Како је Трамп постигао договор за Газу који је упорно измицао Бајдену

Израелски ваздушни напад на Хамасов преговарачки тим у Катару деловао је као још једна ескалација због које је мир постао још даљи.

Напад од 9. септембра нарушио је суверенитет америчког савезника и ризиковао да претвори сукоб у регионални рат.

Чинило се да је дипломатија у рушевинама.

Уместо тога, испоставило се да је овај напад био кључни тренутак који је на крају довео до споразума, који је најавио председник Доналд Трамп, за ослобађање свих преосталих талаца.

Био је то циљ који су он, и председник Џозеф Бајден пре њега, желели скоро две године.

То је само први корак ка трајнијем миру, а о детаљима о разоружавању Хамаса, владавини над Газом и потпуном повлачењу Израела још мора да се преговара.

Али ако се овај споразум буде одржао, то би могло да буде најзначајније Трампово достигнуће у другом мандату – оно које је непрестано измицало Бајдену и његовом дипломатском тиму.

Трампов јединствени стил и кључни односи са Израелом и арапским светом чини се да су допринели том напретку.

Али, као и са свим другим дипломатским достигнућима, у игри су били и фактори ван контроле било кога од ових људи.

Блиски односи које Бајден никад није имао

У јавности, Трамп и израелски премијер Бенјамин Нетанјаху се само смешкају кад су заједно.

Трамп воли да каже да Израел нема бољег пријатеља, а Нетанјаху је Трампа описао као „највећег савезника ког је Израел икада имао у Белој кући“.

Ове топле речи биле су праћене и одговарајућим делима.

Током првог председничког мандата, Трамп је преселио америчку амбасаду у Израелу из Тел Авива у Јерусалим и напустио дугогодишњи амерички став да су израелска насеља на палестинској Западној обали илегална, што је став по међународном праву.

Кад је Израел започео ваздушне нападе на Иран у јуну, Трамп је наредио америчким бомбардерима да гађају постројења за обогаћивање уранијума најмоћнијим конвенционалним бомбама.

Та јавна исказивања подршке можда су пружила Трампу простор да иза кулиса изврши јачи притисак на Израел.

Према извештајима, Трампов преговарач Стив Виткоф присилио је Нетанјахуа крајем 2024. године да прихвати привремено примирје у замену за ослобађање неких талаца.

Кад је Израел покренуо ваздушне нападе против сиријских снага у јулу, у шта је спадало и бомбардовање хришћанске цркве, Трамп је извршио притисак на Нетанјахуа да промени правац.

Трамп је исказивао властиту вољу и притискао израелског премијера на начин који до тада није био виђен, каже Арон Дејвид Милер из Карнегијеве фондације за међународни мир.

„Раније немате пример америчког председника који буквално говори израелском премијеру да мора да му се повинује иначе неће добро проћи.“

Бајденов однос са Нетанјахуовом владом је одувек био слабији.

Стратегија „медвеђег загрљаја“ његове администрације говорила је да Америка мора да грли Израел у јавности, што јој омогућује да у приватности управља ратним понашањем ове земље.

Испод свега тога налазило се скоро пола века Бајденове подршке Израелу, као и оштре поделе у оквиру његове демократске коалиције око рата у Гази.

Сваки корак који је Бајден правио ризиковао је да распрши подршку коју је имао код куће, док је чврста републиканска база пружала Трампу више простора за маневар.

На крају су домаћа политика или лични односи можда били мање важни од просте чињенице да, током Бајденовог мандата, Израел није био спреман за мир.

Осам месеци од почетка Трамповог другог мандата, уз понижени Иран, Хезболах на северу значајно умањен и Газу у рушевинама, сви његови главни стратешки циљеви били су постигнути.

Пословна историја помаже у добијању подршке Залива

Израелски ракетни напад у Дохи, у коме је погинуо катарски држављанин и ниједан званичник Хамаса, навео је Трампа да постави ултиматум Нетанјахуу.

Рат мора да стане.

Трамп је раније давао Израелу релативно одрешене руке у Гази.

Ставио је америчку војну силу на располагање израелској кампањи у Ирану.

Али напад на катарско тло био је нешто сасвим друго, приближивши га арапском ставу како најбоље окончати рат.

Неколико Трампових званичника рекло је за ББЦ-јевог америчког партнера ЦБС да је то била прекретница која је навела председника да изврши максималан притисак како би добио мировни споразум.

Блиске везе овог америчког председника са земљама Персијског залива добро су документоване.

Он има пословне односе са Катаром и Уједињеним Арапским Емиратима.

Оба председничка мандата започео је државним посетама Саудијској Арабији.

Ове године је такође посетио Доху и Абу Даби.

Његов Абрахамов споразум, који је нормализовао односе између Израела и неколико муслиманских држава, међу којима и Уједињеним Арапским Емиратима, био је највеће дипломатско достигнуће његовог првог мандата.

Време које је провео у престоницама Арабијског полуострва почетком године помогло му је да промени начин размишљања, каже Ед Хусеин из Савета за спољне односе.

