'Већина се није извукла': Судбина Подунавских Немаца у Србији

У војвођанским местима се тачно зна које су некадашње „швапске куће", како изгледа стари „швапски астал", али је многима непозната послератна судбина Подунавских Шваба или Немаца.

До априла 1941. живело их је више од пола милиона у Југославији, али су после Другог светског рата постали мета нових комунистичких власти.

Системски прогон био је реакција за нацистичка непочинства у рату.

Да би сачувао од заборава причу о страдању сународника, потомак Борис Машић основао је 2001. у Апатину удружење ,,Адам Беренц", а потом и Музеј Подунавских Немаца.

„Мој деда и многи чланови породице страдали су у одмаздама у новембру 1944.

„Из Апатина су покупили 74 мушкарца која су нашли у граду, и почела је одмазда према становништву без суђења", прича Машић за ББЦ на српском.

Његов деда је један од око 59.000 цивила Подунавских Немаца са простора Југославије - Војводине и Славоније - страдалих од 1944. до 1948.

Машићеви су преживели - преузели су мађарско презиме његовог прадеде и почели да се изјашњавају као Мађари.

„Већина Немаца се није извукла.

„Наше комшије, рођаци и пријатељи су нестали у једном тренутку, отерани у логоре где су помрли, и онда су се овде доселили други људи", каже професор немачког у касним педесетим.

Окупација и злочини

Подунавски Немци, који Војводину насељавају од краја 17. века, успон националсоцијализма 1930-их дочекују окупљени у Швапско-немачком културном савезу познатијем као Културбунд.

Доласком Адолфа Хитлера и његов Национал-социалистичке странке на власт, почињу и поделе унутар ове организације.

Прилазе им „изразито националистички оријентисани млади Немци, који су дошли са школовања у Немачкој или Аустрији", пише Маријана Стојчић, коауторка извештаја На трагу Подунавских Немаца у Војводини и истраживачица Центра за примењену историју у Београду.

Старије генерације, као конзервативније и под утицајем католичке цркве, представљале су препреку ширењу националсоцијализма у међуратном периоду.

,,Већ 1936. католички свештеници примећују куда све то води и они се одлучују на акцију, јер су видели да млади све више марширају на улици, а све мање долазе у цркву", каже Машић.

Један од најгласнијих бораца против националсоцијализма - због чега је касније завршио у концентрационом логору - био је управо Адам Беренц, по коме Машићево удружење носи име.

„Они су основали часопис у Апатину и покушали да народ освесте да то није добар пут.

„Дошли су веома рано у сукоб са идеолозима националсоцијализма, јер је у Апатину био још један лист, пронацистички", каже Машић.

После кратког Априлског рата 1941. и поделе Војводине између квислиншке творевине, усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), фашистичке Мађарске и окупиране Србије, немачко становништво је, уз неке изузетке, пружало подршку окупационим снагама.

Многи југословенски Немци борили су се у озлоглашеној 7. добровољачкој брдској СС дивизији Принц Еуген.

У почетку је њихова регрутација била добровољна, да би убрзо постала обавеза.

Придруживали су се полицијским и војним јединицама, учествовали у прогонима ненемаца, и чинили гнусне злочине.

Борили су се и против партизана по целој Југославији, а неки Подунавски Немци учествовали су у злогласној рацији у јужној Бачкој 1942. године, када су масовно убијани Јевреји, Роми и Срби.

Иако се положај Подунавских Немаца разликовао у зависности од државе којој су припојени, свуда су били повлашћени у односу на друге народе.

Имали су предност при куповини конфисковане јеврејске и српске имовине, радили су у управи и обезбеђењу неких концентрационих логора, и имали су одређени степен аутономије.

Како су нестали „домаћи Немци"

Новембра 1944, тада 22-годишња бака Бориса Машића остаје удовица са две ћерке.

„Бака је била млада, морала је да се бори и остала је овде са стигмом. Тешко су живели."

Током наредне четири године, дешава се оно што Маријана Стојчић назива четири фазе нестајања домаћих Немаца: од одмазда и депортација на принудни рад, преко отварање логора, до почетка легалног исељавања у Аустрију и Немачку.

Почетком јесени 1944, пред сам долазак совјетске Црвене армије, највећи број Подунавских Немаца склонио се унутар граница немачког Рајха, наводи Михаел Антоловић, историчар и професор на Универзитету у Новом Саду.

„У завичају су остали управо они који су сматрали да нису одговорни за оно што се дешавало током рата и нису били изложени непосредној ратној опасности.

„Међу њима су велику већину чинили старци, жене и деца", каже Антоловић.

Међутим, нове комунистичке власти на њих су примениле принцип колективне одговорности, додаје.

Доласком партизана и совјетске Црвене армије, многи су стрељани само због националности.

Убијани су и учесници нацистичке ратне машинерије, чланови њихових породица, а поједини јер су се виђали са војницима Вермахта, неки из личних интереса и освете.

Пљачкања, малтретирања, силовања, депортације, масовна убиства и интернирање у логоре постали су свакодневица преосталих Подунавских Немаца широм Југославије.

У многим случајева је у пљачкама учествовало и локално становништво.

Логори су, чини се, били најгори.

