породица.

Уторак је коначно стигао, иако је деловало да је дао неопозиву оставку и да се никада неће појавити, па вам доносимо приче о томе како нам је било у најдужем карантину до сада.

Да се барем некоме изјадамо...

Дека победник

Петра Живић

Имам среће да сам најдужи карантин провела са породицом. Нервирали су ме, излуђивали у неким моментима, питала сам се да ли смо заиста у сродству, али на крају 84 сата, знам да бих била исцрпљенија и сигурно тужнија да сам најдужи карантин у животу провела без њих.

За три и по дана, појели смо више од двадесет ускршњих јаја, толико пута су се укућани и куцали јајима - победник је деда, разуме се. Појели смо још свашта нешто, срамота ме је да набрајам.

Дека је за 84 сата прешао око шест километара шетајући по дворишту. Дужином корака, успео је да израчуна колико има од капије до шупе - 35 метара. Израчунајте сада колико је пута прошао горе-доле.

Али шетње по дворишту су прошлост - сада је дошао и његов тренутак - деда излази напоље! Ни киша не може да га заустави да искористи своје право да три пута недељно прошета ван дворишта.

Мама и тата су на послу. И брат је изашао напоље упркос киши.

Једино сам ја унутра и после 84 сата - радим.

Али доћи ће и моја пауза за који сат. До тада можда престане и киша.

Двориште ме је спасло, њему хвала

Слободан Маричић

Није било лако, али ми је вероватно било лакше него многима. Зашто? Па, имам двориште.

Није то бог зна какво двориште - живим у згради од пет станова - али сам опет могао да изађем на ваздух, прошетам, прескачем вијачу и слично - да, дотле је дошло.

Било је ту и неког физикалисања, пресипања из шупљег у празно, тек да прође време, иако је оно то категорички одбијало.

Додуше, имао сам ту једну помоћ - тактички сам почетком априла за читање узео неку епску фантастику која има отприлике милион и по страница.

Тако сам, кад је понестало шупа и тавана за чишћење - да, дотле је дошло - углавном био у далеком Рошару, свету пуном непредвидивих олуја у којем Каладин, некадашњи војник, а сада роб, покушава да преживи, војсковођа Далинар има неке визије из прошлости, а краљевства се боре за… Јасно вам је.

Сад кад размислим, већи део викенда бих вероватно провео у неком Рошару и да није карантин, али тога више неће бити, не, не… Само да већ једном све ово заврши.

Професионалац

Урош Димитријевић

Први и, сигуран сам, једини пут у животу и каријери осећам се супериорно у односу на моје колеге.

Као неко ко је недавно изашао из 28-дневне самоизолације, три и по дана у кући су ми дошли као краћи одмор, продужени викенд или државни празник за који не знамо шта значи, али увек једва чекамо да га празнујемо нерадно.

Толико су та три и по дана била обична, да се ни не сећам посебно шта сам радио.

У петак смо моја девојка и ја фарбали јаја и то смо урадили крајње успешно.

У суботу увече смо кренули да слажемо слагалицу од 3.000 делова, што се завршило неславно, мојим сталним јаукањем, како због чињенице да ме боли кичма од седења на поду, тако због осуђивања на пропаст овог пројекта унапред.

Недеља и понедељак су ето, прошли само тако.

Већи је проблем шта радити сада, када су људи поново напољу, делује као да вирус циркулише, а хране понестаје.

Јамб

Наташа Анђелковић

Ускрс другачији од свих претходних. Нисам била у Ваљеву, нисам била са породицом.

Нисам ишла да се „провлачим" - молитва и пролазак испод плаштанице у цркви, која се износи на Велики Петак - први пут после 20 година.

Тај обичај је врло популаран у Ваљеву, не знам колико остали крајеви то практикују.

Јесам фарбала јаја, била код куће са дечком и јела разноразне ђаконије.

Постала сам куварица, пекарка и јамб плејмејкерка (ако се то тако каже).

Маштала о шетњи и путовањима и некако закључано уживала... Завршила књигу и серију. Мало ли је?

Уштипци

Александра Никшић

Направила сам силне планове, шта ћу да гледам, шта ћу да читам, средићу ормане, распоредићу књиге, мислећи, довољно занимације да се прегура три и кусур дана у кући.

Наравно, скоро да се ниједан план није остварио.

Али сам зато открила поново магију прављења уштипака и баштованства на тераси. Ово друго је била делом грешка, јер су лепоту и чар пролећног балконског уточишта квариле две кесетине пуне ђубрета, а и моје мачеће цимерке нису биле одушевљене.

