Срби повратници у Хрватској: Ово је наш дом

Десетак минута по уласку у Хрватску из правца Шида, чим заобиђете километрима дугу колону камиона, улазите у Бановце, или Шидске Бановце, сеоце са око 250 становника.

На левој страни главног пута, или цесте, дочекују ме Мирко Савковић и његова мајка Славица.

Испред лепе приземне куће, коју тренутно реновирају, налази се велико, уредно двориште пуно цвећа.

„Можда је боље да уђемо, биће бука од камиона", каже нам Славица, и креће ка кући.

Камиони који сатима чекају царињење на уласку у Србију редовно уједињују Србе и Хрвате у општини Нијемци, којој Бановци припадају, па су заједно протестовали и захтевали од власти да реше проблем.

„Некад је тешко разумит те односе међу нама овдје.

„Некад изгледамо као да смо јако екстремно настројени једни према другима, у исто вријеме ти исти људи који се као не воле, јако често сасвим нормално функционирају на свакодневној разини", каже Мирко, 32-годишњи докторанд на Универзитету у Минхену.

Мирко и Славица су међу 123.000 Срба (3,20 одсто) који живе у Републици Хрватској, према последњем попису становништва.

Пре рата 1990-их, било их је око 580.000 и чинили су 11,5 одсто укупног становништва.

Многи су избегли током ратних година - бежећи од хрватске војске, али и од тешког и неизвесног живота у самопроглашеној Републици Српској Крајини (РСК).

Егзодус је достигао врхунац током војно-полицијске операције 'Олуја' у августу 1995, којом је Хрватска повратила делове који су четири године били под контролом хрватских Срба и безбедносних структура из Србије.

Процењује се да је током Олује око 200.000 Срба напустило Хрватску.

Тридесет година касније, број Срба у Хрватској је у сталном опадању: смањује се број људи и све је више старих, закључак је недавно објављене студије Демографска слика и будућност Срба у Хрватској.

Уз то, Срби у Хрватској се и даље суочавају са препрекама приликом повратка, јер многа повратничка села и даље немају струју и воду.

Суочавају се и са говором мржње, а повремено и насиљем, уништавањем табли са ћириличним писмом или имовине Српске православне цркве.

Један од већих проблема су и илегалне депоније у српским селима, као и најављена складишта нуклеарног и другог отпада.

Различити извештаји, попут извештаја Савета Европе за 2024. годину, указују и на низак проценат запослености етничких Срба у јавним службама.

Позивају Хрватску да „подстиче власти да уведу снажније мере усмерене на подстицање запошљавања етничких Срба и обезбеђивање једнаких могућности за развој каријере."

Погледајте видео: Операција 'Олуја': Повратак у Книн - Огњенова прича

Бановци

Седимо у пространој дневној соби препуној књига.

Славица, која одаје - испоставиће се тачан - утисак храбре и истрајне жене, износи кафу и колаче.

Ради на пројекту при општини Нијемци и има мало удружење које се бави развојем локалне заједнице.

Рођена је у Босни и Херцеговини, а у село Бобота крај Вуковара долази са родитељима 1981.

„Ту се лијепо живило. Немам никаква сјећања и везе са Босном, ово је моја земља, људи", каже Славица, између гутљаја домаће кафе.

Онда је дошао „рат уживо".

У Славичино и околна села улази Југословенска народна армија (ЈНА), тенкови су свуда около, а у кућу њених родитеља улази војска.

Осим некадашње ЈНА, на хрватско ратиште долазе добровољци и паравојске из Србије, попут Српске добровољачке гарде којом је командовао Жељко Ражнатовић Аркан, оптужен пред Хашким трибуналом за ратне злочине.

Реч је о паравојној формацији коју је финансирала Служба државне безбедности Србије, и чији се припадници сумњиче за неке од најтежих ратних злочина почињених у Хрватској и Босни.

„Отац је имао проблема са 'Аркановцима', они су га и заробљавали и враћали. Крене трактором у шуму да узме себи дрва јер то је потрајало [рат].

„Онда га опколе неки људи и вичу - враћај се, враћај се, нема везе што ћеш у канал трактором", препричава.

„А ко су, сви знају ко су, то је била Арканова војска."

Славица 1992. одлази у избеглиштво: Београд, Аранђеловац, Краљево, Матарушка Бања.

У Краљеву се годину дана касније родио Мирко.

По завршетку рата, враћају се у Хрватску: 1996. се настањују у Мирковцима, недалеко од Вуковара.

„Ту су нам кућу дали људи који су одселили за Србију, сјећаш ли се, Мирко?"

„Сјећам се, била је без крова, са бунаром у дворишту, једином кваком на улазним вратима.

„Није било тоалета, имали смо најлоне на прозорима", одговара Мирко.

Прве године су биле веома тешке, сећа се Славица, једва се склапао крај са крајем.

Истовремено са Србима, враћали су се и Хрвати, које су власти самопроглашене Републике Српске Крајине, ЈНА и разне паравојне формације током рата протеривале са територија под њиховом контролом, чинећи масовне ратне злочине.

