Светлана Алексијевич за ББЦ: О Лукашенку, 'црвеним људима' и зашто 'не подржава револуцију'

Дан после избора 2020. године, на којима је Александар Лукашенко освојио шести узастопни председнички мандат у Белорусији, Светлана Алексијевич се присећа да је видела „стотине хиљада људи" који су у протестној шетњи пролазили испод њених прозора у Минску.

„Мислила сам да се никада неће побунити, али јесу.

„То је можда било једно од најснажнијих осећања које сам икада доживела", каже добитница Нобелове награде за књижевност.

Тај осећај је имала делом и због, како каже, „наивне наде, али ипак наде".

Алексијевич се придружила протестима против резултата избора које је већина сматрала намештеним, као и Координационом савету чији је циљ био припрема за нове изборе и мирну транзицију власти.

Али мало по мало, како су недеље пролазиле, нада је почела да се гаси.

„Сада је јасно колики занесењаци смо били", каже она.

Протести су брутално угушени, а чланови Координационог савета су хапшени један по један, док на крају Алексијевич, тада 72-годишњакиња, није остала једина која није била иза решетака.

Када су маскирани мушкарци покушали да провале у њен стан, у помоћ су јој притекла страна дипломатска представништва.

Током две недеље европске дипломате и њихови супружници су наизменично стражарили у њеном дому, али је убрзо постало јасно да мора да напусти земљу.

Било јој је дозвољено да уђе у авион за Берлин само захваљујући Ани Лутер, заменици немачког амбасадора, која ју је пратила на аеродром.

Није понела скоро ништа, у нади да ће се брзо вратити, али већ пет година живи у немачкој престоници, а изгледи за повратак у Белорусију су мали.

Описивање 'утопије'

Светлана Алексијевич, сада 77 годишњакиња, посветила је више од четири деценије документовању живота људи у Совјетском Савезу и државама које су настале после његовог распада.

Забележила је њихова сведочанства из Другог светског рата, совјетског рата у Авганистану и нуклеарне катастрофе у Чернобиљу.

Тај циклус је назван Гласови утопије, што је иронична референца на 70 година комунистичког експеримента.

„Желела сам да опишем тај покушај стварања утопије и покажем како је она живела у срцима и домовима људи", каже она.

Али стварност коју описује је далеко од утопије.

Због тога су њене књиге уклоњене из школског програма у Русији и Белорусији.

Цензурисана је и кривично гоњена, а данас је фактички протерана.

У другим земљама је однос према њеном раду сасвим другачији.

Њене књиге су преведене на 52 језика и објављене у 55 земаља.

Нобелову награду за књижевност добила је 2015. године.

Велики дрвени сто у њеном стану у Берлину прекривен је белешкама за нову књигу коју је почела да пише после догађаја 2020.

У овом делу се обраћа младима који су тада изашли на улице, и пита их шта су желели, и чиме су данас разочарани.

„Можда смо превише волели револуције. Оне не оправдају увек наша очекивања…

„Па, сада више нисам присталица револуције, нисам присталица крвопролића", прича она.

Погледајте видео о протестима у Белорусији из 2020. и како мајке дозивају ћерке испред затвора

'Волим усамљени људски глас'

Када се Совјетски Савез распао 1990-их, „чинило нам се да смо се сви коначно ослободили заточеништва", каже Алексијевич, описујући још једно време наде.

Али, додаје да „црвени човек", оличење совјетског режима, није нестао када се царство распало.

„Он пуца у Украјини, он седи у Кремљу", каже она.

„Не, још није мртав", додаје.

За сваку књигу Алексијевич разговара са стотинама људи, вешто уклапајући њихова сведочанства у оно што назива „роман гласова".

„То је покушај да се обичан живот претвори у књижевност.

„Једноставно бирате уметничка дела из стварног живота“, каже она.

Пореди са начином рада вајара Огиста Родена, који је рекао да почиње да ствара блоком мермера и одстрањује све што му не треба.

„Волим како људи говоре", рекла је у говору на додели Нобелове награде 2015. године.

„Волим усамљени људски глас. То је моја највећа љубав и страст".

Реакција на њену Нобелову награду у Белорусији била је „предивна", каже она.

У престоници Минску је наводно нестало шампањца у продавницама, а људи су је грлили на улицама.

Чак је и Александар Лукашенко, некадашњи управник колхоза (колективног задружно пољопривредног газдинства у бившем СССР-у) и председник Белорусије већ 31 годину, рекао да ће читати њене књиге, мада она сумња да је то заиста урадио.

„Он има другачији поглед на свет", каже она.

'Вољене хероине'

Алексијевич се сећа одрастања у селима у којима су после разарања у Другом светском рату углавном живеле жене.