А сад кад вратим филм, највише сам времена провела посматрајући (ваљда) вране како праве огромно гнездо на дрвету испред моје зграде.

Моје фотографско умеће је трагично, али ако се баш баш потрудите, моћи ћете да назрете о чему се ради.

„Да сам, да сам, да сам пекар који ноћу ради"

Јелена Максимовић

Живот и рад у кући, због пандемије корона вируса, озбиљно су уздрмали и оно мало дисциплине и амбиције које сам веровала да поседујем.

Не вежбам редовно, не радим на себи, што би ваљда значило стицање неких нових вештина, слабо гледам филмове и још мање читам.

Али, кувам сваког дана. Они који ме знају рекли би да то радим и иначе.

Тањир, чији ће садржај нестати за петнаестак минута, садржи и месо и поврће, свакакве зачине, некад житарице, некад тестенину и сир, бригу и љубав за ближње и потребу да барем нешто на овом свету могу да контролишем.

Резултати су половични. Хлеб који сам месила испао је одлично, колач за ускршњи ручак безвезе, али смо га наравно смазали.

Веома сам задовољна ролницама са циметом, па сам искористила прву шетњу након 84 сати у кући да однесем драгој особи у уручим јој кутију са безбедне дистанце.

Намештај

Марко Протић

Карантин је почео, као вероватно и код многих, фарбањем јаја за Ускрс, мада су обе ћерке одлучиле да примене нову технику - бојење темперама. Није испало лоше, али још ћемо да вежбамо.

У време изолације мали спас је то што имамо релативно пространу терасу, која може да се претвори у простор за играње, али и у радну собу. Додуше, тишина која се чула ових дана и кад смо седели тамо на моменте је била језива, као да је крај света.

Но, вратимо се на мало лепше теме. Поред рада од куће, у овом карантину озбиљно сам радио на слагању лего коцкица са ћеркама. Било је довољно времена да сложимо прво хотел, па болницу, парк и онда све срушимо. Па онда опет све у круг.

За 84 сата проведена у кући, свакакве идеје вам падну на памет. Тако је и мојој супрузи синула идеја да би могли да направимо промену распореда намештаја и направимо нови радни кутак.

Испрва нисам био одушевљен идејом, признајем, али испоставило се да је испало добро. А и цела операција нам је потрошила неколико сати.

И за крај, да овај део не би деловао као обично кукање - потрошио сам неко време само за себе на две ствари.

Коначно сам дочекао да погледам прве две епизоде Нетфликсових документараца Последњи плес о Мајклу Џордану и Чикаго Булсима.

А када су сви по кући већ заспали „упловио" бих у свет фудбал менаџера како би пробао нешто сасвим другачије - да водим пет различитих клубова заредом. Егзотични избор пао је на Астон Вилу, Хамбург, Бриж, Ла Коруњу и Рому.

До следећег тоталног карантина...

Стратегија „Изнури, па спавај"

Александар Миладиновић

Продужени карантин за једну особу почео је као игра бројева - у 42 квадрата, дупло више сати под кључем.

Због тога је било неопходно применити стратегију „Изнури, па спавај", у складу са старом народном, а једнако и данас актуелном, „Завади, па владај".

Резултат је кандидатура за најчистији стан у граду, и готово сигурна титула шампиона.

Јер док су се у другим притворским јединицама фарбала ускршња јаја, у мојој су се фарбале чак и флеке на зидовима у предсобљу.

Поуздано сам установио и да веома велика подршка и снага могу да стигну преко веома малог уређаја - мобилног телефона.

Лепо и умирујуће, тренутно.

Али, недовољно.

Живот је, ипак, нешто сасвим друго.

Шуњање

Лазара Маринковић

Најпре сам мислила да ће ми мачка, од среће што сам код куће, срасти за крило и да ћемо постати сијамске близнакиње, али је при крају 72. сата почела да одаје утисак да би јој пријало да ипак мало одем негде.

Прва два дана су била као они обични викенди када са уживањем одмарам код куће и угађам себи, кувам, гледам серије.

Офарбала сам јаја први пут у животу. Офарбала сам и косу, то јест израстак, јер ко зна када ће мој фризер почети са радом. Ускршња соло гозба је била сјајна.

Али онда сам од досаде почела да једем и превише хране - субјективни осећај „насукани кит"- очи су ми се замутиле од гледања у екран и пожелела сам да искочим из сопствене коже и мог минијатурног стана без терасе, где немам довољно простора ни да радим вежбе како ваља и потрошим вишак енергије.

