Словенија и Метелкова: Културна, уметничка и активистичка оаза Љубљане слави 30. рођендан

Дугачак зид украшен шареним графитима над којим извирују наранџасти кровови и виши спратови кућа различитих боја, недалеко од центра Љубљане, наслућује да се са друге стране крије нешто занимљиво, али не открива много.

Све постаје јасније на самом улазу, прекопута железничке станице, одакле се пружа јасан поглед на велики простор омеђен мањим објектима чије фасаде красе мурали који, поред естетике, шаљу и политичке поруке.

Некада су овуда марширали војници, а данас ходају задивљени туристи, случајни пролазници, припадници бројних супкултура, али и дилери дроге, уличари и зависници различитих година.

Акција освајања новог простора слободе одиграла се одједном, изненада, пре тачно три деценије.

У ноћи између 10. и 11. септембра 1993. група уметника, културњака, политичких активиста и студената, због изневерених обећања локалних власти, прескочила је ограду, и на згаришту бивше касарне тада већ непостојеће Југословенске народне армије (ЈНА) поставила темеље аутономног културног центра - Метелкова место.

Тако је некадашњу војну музику и одјек стројевог корака заменила шкрипа машина и алата из уметничких радионица, бука активиста на дебатним састанцима и форумима, глас театра и перформанса, а нешто касније и звук гитаре са концерата, те неретко и завијање полицијске сирене.

'Други дом'

У раду овог центра алтернативног живота главног града Словеније данас је ангажовано више од 200 људи из разних уметничких, политичких и музичких колектива, клубова и простора, те различитих година и погледа на Метелкову.

„Ово је једини простор у Љубљани где се осећам прихваћено, где могу бити шта желим.

„Свиђа ми се музика и то што има доста људи од којих можеш свашта да научиш - ту ти је, заправо, школа", говори Нивес Ловец, 24-годишња музичарка, за ББЦ на српском.

Владимир Јовановић, њен десетак година старији колега, каже да му овај простор представља „други дом".

„Ту не само да сам провео младост, ту сам се и заљубљивао, упознао многе људе, пријатеље, гледао најбоље бендове", говори љубљански музичар и тон мајстор за ББЦ на српском.

Унутар бетонских зидина Метелкове раде бројни клубови, анархистички друштвени центар и галерије, а властите просторије имају и припадници ЛГБТ заједнице и особе са инвалидитетом.

Метелкова годишње угости око 135.000 посетилаца, наводи Аља Бебар из канцеларије за односе с јавношћу градске управе Љубљане у писаном одговору за ББЦ на српском.

Од 14.000 културних догађаја који се одрже сваке године у главном граду Словеније, око 1.500 се организује у Метелковој - од уметничких изложби, позоришних представа и предавања, преко радионица и концерата, до књижевних и филмских вечери.

Словенија је 25. јуна 1991. прогласила независност, на основу одлуке референдума одржаног у децембру претходне године.

Наступио је десетодневни рат у коме је страдало око 75 људи, а више од 300 повређено.

Југословенска народна армија (ЈНА) се потом повукла из Словеније, а касарна „4. јули" у Метелковој остаје празна.

Касарну је изградила аустроугарска војска у периоду од 1882. до 1911. године.

Културно рађање Метелкове

Испред дотрајале и плакатима облепљене црно-црвене челичне табле са натписом „Метелкова место", разговара неколико старијих туриста, не слутећи да су само пар метара даље од места одакле је све кренуло.

Управо се ту, на улазу, налазила метална ограда коју су љубљански активисти, уметници и студенти прескочили у петак 10. септембра 1993. у походу на бивши војни комплекс.

„То је била реакција на поступке тадашње десничарске градске власти која је почела да руши по граду и Метелковој (улици).

„Један наш познаник је видео кроз ограду шта раде и јавио нам", говори Миха Задникар, публициста и културни активиста који се те вечери нашао у Метелковој, за ББЦ на српском.

У акцији их, каже, није омео ни радник обезбеђења пошто су му рекли да нису наоружани и насилни.

Сачекао их је уништени простор који је требало уредити - бивше гараже, после атељеи, некадашњи затвор, а садашњи хостел Целица, и данашњи клуб Менза при кориту.

Први форум, састанак активиста, одржан је следећег дана.

Рођена је будућа супкултурна, уметничка и активистичка оаза Љубљане.

Иако је Метелкова сквотирана крајем лета 1993, идеја о културном, а не милитаристичком простору, родила се док је Словенија још била република унутар Југославије.

