Балкан, жене и историја: Јулијин свет - како су жене са Балкана живеле у античко доба

Јулија* је рођена у другом веку наше ере у римској провинцији Горња Мезија, у месту Сингидунум - данашњи Београд.

Има дванаест година, а то је у њеном свету време за веридбу.

Удаће се између 13. и 14. године.

Живи на десној обали Дунава, у градском насељу које је никло око војног логора.

Дуж обале реке, где је данас шеталиште које води од Дорћолског кеја ка Ади циганлији, простире се римска војна граница.

„Археолошки материјал је једини релевантан извор на основу којег можемо да говоримо о војним логорима и насељима уз њих, али нажалост пружа мало података о женама", каже Деана Ратковић, кустоскиња Народног музеја у Београду, за ББЦ на српском.

Ипак, поједини предмети које су археолози пронашли на подручју Балкана омогућавају да се донекле реконструише свакодневица жена које су живеле на тлу римских провинција.

Неки од тих предмета, који су коришћени између трећег века пре нове ере и четвртог века наше ере, могу се видети у Народном музеју у склопу изложбе Femina Balcanica - Жена на Балкану у античком добу, која траје до 28. августа 2022.

Јулијин свет

Јулија никад није била ван Сингидунума - његове границе су уједно и границе њеног света.

Зато ова дванаестогодишњакиња често путује у машти.

Чула је да ако седнеш на коња и данима јашеш на југ, можеш да стигнеш у друге римске градове.

Ноћу, кад сви оду на спавање, Јулија дуго лежи будна и замишља места која зна само по називу - Виминацијум (околина Пожаревца), Ремезијану (Бела Паланка) и Улпиану (Грачаница).

Горња Мезија, провинција у којој је рођена, обухвата данашњу Србију без Војводине, део северозападне Бугарске и северне крајеве Северне Македоније.

У Сингидунуму, Јулијине комшије су углавном војни ветерани и трговци - баш као њен отац, који тргује луксузним сребрним посуђем.

'Слободна'

Јулија је имала срећу да се роди у добростојећој породици, као слободна грађанка.

То значи да ће, када одрасте, моћи да поседује имовину, води приватни посао и учествује у добротворним акцијама.

Ипак, њена слобода је релативна - о њој одлучују мушкарци.

„Живот жене се у суштини одвијао у породици (familia), и то уз знатна ограничења слободе", каже Ратковић.

Породица је подразумевала ширу заједницу, која је поред круга сродника укључивала и робове.

Жена је најпре била под влашћу оца (pater familias), а касније и супруга (manus).

Удајом је постајала господарица куће (mater familias), али без већих права.

Ратковић додаје да су жене из вишег сталежа биле заштићене правима која су регулисала живот у породици.

Међутим, припаднице средњег сталежа, ропкиње и ослобођенице (жене које су се ослободиле ропства) имале су сасвим другачију судбину.

Супруге и ћерке су у периоду Републике биле подређене очевима и мужевима, док су у периоду Римског царства добиле већа права, каже Ратковић.

Римска република је постојала од шестог до првог века пре нове ере.

Затим наступа период Римског царства до 457. године, када је Рим пао у руке германских племена.

Девојчица, девојка, жена

Кроз одрастање, Јулија углавном проводи време у кругу породице, са родитељима и рођацима.

Баш као и њена браћа, као девојчица учила је да пише, чита и рачуна, и то у јавној школи.

Међутим, када је напунила 11 година, образовање је морала да настави од куће.

Њени имућни родитељи плаћају приватног учитеља, са којим савладава реторику, историју и митологију.

Али, у средини где живи, образовање је за жене секундарно - најважније је да се остваре као мајке.

Дванаести рођендан био је велика прекретница у Јулијином животу, јер је више не сматрају девојчицом, него девојком за удају.

А то је већ уговорено - родитељи су склопили погодбу о браку пре него што је Јулија научила да говори.

Већ има и веренички прстен од злата, а на њему су угравирани мушкарац и жена како се рукују.

Док гледа како се сјаји на њеној руци, сећа се веридбе - претерано јаког стиска док се руковала са будућим мужем.

„Руковање младенаца десном руком било је саставни део церемоније веридбе, а означавао је потврду споразума", објашњава Ратковић.

Јулијина старија сестра има мало другачији веренички прстен, са гравуром две руке у стиску.

Венчање - туника, плетенице и дијадема од цвећа

Јулија понекад седи на прозору и замишља како ће изгледати венчање.

