Хрватска, пси и наука: Њушке које могу да намиришу кости старе 2.500 година

Када су археолошкиња Ведрана Главаш и етолошкиња Андреа Пинтар 2015. први пут изнеле тврдњу да пси могу да њуше хиљадама година у прошлост, дочекали су их скепса и подсмех колега.

Пет година касније, мало ко доводи у питање овај метод, а поред њихове родне Хрватске, Главаш и Пинтар помажу бројним колегама из иностранства.

„Хтеле смо испитати колико далеко у прошлост могу да њуше и биле смо у шоку када смо схватиле да су у стању нањушити остатакe старијe од 2.500 година.

„Било је сулудо помислити да је тако нешто могуће", каже за ББЦ на српском Главаш, која предаје на Одјелу за археологију Свеучилишта у Задру.

До великог открића дошле су 2015. године, приликом истраживања код Дрвиштице на планини Велебит.

Уследио је вишегодишњи рад на терену о којем су Главаш и Пинтар, која тренирa псe, написале научни рад објављен у престижном стручном часопису Journal of Archaeological Method and Theory.

„Иако су се поједине колеге на почетку нашег истраживања поспрдно односиле према том нашем приступу, читава прича је на крају добила знанствени легитимитет и потврду струке", истиче Главаш.

Како је дошло до открића?

Главаш и Пинтар случајно су се упознале преко заједничких пријатеља.

„Ја до тада нисам ни размишљала о томе да се тренирани пси могу користити да траже било шта, а камоли у археологији.

„Андреа је дошла и рекла да ју занима докле могу њушити, а ја сам тада већ истраживала Велебит и знала сам локације три гробнице".

Она додаје да је изненађењу због открића додатно допринело што се радило о каменитом терену, кроз који мирис теже пролази.

Додатна отежавајућа околност била је то што је годину дана раније тим археолога који ради са Ведранoм извадио остатке из тих гробница.

„Нисмо никоме пријављивале истраживање, отишле смо у неформалну шетњу са псима, који су се један по један точно поређали на мјеста где су били гробови за које сам ја већ знала".

Главаш каже да им је требало две недеље да дођу к себи.

Истраживања су трајала до 2019. године, а Главаш је копала према маркацијама паса.

Тако је пронађено још шест праисторијских гробница на Велебиту.

„Посебно је занимљиво што су пси врло прецизни - они точно могу нањушити позицију укопа, иако то нама археолозима није толико битно, ми увек ископавамо шири простор", објашњава.

Шта детектује пaс?

Главаш објашњава да пас иде за мирисом људског распадања.

„Наши пси су тренирани на старим костима, које су слабијег мириса, али они не траже кости, како се то обично мисли", објашњава археолошкиња.

„Они првенствено реагирају на цијели тај кемијски спој разноразних молекула који се ствара тијеком распада људског тијела".

Како би псима олакшали потрагу, Главаш и Пинтар преоравају или буше земљу када је то могуће, како би мирис изашао из земље.

Након бушења, потребно је сачекати да се ваздушни притисак у земљи и на површини уједначе, како би се мириси подигли.

Сваки пас носи ГПС локатор, тако да истраживачи могу прецизно да прате који делови терена су прегледани.

Очаравајућа пећина открива древне тајне

Какви пси могу да учествују у истраживањима?

Пинтар и Главаш су истраживале Велебит са четири немачке и белгијске овчарке - Сатве, Арвен, Панда и Мали.

Ови пси су тренирани за помагање полицији у проналажењу лешева и масовних гробница, а познатији су као кадавери - трагачи за људским остацима.

„Кадавери углавном раде на случајевима старим до 50 година", објашњава за ББЦ на српском тренер и руковалац паса из Велике Британије Мик Свинделс, који више 30 година ради на откривању људских остатака, а између осталог је радио и у Босни.

С обзиром на то да у појединим државама није легално тренирати псе на људским остацима, они се најчешће обучавају на свињским гробљима.

То су посебнe фармe, где се остаци животиње закопавају, како каже Свинделс, „слично као што би злочинац закопао жртву".

Разлог томе је, како објашњава, што су свињски остаци најсличнији људским.

Бебе корњаче слободно пливају док је свет у карантину

Он додаје да је у просеку потребно шест недеља за основну обуку пса, а њихова даља ефикасност зависи и од вештине руковаоца.

„Када се ради о гробовима какве ми истражујемо, где је прошло до неколико десетина година од укопавања, постоје сигнали које искусан руковалац паса може да прати".

Свинделс каже да истраживачи, примера ради, према количини маховине која годинама расте на мање осунчаној страни камена могу да претпоставе да ли је он померан.

„У Босни је било посебно упечатљиво што је вегетација бујала на местима где су биле масовне гробнице, јер су биљке могле добро да се нахране из земљишта", додаје.

Свинделс, којем се такође дешавало да пас нађе много старију кост него што се очекивало, каже да је то увек отписивао као „случајност".

Поред уобичајене обуке, пси са којима раде хрватски археолози прошли су додатни тренинг.

Колико далеко у прошлост иде псећи њух?

Тешко је рећи са сигурношћу.

„Ми смо знанствено успјеле доказати да то иде до осмог вијека пре Криста, то су најстарије гробнице које смо пронашли", каже Главаш.

Међутим, додаје, псећи нос „вероватно" иде и много даље у прошлост, само што за то још нема научне потврде.

„Наши пси нас свако мало изненаде", каже Главаш.

„Када су добри увјети са земљом и зраком, не видим разлог зашто не би нањушили и нешто пуно старије, кад су већ могли пронаћи гробнице од пре 2.800 година".

Она истиче да су пси посебно драгоцени на кршевитим локалитетима, какав је Велебит.

„Пошто је сами камењар, георадар који археолози иначе користе не би помогао, а теренски преглед, којим би се гробови могли наћи, може трајати много дуље".

Главаш и Пинтар сада излазе на терен по позиву колега, како би провериле где ваља копати, а учествовале су и у ископавањима у Немачкој.

„Доказале смо да ово функционира, а колеге у Хрватској и иностранству сада су врло отворени за наш приступ", закључује Главаш.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]