Драгољуб Жарковић (1951-2020): Све Жаретове лекције

Почетна страна сајта недељника Време данас је скоро празна. На њој само један наслов - Драгољуб Жарковић (1951-2020).

Редакција је у среду, 5. фебруара, остала без главног уредника. После краће и тешке болести, у 69-ој години живота, преминуо је Драгољуб Жарковић.

Упознала сам га у марту 2013. године. Новинари и уредници седели су за столом у кафани испред редакције и проверавали шта је од текстова стигло, шта није, шта је спремно, а шта не.

Био је уторак - дан кад се Време склапа и одлази у штампу. Био је то и мој први дан на пракси у Времену - тада сам, као студенткиња новинарства на Факултету политичких наука, који је годинама пре мене и Жарковић завршио, крочила у тадашње просторије редакције на Тргу републике у Београду.

На столу до шанка стоји таблица с натписом Време, а место „на челу" увек је било Жарковићево.

Водили су се многи озбиљни и неозбиљни разговори, а сваки млади новинар који је, попут мене, дошао у Време да волонтира, научио је за тим столом много више новинарских лекција него у факултетској клупи. Предавали су их Жаре и сви остали новинари тог листа. Имала сам среће да седим за њим.

Жарета сам се у почетку плашила. Седећи за столом и обично испијајући пиво, деловао је некако строго.

Испоставиће се касније да није имао ни „с" од строгоће.

Од њега сам први пут чула да писање доброг текста почиње од наслова. Ако немаш добар наслов, нема ни текста - причао је. Тада ми је деловало сулудо да текст почиње од наслова, касније сам схватила да је то једна од најважнијих лекција коју сам научила од Жарета.

Када би четвртком изашло Време, окупљали би се уредници, новинари, сарадници. Причало би се о томе шта је добро, шта је могло да буде боље, а мени, као почетници, било је врло важно да чујем и шта Жарковић мисли о нечем што сам написала.

Неколико пута сам се усудила да га питам шта мисли, а он би одговорио „Добро је, мала".

Једном је чак, за време турнеје по Србији којом је Време обележавало 25 година постојања, поменуо младе сараднике који су млађи од листа. Тада сам, чини ми се, била најсрећнија особа на свету.

Новинари на почетку каријере врло често никад ни не упознају главне уреднике, а, хеј - мене је Жаре чак и поменуо пред толиким скупом.

Пре нешто више од два месеца, од директора Времена Стевана Ристића чула сам да је Жарковић тешко болестан, али да је оптимистичан. Поздравили смо се тада уз наду да ће се Жаре извући.

Није успео. После Тање Тагиров и Дејана Анастасијевића, отишао је још један од „Време" људи.

Преминуо је после краће и тешке болести.

Жарковић је оснивач Времена и његов главни уредник од 1991. године.

Пре Времена, био је новинар и уредник у новинским кућама Политика (1974-1987) и Борба (1987-1990).

Писао је колумне за неколико медија, сарађивао с неколико радио станица, а својевремено је предавао на Факултету политичких наука у Београду, на ком је и сам дипломирао новинарство.

Године 2016. објавио је Напредну књигу са поднасловом Године успона Александра Вучића.

„Сви биографски подаци, међутим, нису довољни да дочарају његову уредничку и новинарску луцидност, таленат и невероватну вештину комуникације и харизму. Редакција Времена Жаретовим одласком изгубила је сопствени корен и велики део идентитета. Памтићемо га по свему, а највише по спремности да на сопственим леђима понесе највећи терет притисака и да чак жртвује и себе како би поштедео редакцију и сачувао њен интегритет и кредибилитет", саопштила је редакција.

Пребродио је тешка времена с Временом и у Времену, али је болест била јача од њега.

Бројни новинари, али и јавност у Србији опраштају се од Жарета на друштвеним мрежама.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]