На крају сам сањала да излазим напоље и као опаки криминалац се шуњам до контејнера да бацим ђубре.

Сликање

Катарина Стевановић

Карантин је у мом случају почео нешто раније - у петак се радило од куће, па то што је забрана кретања почела у пет у мом случају није много значило.

Како живим сама, осуђена сам да проводим и полицијске часове у друштву саме себе. И искрено - то није толико лоше друштво, временом се навикнеш - осим кад траје 84 сата и кад су празници које први пут проводиш без породице.

Време у затвореном прекратила ми је екипа с посла кроз ББЦ туцијаду, а онда сам тражила друге занимације - фарбала јаја, кувала, чак правила и чизкејк од лимуна - није испао лош - да се почастим за празник.

После скоро три године живота у истом стану, открила сам да излаз на кров зграде није закључан, па сам тамо упознала неке комшије и, наравно, на два метра удаљености, сазнала да у згради живи бар још један новинар.

Али сам и била приморана да слушам приче о 5Г мрежи, просипању вируса са неба и сличне теорије…

Кров ми је послужио и за 40 минута трчања, а пошто сам од оних који су почели да тренирају редовно уз Јутјуб, одрадила сам и неких сат и по времена вежбица у стану - а уторак још није дошао.

Низ обичних и видео позива, две нове слике - да - карантин ме је натерао да купим штафелај, платна, боје и узмем четкицу у руке после 13 година и почнем да сликам - неколико цртежа на папиру, пола прочитане књиге…

Добро сам се држала све до последњих 12 сати - онда је кренуо озбиљан неиздрж, а на крају инсомнија као врхунац свега.

Тако сам негде око три - два сата пред крај забране кретања - бројала овце, снимала Инстаграм сторије - јер живот ми се у карантину претворио у Инстаграм - отворила последња неискоришћено платно, нешто жврљала…

Заспала сам негде око пола шест. Два сата касније, почела је смена. Још нисам изашла напоље, али макар знам да могу, па је лакше.

Пет доктората на помолу

Соња Ковачев

Можда бих у шали могла да кажем да ћу понављањем стићи до савршенства.

Овај карантин иако дужи, мени је прошао много краће - можда сам се боље организовала или сам пронашла више ствари које ми квалитетније троше време. Плашим се овог глагола, а посебно када је појам времена у питању.

Kористила сам апликације за вежбање, уз изговор да је сваки почетак трновит и да не морам да урадим пет препоручених серија трбушњака пошто сам почетница. Никад вам нико у тим апликацијама за вежбање не каже да је умереност врлина.

Након што је тело добило своју порцију тренинга, сетих се новогодишњег обећања датог себи - учићеш нове ствари.

Линкедин, клик, клик, клик, ако карантин потраје мислим да ћу завршити седам факултета и пет доктората, онлајн, наравно.

Ипак, једва чекам да уживо сретнем колегиницу са ББЦ на српском да је питам како да умесим онај хлеб што је „крцкав", сањам га данима.

Ратови звезда

Филип Рудић

Првог дана продуженог полицијског часа ми се пријело нешто слатко, само зато што у стану није било ничег слатког.

Живим у малом стану без терасе или баште, тако да ме баш сморило што не могу да изађем ни до продавнице или на пар кругова око зграде, али сам радио вежбе унутра.

Срећом сам имао и шта да радим, стан је требало усисати, судове и неку одећу опрати. На жалост, ништа од тога ми се није радило.

Читао сам књиге Егона Еврина Киша, Станислава Винавера и играо Star Wars: The Old Republic, бар док ми мачка не забрани (тренутак овековечен на фотографији).

Излетање

Јована Георгиевски

Ушла сам у карантин с великим ентузијазмом да ћу себи да измислим толико ствари којима могу да се забавим да нећу ни осетити 84 сата и наравно да нисам била у праву.

У суботу сам сређивала стан и цртала бојама које су ми остале од фарбања јаја, а ја не цртам ама баш никад.

Бинџовала сам две серије за викенд, али на другој сам већ почела да губим концентрацију. Добила сам од друга кримић (моје омиљено) и почела да читам, али није било шансе. На крају су ми уста отпала од причања преко Скајпа, али је расположење свеједно падало.

У понедељак су већ почели да ме нервирају другари из иностранства кад ми кажу: "Е, идем у шетњу, чујемо се касније" и кад ме увече другарица питала: "Па је л' готово сад" ја сам већ била на ивици суза и неиздржа, јер је требало да се чека још десетак сати до краја.

Јутрос сам се пробудила у шест и излетела напоље.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]