Сквотирање је чин заузимања приватног или јавног поседа зарад живљења или других активности без одобрења власника или државних институција.

Иницијатива је потекла од Мреже за Метелкову, удружења основаног крајем 1990, у којем су се окупиле бројне групе и појединци у време турбулентних друштвено-политичких збивања.

На темељима антимилитаризма и тежње за миром, промовисали су идеју о претварању великог војног комплекса у културну зону и нови креативни дом Љубљане.

„Тада су овде били јаки цивилни грасрутс покрети (иницијативе из народа), са жељама да се простори репресије претворе у културне центре и добију нови значај симболичким претварањем у нешто супротно од оног што је било пре", говори Јасна Бабић, социолошкиња и културолошкиња из Љубљане, за ББЦ на српском.

И недостатак простора на тадашњој „богатој и прогресивној" словеначкој културној сцени инспирисао је заузимање Метелкове.

„У то време се будио и ЛГБТ покрет, све се више либерализовало кад се прешло из комунизма у демократију, али осим пар студентских клубова, није било места за уметнике, атељее и ништа није било сређено", каже Бабић.

Градске власти Љубљане су наводно обећале да ће простор предати Мрежи за Метелкову, а потписана су и два споразума.

Ипак, власти су се оглушиле о обећање, а машине унутар касарне су почеле да руше, о чему сведочи огромна рупа у зиду једне од барака где је симболички постављен кип Давида.

'Држим вас за реч'

Ограду некадашње касарне прескочило је више од 200 људи из различитих „алтернативних иницијатива" - уметничких, културних, друштвених и политичких.

Задникар каже да се група испрва могла поделити по идеолошкој линији на институционалисте, који су већином добили властите просторије, и аутономисте „анархистичког опредељења", по узору на саборце у Немачкој, без властитог кутка.

„Могло би се рећи да смо ми идеолошки штитили друштвено власништво, што је деловало као парадокс, пошто је пар нас по законима Југославије тужено за угрожавање истог", смеје се сквотерски ветеран.

Чувени Радио Штудент, чији су репортери били у бившој касарни, предњачио је у медијској подршци, те су градске власти запретиле да ће укинути финансирање станице.

Стизала је и подршка интелектуалаца, цењених културних институција, па и јавности, „јер људи воле ослобађајуће моменте у култури", сећа се Задникар.

Ипак, власти су неколико месеци касније искључиле воду и струју, па су се сквотери довијали агрегатима и канистерима.

Крајем 1994. је избио пожар у којем је изгорео један човек, а у лето следеће године полиција је иселила људе који су живели у Метелковој.

„Сам пројекат није био за становање, али су неки људи заузели позиције и спавали као што и данас има људи, било по атељеима или имају своје собе", каже он.

Музика је ту да спаја

Емир Ковачевић је за Метелкову први пут чуо као тинејџер у радијској емисији када су је „медији представљали као место за маргиналце".

Тада је, око 2003. године, владала стигма о овом сквоту као простору где се скупљају бескућници и наркомани.

Ипак, убрзо је почео да одлази на концерте у Метелкову, а и сам се недуго потом нашао на бини једног од клубова, као бубњар панк бенда Гужва у бајт.

„Kроз панк сцену и политички активизам, који долази уз то, постао сам активнији и у организовању дискусија и филмских вечери", каже Ковачевић, магистар културологије, за ББЦ на српском.

Организовао је концерте и панк вечери у клубу Јала Јала, покренутом 2005, који поједини активисти називају и „сквот у сквоту".

Данас се тамо организују концерти, журке, радионице и изложбе, као и скејтборд и музичке сесије, док се петком дели бесплатни топли оброк.

„Kлуб функционише по принципу хоризонталне хијерархије - ако је твоја идеја интересантна, твој стаж у клубу не игра улоге код њене реализације.

„Људи нису ту због новца него због жеље да се ангажују, а свакако је темељ за такав начин рада идеологија антифашизма и међусобно поштовање", објашњава Ковачевић.

Његов пријатељ из бенда Владимир Јовановић је за Метелкову чуо још у детињству, када су му родитељи „са гађењем на лицу" говорили да се „тамо сви дрогирају".

Први пут ју је посетио за 10. рођендан простора, где је присуствовао незаборавном концерту.

„Нисам могао, да верујем какво је то место, све ми је било тотално откачено", присећа се аудио инжењер.

Више се ангажовао у сквоту тек 2011, када је почео да „изучава за тонца", што му је ненадано помогло у каријери.