Милиони Белоруса су погинули у рату, а милиони су по повратку са ратишта послати у гулаге.

„Људи су били весели само на свадбама, али су оне биле ретке, јер је већина младих мушкараца погинула".

У њеним књигама су зато жене „главне вољене хероине".

Њена прва књига Рат нема женско лице (1985) посвећена је ратним ветеранкама.

Милион жена у Совјетском Савезу је добровољно учествовало у рату, као војникиње и болничарке, али њихов допринос је углавном био занемарен, све док Алексијевич није о њима написала књигу.

Сведочанства су језива и потресна, али има и хумора.

Једна жена јој је рекла да је једна од најгорих ствари служења у војсци била то што је морала да носи мушки доњи веш.

'Шпијунирање' бола

„Да нису испричале њихова искуства и да их нисам забележила, све би се заборавило и не бисмо знали ништа о томе", указује ова књижевница.

После перестројке (реформе која је требало да подигне совјетску привреду) 1980-их, њена књига је постала бестселер – објављена је у два милиона примерака на руском језику.

Али њена следећа књига Лимени дечаци (1991.), изазвала је буру.

Названа је по лименим сандуцима у којима су тела совјетских војника погинулих у Авганистану слата кући.

Алексијевич је као новинарка била у Кабулу, престоници Авганистана и пронашла нешто лепо у згодним мушкарцима у униформама и њиховом сјајном оружју.

Али рат ју је истовремено и згрозио, посебно призори читавих села сравњених са земљом ракетним бацачима.

Као књижевници јој, како каже, било важно да сопственим очима види шта су људи способни да учине.

„Уопштено гледано, уметност је неморална. Шпијунирате туђу бол.

„Управо вам туђа бол даје прилику да растете", прича она.

После објављивања књиге, Алексијевич су тужили ветерани и мајке погинулих војника за клевету и нарушавање војничке части.

„Књига говори о томе у какве страшне ствари су била гурнута њихова деца, да су постали убице", каже она.

„И онда су се суочили са истинама којих су се плашили".

Погледајте чудесни опоравак дивљег света у Чернобиљу

Чернобиљска молитва

Ипак, највише жели да сви прочитају књигу Чернобиљска молитва (1997.), чији је поднаслов: Хроника будућности.

„Плашим се да би данас сваки човек требало нешто да зна о атому и његовим опасностима", каже Алексијевич.

Страхује да би руски напади на украјинске електране, међу којим су и оне које обезбеђују резервно напајање за безбедан рад нуклеарних реактора, могли да изазову нову катастрофу.

После катастрофе у Чернобиљу 1986. године, радиоактивни облаци су стигли изнад њеног дома у Минску.

Затим је неко време провела у такозваној „Зони искључења" око оштећене нуклеарне електране, разговарајући са људима који су тамо наставили да живе, делећи са њима и храну, упркос ризику од контаминације.

„Нисам могла да слушам све те страшне приче о томе како је умрла ћерка која је рођена без руку и ногу, када би нас позвали за сто да једем нешто друго, као што су то радили западни новинари", каже она.

Њена књига је инспирисала неколико ликова у познатој ТВ мини-серији Чернобиљ из 2019.

Међу њима је и лик Људмиле Игнатенко, супруге једног од првих ватрогасаца који су умрли од последица зрачења.

Када је серија емитована, жена је била узнемирена због огромног медијског интересовања за њен живот.

„Али не постоји начин да се прича пренесе, а да се не задире у нечији живот", каже Алексијевич.

А многи људи желе да се њихове приче чују.

Супруга другог ватрогасца са којом је Алексијевич разговарала, подмитила је стражаре да би ушла у болницу у којој је њен муж умирао, да би са њим провела његове последње дане.

Она је испричала Алексијевич да је његов бол био ублажен само када су водили љубав - „тада је на неко време утихнуо".

У књизи јој је Алексијевич дала друго име да би је заштитила од могуће осуде.

Али, када је објављено прво издање књиге, жена ју је позвала телефоном и питала је зашто је то урадила.

„Нисам желела да будеш повређена", рекла јој је Алексијевич.

А жена је одговорила: „Не, ја сам толико патила, он је толико патио.

„Реци истину, чак и по цену мог срца и душе".

Упркос мрачним темама њених књига, у свакој је присутна љубав.

„Одувек сам веровала да пишем о љубави.

„Не сакупљам ужасе, сакупљам доказе људског духа", рекла је 2015. године.

Нобелов комитет је њена дела описао као „споменик страдању и храбрости у нашем времену".

Овај текст је написан у сарадњи Нобел Призе Оутреацх, организације која шири знање о постигнућима која су завредила Нобелову награду, и ББЦ-ја.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]