Међународни кривични суд за бившу Југославију осудио је, између осталих, 2008. Милана Мартића, бившег председника РСК, на 35 година затвора за злочине против Хрвата и других несрба у Хрватској раних 1990-их.

Крајем 1990-их одласци у градове или места где су Хрвати били већинско становништво за многе су били незамисливи, али не и за Славицу.

Она је редовно ишла - и сама и са децом - у Винковце код фризера или у куповину.

„Ја сам се тада бојала, али сам рушила све страхове тиме што сам ишла и у Осијек, у Винковце, Сисак.

„Није било инцидента, али нас јесу загледали када би схватили да смо Срби."

У Бановцима, претежно српском селу, живе од 2003, када су од државе добили кућу коју планирају да откупе.

На питање како је било одрастати као Србин у Хрватској, и како је данас, Мирко каже да је реч о вишеслојном искуству, које увек анализира из конкретног момента.

„Не буде ми увијек исто кад гледам на прошлост: ако је добро сада, онда то некако обоји и све оно претходно.

„Има одређених изазова, мислим да је тако увијек када припадаш некој мањини.

„Не подразумијева се да имаш мјесто у друштву, за њега се мораш донекле изборити", каже он.

Али исто тако има добрих ствари које често остану на маргини, додаје, јер је Хрватска чланица Европске уније.

„Иако је Србима овдје понекад тешко, ми не видимо да они иду за Србију. Они иду за Њемачку, Аустрију, Ирску."

Како се Срби осећају и како се према њима опходе, зависи од места где живе, додаје.

„Није да се инциденти не дешавају, али није ни да се само то дешава.

„Овдје не може бити проблем бит Србин када има 20 села у којима су само Срби, али постоје мјеста на која нећеш ићи и говорити да си Србин - можда је боље прећутат', сви смо то доживили."

И поред свега што се дешавало и што се и данас дешава, попут недавног концерта Марка Перковића Томпсона пред стотинама хиљада људи у Загребу, Мирко чврсто верује да се људи међусобно не мрзе.

„Чак и ти, који говоре све те гадости, имају пријатеље са друге стране и друже се и проводе вријеме скупа."

„Ја не знам ниједног Хрвата који се не дружи са Србима, нити иједног Србина који нема свог Хрвата", убацује се Славица, уз осмех.

Док стојимо на капији, камиони и даље пролазе ка граници са Србијом, а Мирко ми објашњава како да најлакше изађем на аутопут за Загреб.

Загреб

Српски културни центар је у самом срцу Загреба, на свега неколико минута од Трга бана Јелачића.

Дугачка жута вишеспратница је преуређена и отворена октобра 2024.

У дворишту испред зграде срећем се са Николом Вукобратовићем из Српског културног друштва „Просвјета", и Миланом Радановићем, историчарем из Архива Срба у Хрватској.

Никола никада није напуштао Хрватску, а Милан јесте - током рата је са породицом избегао у Србију из родног села Машићи код Нове Градишке, у западној Славонији.

У Београду је дипломирао историју на Филозофском факултету, живео и радио све до 2017, када је решио да се, коначно, врати у државу у којој је рођен.

Милан објашњава да је повратничко искуство веома различито и да је највећа разлика између источних крајева - Славоније, Барање и западног Срема - и остатака Хрватске.

„Тамо [у источним крајевима] није било етничког чишћења и тамо се на насиље није узвратило насиљем.

„Српски националисти чинили су тешке и масовне злочине, али се није узвратило сличним злочинима", каже Радановић.

„У другим деловима Хрватске паљена су читава села. Ја сам из западне Славоније, моје село поред Нове Градишке, претежно српско, запаљено је у јесен 1991."

Када Срби почињу да се враћају у Хрватску крајем 1990-их и почетком 2000-их, суочавали су се са претњама, застрашивањем, немогућношћу повратка станарског права, лошом инфраструктуром, као и досељавањем Хрвата из различитих делова бивше Југославије.

Читав тај „етнички инжењеринг је имао за циљ да Срби више не буду већина", објашњава Радановић.

Зато је данас тренд опадања броја Срба у Хрватској незаустављив процес, који је држава могла бар да ублажи пре 20-ак година, да је хтела да олакша повратак људима.

Док си као Србин у неким местима обележен, у Загребу је далеко лакше, јер је велеград, каже Милан.

„Овде живиш миран живот, стичеш пријатеље. Ја као повратник нисам имао ниједан проблем у Загребу."

Николино искуство је другачије.

Рођен у малом месту крај Загреба, читав рат је провео у Хрватској и увек је имао више очекивања од државе у којој је рођен.

„Ја сам увек мислио да је само ово мој простор, други немам. Нисам био у Србији да она може да буде мој резервни простор.

„Зато сам увек имао већа очекивања - ја сам ту и ја сам дио ове заједнице и очекујем да ме се третира једнако, али некада то није било баш тако."

Никола објашњава да је дискриминација суптилна: када се не јављаш на послове за које знаш да их као Србин не можеш добити, када родитељи забрањују деци да се друже са тобом, или кад чујеш ружан коментар.