„Kад сам први пут тражио посао као тонац ван Метелкове, осетио сам како су на једној приватној телевизији на разговору позитивно гледали када сам им рекао да радим ту.

„Данас са поносом могу да кажем како сам тамо највише научио и да нема тог факултета који би ми могао дати више знања", тврди Јовановић.

Међутим, примећује да се последњих година доста тога променило, а највише му смета што многима Метелкова представља само место за журку, због чега се „губи културна вредност у људима".

Супкултура, организација и политика

Почетна руина коју су активисти затекли је временом нестала, кровови су мењани, балкони надограђивани, а унутрашњи простор преуређиван.

Клуб Громка, у којем ради Јасна Бабић, некада је било позориште, које је потом проширено како би се направило простора за концерте, журке и друге догађаје.

Иако се добар део програма и садржаја Метелкове ослања на музику, социолошкиња, која је овај сквот први пут посетила 1998, каже да основна тежња никада није била да постане супкултурно место, већ да се то десило „органски".

Тако је дошло и до отварања ове аутономне зоне ка већем броју људи и изласку из такозване фазе гета.

Отварани су нови клубови, геј-лезбејски барови, радионице и галерије.

Просторије у сквоту има и YHD (Youth handicapped deprivileged) - Друштво за теорију и културу хендикепа, а краткотрајну епизоду имали су и „агресивни бајкери".

Првог понедељка у месецу се одржава форум где се договарају најважније ствари за функционисање простора.

Одржавају се и посебни састанци клубова, а постоје и радне групе које се баве конкретним питањима, рецимо, чишћење дворишта.

„Немамо санкције ако неко не користи простор, већ је само складиште, и ништа не улаже, па и ради против Метелкове чак", додаје Бабић.

Иако је политика одувек била важан елемент Метелкове, најснажнији талас запљуснуо је у првој половини 2000-их.

Тада су панкери и анархисти из пропалог сквота Молотов, на чијем месту је данас љубљанска џамија, добили сопствене просторије.

Настао је анархистички Инфошоп, као најрадикалније крило Метелкове, у жељи да се одржи „политичка снага простора и заједнички дух".

У сквоту такође постоје и, како се називају, аполитични колективи, као и они који би хтели да се институционализују.

Немогућа уметничка визија

Међу пионирима Метелкове био је и академски вајар Марко Ковачич који је заузео простор у згради Пешаки, где је и данас његов атеље.

„Ми бисмо тада били задовољни и мањим, али смо се водили визијом да увек треба немогуће замислити - и јесмо, ево већ 30 година је то", говори љубљански уметник за ББЦ на српском.

Каже да „не зна шта би друго радио" да није било Метелкове, јер су ту добили простор који нису плаћали, као и услове који „изван ових ограда нису постојали".

Сећа се када је група уметника направила ограду око Мале шоле, срушене 2006. по налогу Инспектората за животну средину и простор, чији је поступак критиковао тадашњи словеначки председник Јанез Дрновшек.

„То је био прави артистички рат, па како бисмо је заштитили, направили смо уметничку ограду и надали се да неће преко ње кренути у рушење.

„Средили су све за пола сата, срушили и помели за собом", истиче Ковачич.

Ограду која још стоји у дворишту приметила је и Хенријета из Немачке, шетајући по Метелковој, последњих година незаобилазној туристичкој атракцији Љубљане.

„Први пут сам овде и веома ми се свиђа, посебно графит са пацовима и шарени мозаик од каменчића и делића стакла", говори туристкиња за ББЦ на српском.

Каже да је овај простор доста инспиративан, те да јој навиру идеје за пројекте које планира да реализује у Лајпцигу, граду на истоку Немачке, где такође има сквотова, али не на једном месту као овде.

„Ово је простор где доста људи учествује и баве се уметношћу која их чини слободним и срећним да се изразе", закључује Хенријета.

На млађима Метелкова остаје

Нивес Ловец је за Метелкову сазнала од старије сестре, а први пут је дошла пре девет година.

Као панкерки, људи су јој се ругали и подсмевали на улици, те је са друштвом нашла скровито место у овом сквоту, где су ишли на концерте, упознавали људе и научили да свирају.

„Видели су да волимо музику и да желимо да научимо да свирамо, али немамо опрему и простор.

„Пришао нам је један пријатељ, одвео у његову просторију и полако нас научио основама", прича 24-годишња Ловец, басисткиња бенда С*ање.

Поред музике, важан сегмент за њу представља и дружење и са осталим панкерима и сквотерима, где можеш да „сазнаш све о музици, уметности, организацији концерата и турнеја".