Интернирањем је руководила Одељење за заштиту народа (ОЗНА - обавештајна служба), а у хапшењима су, према многим сведочењима, учествовали и партизани.

Прецизан број логора не постоји, али су неке процене да их је на територији Војводине било 75.

Југословенске власти процениле су да је маја 1945. близу 75,000 припадника немачке националне мањине било интернирано у њима, међу којима и ратни заробљениции етнички Мађари.

Услови у логорима били су ужасни, а у њима су боравили сви - жене, деца, стари, немоћни и болесни.

Често су читава села претварана у логоре, попут Гакова и Крушевља недалеко од Сомбора. Хране је било веома мало, те су људи умирали од глади, слабости, болести, али и малтретирања и стрељања.

Ана Кох, која је са ћерком Аницом била затворена у логору у Гакову, говорила је како су затворенике косили тифус, маларија и дизентерија.

„Сваког јутра су таљигама односили мртве и сец́ам се деце која су плац̌уц́и ис̌ла за таљигама на којима су били њихови родитељи", наводи се у извештају Центра за ненасилну акцију.

Последњи логори на територији Југославије распуштени су у пролеће 1948.

Онда је почела и последња фаза нестајања југословенских Немаца - исељавање у Немачку и Аустрију.

Према последњем попису, у Србији данас има нешто више од 2.500 Немаца.

Острва у граду

Немци који су остали у Југославији постепено су добијали грађанска права назад, али не и заплењену имовину.

Истовремено почиње и колонизација Војводине, у коју се досељавају углавном породице партизанских бораца из свих делова Југославије.

Породице и потомци Подунавских Немаца су у Југославији деценијама били стигматизовани, а о страдањима њихових сународника дуго се није говорило, чак ни међу самим Немцима.

Траума се у многим немачким породицама преносила генерацијски, и остала је веома јака.

„То видим и код своје мајке, која је жива.

„Старији често нису желели да причају [о прогонима], хтели су да поштеде децуи носили су ту патњу у себи, такав је био случај и код нас," каже Машић.

Положај и третман Немаца у Југославији умногоме је зависио од самих колониста, каже Машић.

„Личани у Апатину нису имали ту врсту анимозитета према Немцима, а било је и много Немаца занатлија код којих су радили и изучавали занат".

Зато су у Апатину Немци углавном прихватани, није било много мржње и нетрпељивости и суживот је био лакши, каже Машић.

Временом су локална самоуправа и грађанство прихватили немачку заједницу као део сопствене прошлости.

„Требало је 20 година да се то разгради.

„Сећам се кад смо основали удружење, седели смо у Дому културе, а људи су коментарисали - 'Ето, Културбунд се опет организује'".

И поред пристојног односа са новим становницима у Апатину, Немци су дуго били готово невидљиви.

Затварали су се у куће и комуницирали само међу собом.

„То су била острва, сећам се тога, ја сам то доживео. Ми смо тако функционисали, посећивали само та острва по граду где су живели Немци.

„Ту се, на неки начин, одвијао немачки живот".

Ретко ко тражи повраћај имовине

Велика већина потомака Подунавских Немаца није поднела захтев за реституцију имовине.

У Агенцији за реституцију Републике Србије рекли су за ББЦ на српском да су примили 823 захтева за враћање одузете имовине/обештећење држављана Аустрије, и 1.232 захтева држављана Немачке.

Највећи број захтева за реституцију односи се на око 17.000 хектара пољопривредног земљишта.

Агенција за реституцију је до сада исплатила око 760.000 евра обештећења аустријским држављанима, и нешто више од 1,2 милиона евра немачким држављанима, потомцима Подунавских Немаца.

Немци у Србији данас

„Бити Немац тада и бити Немац сада много је другачије", каже Михаел Плац, председник Савета немачке националне мањине, за ББЦ на српском.

Немачка национална мањина у Србији углавном више није дискриминисана, и у знатно је бољем положају од многих других мањина, додаје он.

„У последњих десет година имамо једну притужбу за говор мржње и једну причу рекла-казала.

„Увек може боље, али ово је задовољавајуће", каже Плац.

Положај немачке мањине у Србији прате и садашњи, веома добри односи Србије и Немачке, додаје.

Прогон Немаца после Другог светског рата више није табу тема у Србији.

Национални савет организује велики број активности и радионица где се, између осталог, говори и о прогонима и логорима.

„Сваки пут смо доносили додатне столице. Више је било заинтересованих ненемаца, него Немаца", додаје.

И Машић је сагласан да је однос према Немцима у Србији данас многи бољи.

Његово удуржење организује разне едукативне активности, а помажу и потомцима Подунавских Немаца да пронађу и посете куће њихових предака по Војводини.

Каже да је све увек протицало у најбољем реду, и да су људи - потомци колониста - увек пристајали, поготово после ратова 1990-их, када су многи њихови рођаци били протерани из сопствених домова.

„Један од важних задатака за мене је био да се те предрасуде према Немцима разграде, да се почне објективно та ситуација посматрати, са добрим и лошим странама, и да идемо заједно у неку будућност.

„Мислим да смо направили велики помак, ја данас више не осећам ту предрасуду према Немцима, нема више тог наратива о томе да су сви Немци убице", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]