„Има пуно ситуација у којима препознајеш да људи сматрају да ниси дио овог простора", каже.

Са сличним изазовима већ сада се суочава и његова шестогодишња ћерка у вртићу.

Дешавало се да су јој друга деца говорила да, ако неће да пева националистичке песме, да то значи да је из Србије.

Дешавало се, додаје Никола, и да су деца у вртићу говорила да мрзе Србе.

У Загребу данас живи око 12.000 Срба.

Милан сматра да је број сигурно већи услед асимилације, па се многи радије не изјашњавају по питању националности или само кажу да су православци.

Ситуација је, сагласни су, била боља пре уласка Хрватске у Европску унију, јер је тада постојао снажан притисак на државу да поштује права мањина, процесуира ратне злочине, омогући повратак Србима и престане са ревизионизмом.

Данас то више није тако.

„Било какав тип националистичког инцидента, и људи ће отићи, а сад могу отићи без проблема у ЕУ.

„Сви су потакнути отићи, али код Срба је то пуно израженије јер код њих нису у питању само економски разлози", закључује Никола Вукобратовић.

Книн

Пет сати касније, аутопутем Загреб - Сплит, који је те јулске суботе највећим делом врвео од аутомобила и кампера, стижем у Книн.

Некадашњи главни град самопроглашене Републике Српске Крајине, који је 5. августа 1995. враћен под контролу Републике Хрватске, данас је варошица са око 12.000 људи, претежно хрватске националности.

Током и после Операције Олуја становништво српске националности напустило је подручје Книна и околине.

Срби се у ове крајеве ретко и тешко враћају, а одлазе и Хрвати.

Иако је прошло равно 30 година од рата, ожиљци су и даље ту и огледају се у прашњавим терасама, испуцалим спуштеним ролетнама, рупама на понекој фасади, и оронулим, запуштеним кућама које видите уз пут, спуштајући се ка граду.

У ово доба године у Книну је сезона - долазе и Срби и Хрвати, па ћете у граду и околини често видети аутомобиле регистарских ознака Србије.

Касног суботњег поподнева баште кафића и ресторана су пуне.

У центру се налазим са Јеленом Мирић, која је имала два месеца када су јој родитељи напустили Хрватску у колони августа 1995, а у домовину се враћала два пута.

Јелена ради као програмска координаторка Српских културних центара у Српском народном вијећу (СНВ).

Тренутно је ангажована, као и претходног лета, у организацији дечијег летњег кампа Пилипенда, намењеног деци од 13 до 17 година.

Деца су смештена у оближњем манастиру Крка, једном од највећих православних манастира у Хрватској.

Док испијамо кафу, Јелена говори о избеглиштву у Колуту и Инђији и доласку у Вуковар:

„У мојој кући се никад није потпуно отворено разговарало о стварима којих се ја психички и физички нисам могла сећати, о рату и колони."

Делом због тога није била припремљена на оно што ће је чекати у Вуковару: подељене школе, са одвојеним одељењима за српску и хрватску децу.

„Тек тада постајем свесна да ја у неким стварима нисам једнака са осталим ученицима."

Равноправност је, пак, осетила играјући кошарку у Винковцима и Жупањи као једина Српкиња у тиму.

„У том сегменту спорта мислим да сам била равноправна јер се гледао квалитет, а не националност", каже Јелена.

У Хрватској се, међутим, није осећала као свој на своме.

Одлази на студије новинарства и комуникологије у Нови Сад, други највећи град у Србији, али ни тамо није осетила дом.

„И тамо сам била страно тело: Српкиња из Хрватске."

Преломни моменат је одлазак на женску академију Ката у организацији Српског демократског форума у Хрватској 2022, а потом и на Политичку академију СНВ-а.

„Тек тада сам схватила да ја заправо припадам овде. То је био процес, иако је сва моја родбина у Хрватској, у Лици и Вуковару и околини.

„Ово је моја кућа без обзира на све."

Јелена се после тога населила у Загребу, и по други пут вратила у Хрватску „али овај пут оснаженија, са више искуства, са јасно формираним ставовима, у зрелијим годинама".

Бити Српкиња у Загребу је, каже, подељен положај.

С једне стране, то је урбани, космополитски град, али се, ипак, „носи етикета".

„Никада нисам осетила директну дискриминацију, никада се није десило да неко неће да ме услужи, али некада настане непријатна тишина када то изговориш или када ти чују по нагласку."

Док корачамо ка окреченој згради Српског културног центра у Книну, показује ми две цркве - католичку и православну, ушушкане у цвећу.

„Интересантно је да ујутру истовремено чујемо звона са обе цркве", каже уз осмех.

Српским организацијама у Хрватској је важно да буду спона и да дају ветар у леђа људима, „да знају да њихова заједница брине о њима", додаје.

Жеља јој је да се што више младих Срба врати у Хрватску.

Мотив повратка може да буде питање нечијег идентитета, али и боља и сигурнија будућност унутар Европске уније, напомиње.

„С једне стране ти живот овде доста тога олакшава, са друге негде и затеже.

„Што се мене тиче, ја сам дошла на фронт на коме сам потребнија", каже Јелена.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]