Из Скопља у Метелкову

Прва посета Љубљани 2010. је за 51-годишњег Бобан Арсовски из Скопља значила обавезан одлазак у Метелкову.

„Рекао сам девојци да ме води одмах тамо, хтео сам да видим шта је то", говори радник обезбеђења који се у Љубљану доселио наредне године.

До рођења детета је и до четири пута недељно посећивао сквот, а сада иде макар једном до два пута.

„До пре пет година је била моја друга кућа, а сада не више толико, долазим као нормални посетилац", каже Арсовски.

У Метелкову долази због дружења и концерата, како туђих, тако и његових, а када треба да је опише неком, довољна је једна реченица.

„Тамо имаш најбоље и најгоре људе у Љубљани - па ти изабереш шта ти одговара.

„Ја сам упознао најбоље и зато сам често тамо", додаје.

У последње време је приметио да је мање посетилаца, посебно младих, што повезује са порастом насиља и сексизма.

За то криви дилере дроге који обитавају у Метелковој и сумњичав је према будућности простора.

„Хтео бих да се настави, барем још три деценије, али последње године иду некако у супротном правцу и нису баш обећавајуће", истиче Арсовски.

Тамна страна Метелкове - дрога, диловање, сексуално насиље

Јасна у овом делу града посећује музеје, али у Метелкову не свраћа јер јој „не лежи".

„Није ми баш блиска и нисам сигурна шта тачно значи за саму Љубљану, то ваљда зависи од структуре људи којима се такав садржај допада", говори ова 66-годишњакиња за ББЦ на српском.

Помиње да „увече буде мало нелагодно" пролазити туда, а било је, каже, и проблема са дрогом.

„Вероватно смета људима који живе овде, али више им сметају ови што у здравственом дому добијају метадоне и онда су стално ту", примећује.

Широм Метелкове су залепљени плакати којима се посетиоци позивају да не купују дрогу унутар њених зидина „ако желе да помогну заједници".

Диловање дроге је један од већих проблема са којима се суочава сквот, али није једини.

Близина метадонске клинике, центра града, железничке станице и азилног дома, својеврсног центра за мигранте, утиче на велики проток људи у овом делу Љубљане, сматра Јасна Бобић.

Зато на простору Метелкове неретко обитавају бескућници, избеглице и зависници, којима је дрога фактички на дохват руке, док дилери воде рат око територије за продају.

Забележени су и примери сексуалног насиља у Метелковој, а Владимир Јовановић каже да су некада проблеме стварали и неонацистички припадници скинхед супкултуре.

Било је ситуација, каже, када су им се родитељи јављали да се захвале јер су „помогли кад им је нестало дете или се предозирало".

„Свако од нас мора да осећа одговорност и води рачуна о себи, као и о осталима.

„Нико не жели Метелкову где влада насиље, потурање дроге, силовање, већ сви хоћемо да буде безбедно и да програм остане квалитетан", додаје Јовановић.

Илегала уз правила

Јасна Бабић каже да је Метелкова, правно гледано, полусквот јер неки простори имају старе уговоре са градом, који им дозвољавају да легализују поједине објекте.

Ипак, сви морају да пристану на поједине прописе и правила.

На пример, раније су у обезбеђењу клуба могли да буду и они који нису обучени за овај посао, а сада то раде стручне агенције.

„Имали смо због тога проблем са инспекцијом, а и полиција те другачије третира када имаш професионалца на вратима", објашњава Бабић.

Аља Бебар каже да град подржава и делимично суфинансира неколико програма и пројеката ове аутономне зоне.

„Метелкова има огроман потенцијал у погледу друштвене кохезије, квалитетног коришћења слободног времена, промоције креативности - посебно за младе генерације, доживотног учења и међугенерацијског дијалога, као и културне индустрије", додаје.

Метелкова у срцу

У сусрет 30-годишњици, Метелковој многи желе светлу будућност, па и градска управа.

„И у будућности Метелкову видимо као отворен, садржајно прогресиван и аутономан простор, са менаџером који долази из једног од тамошњих клубова", каже Бебар.

Миха Задникар мисли да је, упркос томе што власти, као ни „етаблирана култура" никада нису признали, Метелкова једна од бољих акција у историји независне Словеније.

„Метелкова се мења, али живи тако да још увек можемо да уживамо у добробити у кругу касарне", додаје он.

Нивес Ловец се нада да ће доћи нове генерације и још људи, те да ће заједно „гурати напред".

„Да не изгубимо простор јер ми је Метелкова стварно у срцу, не могу ићи, увек јој се вратим", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]