Амерички председник није посетио Израел на овом путовању по Блиском истоку, али је зато посетио Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију и Катар, где је чуо бројне позиве за окончање рата.

Мање од месец дана после тог израелског напада у Дохи, Трамп је седео у поред Нетанјахуа, док је израелски премијер телефонирао Катару да се извини.

А касније истог дана, израелски лидер потписао је Трампов план за Газу у 20 тачака – исти онај који је добио подршку кључних муслиманских земаља у региону.

Ако је Трампов однос са Нетанјахуом дао простора за вршење притиска на Израел да постигне споразум, његов историјат са муслиманским лидерима можда је обезбедио њихову подршку и помогао у убеђивању Хамаса да се обавеже на споразум.

„Једна од ствари која се очигледно догодила јесте да је председник Трамп стекао утицај на Израелце, а индиректно и на Хамас“, каже Џон Алтерман из Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС).

„То је оно што је направило разлику. Његова способност да то уради према властитом ритму, а да не подлеже жељама сучељених страна, био је проблем са којим су се многи претходни председници мучили, и чини се да он то ради релативно успешно.“

Чињеница да је Трамп много популарнији у Израелу од самог Нетанјахуа била је моћ коју је искористио, додаје он.

Сада се Израел обавезао да ц́е ослободити више од 1.000 Палестинаца који се налазе у израелским затворима и пристао је на делимично повлачење из Газе.

Хамас ц́е ослободити све преостале таоце, и живе и мртве, отете током првобитног напада 7. октобра, када је погинуло више од 1.200 Израелаца.

Крај рата, који је довео до разарања Газе и смрти више од 67.000 Палестинаца, сада је замислив.

Европски утицај

Светска осуда Израела због његовог поступања у Гази такође је имала утицаја на Трампово резоновање.

Услови на терену су до сада невиђени кад је у питању степен разарања и хуманитарне катастрофе по Палестинце.

Нетанјахуова влада је последњих месеци постала све изолованија у свету.

Кад је Израел преузео војну контролу над снабдевањем храном за Палестинце, а потом најавио планирани напад на град Газу, неколико великих европских земаља, предвођених француским председником Емануелом Макроном, одлучило је да не могу више да стоје иза безусловне подршке Израелу из Вашингтона.

Уследио је историјски разлаз између Американаца и европских савезника кад су у питању кључни елементи дипломатије и будућност израелско-палестинског сукоба.

Трампова администрација је укорила Француску кад је ова најавила да ће признати палестинску државу, потез који је убрзо следила и Велика Британија.

Оне су покушале да вештачки одрже у животу идеју о две државе, али још важније од свега да маргинализују екстремисте са обе стране и оживе дипломатски пут до заједничке израелско-палестинске будућности.

Али Макрон је био проницљив што је укључио Саудијце у властити мировни план.

На крају се Трамп суочио са европско-арапском алијансом спрам израелских националиста и ултрадесничара кад је у питању визија за Газу на дуже стазе.

Изабрао је пријатеље у Заливу.

Према француско-саудијском мировном плану, арапске земље су такође упутиле до сада невиђену осуду Хамасових напада од 7. октобра и позвале групу да оконча владавину у Гази и преда оружје Палестинској управи под независном државношћу.

Била је то дипломатска победа за Арапе и Европљане.

Трумпов план у 20 тачака искористио је француско-саудијски план у кључним областима, укључујући и референцу на палестинску „државност“, чак и ако је то било неодређено и изузетно условно.

Трамп је, затраживши од Турске, Катара и Египта да задрже притисак на Хамасу, сатерао Нетанјахуа у ћошак, извршивши до сада невиђен притисак на њега да оконча рат.

Нико није могао да приушти да одбије Трампа.

Трампов јединствени стил прекида пат-позицију

Трампов неортодоксни наступ и даље може да шокира.

Он креће са хвалисањем или бомбастично, али потом се развије у нешто конвенционалније.

У његовом првом мандату, његов увреде попут „мали ракеташ“ и упозорења као што је „ватре и беса“ деловале су као да доводе САД и Северну Кореју на ивицу рата.

Уместо тога, он се упустио у директне преговоре.

Трамп је отпочео други мандат шокантним предлогом да се Палестинци преселе из Газе, а она претвори у међународно обалско одмаралиште.

Муслимански лидери су били разјарени.

Искусне блискоисточне дипломате су биле престрављене.

Трампов план у 20 тачака се, међутим, не разликује толико од оне врсте погодбе коју би склопио Бајден и коју амерички савезници одавно подржавају.

Нацрт за Газа Ривијеру он свакако није.

Трамп је стигао веома неконвенционалним путем до веома конвенционалног резултата.

Успут је било хаотично.

То можда није оно како вас уче дипломатији на врхунским универзитетима.

Али, макар у овом случају и овом тренутку, показало се ефикасним.

Данас је Нобелов комитет прогласио овогодишњег добитника Награде за мир.

И иако су биле мале шансе да Трамп буде добитник, та могућност уопште није изгледала толико невероватно као до пре само неколико недеља.

Додатно извештавање: Кејла Епстин

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]