Носиће једноставну, белу тунику, а око струка вунени појас свезан у Херкулов чвор.

Имаће лепу фризуру - косу ће јој свезати у шест плетеница и учврстити црвеном траком.

Највише се радује што ће на глави имати корону (corona) - венац од убраног цвећа и лишћа, који симболизује плодност.

Када је очешљају, ставиће јој вео јаркожуте боје.

Шминка и фризура

Фризура је била симбол статуса, али и женствености и предтавља је сензуалност жене, каже Ратковић.

Водило се рачуна о нези косе, која је обликована у сложене фризуре.

„Што је положај жене био виши, то је фризура била комплекснија", објашњава.

Фризуре царица и других припадница империјалне породице копирале су се широм Римског царства.

Жене су користиле мирисна уља и парфеме који су се чували у стакленим бочицама, тоалетни прибор за прављење фризура - огледала, декоративне игле и дијадеме.

Венчање ће се одржати пред свештеницима и десет сведока.

Пошто Јулија долази из богате породице, главни део обреда биће приношење жртве римском богу Јупитеру, у виду колача од јечма.

Јупитер се сматрао врховним богом - заштитником правде и истине, а повезивали су га са небом, муњама и громовима.

Да се родила у сиромашној породици, отац би је фиктивним уговором продао мужу.

Церемонија венчања завршиће се уласком младе у нови дом.

„Брак је био нека врста пословног споразума, при чему се статус девојке потпуно мењао и започињала је њена улога у подизању деце", каже Ратковић.

Када се уда, то ће бити Јулијине главне бриге.

Већ наслућује како изгледа порођај, јер су га имали у кући - дођу бабице и нареде деци да изађу напоље.

Али не зна како изгледа сам чин, јер је имала прилику само да види бебу када је све било готово.

Замишља како се пупак жене отвара, све док не постане довољно широк да из њега изађе дете, и пита се како ли деца доспевају унутра.

Које послове су жене могле да раде?

Јулија ће моћи да ради, уколико јој муж дозволи.

Волела би да има свој посед и да на њему води приватни посао.

Обожава коње и желела би да има имање где ће моћи да их чува, а на њему радионицу за производњу коњске опреме, на пример бисага и потковица.

Жене из нижег и средњег сталежа су најчешће биле бабице, дојиље, писарке, секретарице, а ређе глумице, акробаткиње и играчице, каже Ратковић.

Једно од веома тражених занимања међу женама биле су дојиље.

„Тим послом су могле да се баве и робиње и слободе жене", наводи кустоскиња.

Свим женама је било забрањено да се баве политиком, додаје.

Али, постојао је један јавни посао који су жене у Риму ипак могле да обављају.

„Могле су да постану свештенице, чуварке светиња и обичаја", каже Ратковић.

Објашњава да је „најсветија дужност римске жене било је приступање реду весталки, свештеница богиње Весте".

Веста се сматрала заштитницом огњишта, домаћинства, породице и града.

Девојчице су постајале весталке већ између шесте и десете године.

Њихов главни задатак био је да сачувају државну ватру на огњишту, у храму на источном крају Римског форума.

Жене су у античко доба такође могле да се баве музиком.

„Још су грчки филозофи Аристотел и Платон поменули и жене које су свирале на тибији или аулосу и које су могле да се запосле на гозбама и другим прославама", прича Ратковић.

Тибија је врста флауте, а аулос је дувачки инструмент који се сматра претечом обое.

Са Венером у загробни живот

Док седи на прозору после ручка у летње поподне, Јулија се труди да не размишља о смрти.

То је плаши.

Ратковић наводи да су трагови сахрањивања жена на подручју данашње Србије пронађени у неколико некропола, а неке од њих су Виминацијум код Пожаревца и Гомилице у близини планине Космај.

У женским гробовима пронађени су предмети попут накита и огледала, која су „симболизовала лепоту и срећу у браку".

Ратковић додаје да су на Гомилицама у два гроба пронађене фигурине богиње Венере и фигурине препелице - животиње која се везивала за ову богињу.

Венера је римска богиња љубави, плодности и благостања.

„Сматра се да се ради о гробу младе девојке, јер су Римљани веровали да фигурине Загробне Венере штите душе прерано умрлих девојака, на симболичан начин оличавајући идеју љубави у оба света", каже Ратковић.

*Лик Јулије је измишљен за потребе текста у сарадњи са Деаном Ратковић, кустоскињом Народног музеја Србије

Најстарија египатска мумија труднице

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]