'Кармадона' као хорор сатирична критика савременог друштва: Александар Радивојевић за ББЦ

Седе познати амерички музичар Мерилин Менсон, глумац Сергеј Трифуновић и сценариста Александар Радивојевић и причају о Српском филму.

Не, ово није почетак вица, већ стварни догађај из јуна 2012. пред београдски концерт контроверзног певача и иницијатора тог окупљања.

Једна од тема била је Кармадона, тада ненасловљен филм у настајању на енглеском, где би Менсон био глас са телефона, док би Сергеј тумачио неку другу улогу.

„Менсон, као велики љубитељ Српског филма, био је веома узбуђен, јако му се допао сценарио и хтео је да игра“, говори Александар Радивојевић, редитељ новог домаћег хорор-акционог филма Кармадона, за ББЦ на српском.

Напослетку, филм је снимљен на српском, не чује се глас америчког металца, већ Сергеја Трифуновића, а главне улоге тумаче Јелена Ђокић, Милутин Мима Караџић и Милош Тимотијевић.

Филм је прича о трудници Јелени којој се живот наглавачке мења после телефонског позива у парку, када непознати глас телефоном захтева да се обрачуна са разним преварантима и корумпираним ликовима, како би спасила плод.

„То је један савремени, сатирични филм, спој више жанрова - и акције и трилера и црне комедије и хорора.

„Бави се нашом средином као периферним одјеком свих социолошких ломова који се дешавају у свету - кроз нашу призму се посматра читава ситуација“, објашњава аутор филма.

Радивојевићу је ово редитељски првенац, док је претходно био (ко)сценариста једног од најбруталнијих домаћих остварења – Српског филма, затим друге сезоне серија Црна свадба и филма Чарлстон за Огњенку.

Кармадона је први пут приказана у септембру на Међународном филмском фестивалу у Торонту у званичној конкуренцији, а премијера пред српском публиком је 21. децембра у Сава центру.

Кад глумци инспиришу филмску причу

Риђокоса трудница седи сама на клупи у парку и ужива у јесењем сунцу додирујући стомак.

Идилу прекида вибрација телефона на чијем екрану се појављује скривени број.

„Јелена“, изговара глас странца и убрзо јој наређује да крене у обрачун са више, испоставиће се, негативаца, наглашавајући да би „много волео да пате - ако може“.

На вези је заправо Сергеј Трифуновић, по речима Радивојевића, „први избор“ за ову „невидљиву улогу“.

„Јер ко би спојио ту врсту безобразлука, дечачког беса и емоције него он, који савршено разуме цео текст и може да га изнесе на толико интелигентан и духовит начин“, оцењује редитељ, лагано испијајући киселу воду у једној београдском ресторану.

Протагонисткиња приче, глумица Јелена Ђокић, била је његова „најдиректнија инспирација за главну улогу“ која је „писана за њу“, још од прве верзије сценарија 2010.

„Тај лик је заправо трудна, женска верзија Џона Маклејна (Брус Вилис) из филма Умри мушки, неко ко је наизглед неприпремљен за оно што га чека, а онда полако, здушно улази у читаву конфронтацију и борбу која је високооктанска“, објашњава Радивојевић.

У филму је ангажовано више познатих српских глумаца који су ретко играли у хорору и сродним жанровима, што Радивојевића „посебно радује“.

„Имамо фантастичне глумце чији потенцијали нису до краја истражени“ између осталог и због „лимитираног избора садржаја и немаштовитих кастинга“, оцењује Радивојевић.

Многе од глумаца је обрадовала таква расподела улога пошто су добили могућност да „личну палету способности изразе на потпуно неочекиван начин“, додаје.

„Као што је и Тарантино убацивао глумце које нисте очекивали у одређеним улогама.“

Од 'кенселовања' до Драгана Стојнића

У филму провејавају различити савремени појмови које је домаћа кинематографија до сада углавном заобилазила, попут кенселовања (културе отказивања), инфлуенсера (познате интернет личности) и шејмовања (јавног срамоћења).

„То је више приказ, али и свеопшта критика читаве машинерије савременог света и како она функционише, па је ово само део целог тог галиматијаса (збрке) у којем живимо“, објашњава Радивојевић.

На мети критике су и корпорације, медији и војска.

„То су све центри моћи који управљају нашим животима и химера против које се филм бори.

„Прво корпорације које формирају капиталистичко устројство света и диктирају општи наратив, а онда се то шири на војно-индустријски комплекс и пре свега маркетинг, односно медијску слику“, сматра Радивојевић.

Филм обилује религијским референцама, посебно на будизам, док Сергеј Трифуновић и тумачи лик Буде, мудраца из Индије и оснивача ове источњачке религије и филозофије.

„Какви су то зликовци који су успели да натерају најмирољубивије божанство да се активира, да испровоцирају некога кога је практично немогуће навести на насиље?“, указује редитељ.

Динамични кадрови снимљени су „камером у покрету“, док су статичне сцене ретке.

Музички избор је шаролик - од београдске рок групе Алиса, преко представника сарајевске поп школе, групе Хари Мата Хари, до шлагер класика Драгана Стојнића.

„Користити агресивну гитарску музику на сцене насиља, то је клише.

„Боље је направити контраст са неким шлагером који има потпуно другачије, носталгичне асоцијације и онда од тога произвести необичну комбинацију слике и звука“, каже Радивојевић.

Црна свадба као метафора политичке борбе

Радивојевић је и сценариста недавно приказане хорор серије Црна свадба редитеља Немање Ћипранића.

Центри моћи и корупција су и овде тема, а „политичка борба је представљена на метафоричком нивоу кроз судар окултних и религијских фактора“.

„Серија такође доста тачно приказује системе моћи у савременом свету из нашег угла, само их третира кроз вео окултизма“, објашњава Радивојевић.

Црна свадба је назив за стари и данас готово напуштени обред код Влаха, народа на истоку Србије, а подразумева церемонију венчање по смрти момка или девојке који нису ступали у брак за живота.

Овај термин може „да се користи фигуративно и буквално“, каже сценариста и додаје да нису желели да га „експлоатишу“, него да га употребе „као метафору преласка на онај свет, из опипљивог у метафизичко“.

Српски филм - метафора домаће кинематографије

Из пера Александра Радивојевића изашао је и сценарио за један од најконтроверзнијих и најбруталнијих остварења, како у Србији, тако и у свету - Српски филм из 2010, у режији Срђана Спасојевића.

Филм је далеко већу популарност постигао у иностранству, а на познатом светском сајту за филмове - Интернет мовие датабасе (ИМДБ) оцењиван је скоро 80.000 пута.

Да интересовање не јењава показује чињеница да је неколико десетина фанова дочекало Радивојевића на премијери Кармадоне у Торонту не би ли им потписао постере и ДВД дискове Српског филма.

Слична ситуација га је задесила и у Каталонији, на Међународном филмском фестивалу фантастике СИТГЕС, где су га љубитељи филма „свакодневно дочекивали у лобију“.

„Директор фестивала је чак био и ухапшен после приказивања Српског филма пошто су мислили да је пустио прави снаф (филм који садржи стварни снимак смрти)“, присећа се Радивојевић.

У Америци су чак продаване и акционе фигуре глумаца, а тираж је распродат.

„Имам само Милоша (Срђан Тодоровић), а жао ми је што немам Вукмира (Сергеј Трифуновић)“, каже Радивојевић, смејући се.

Циљ филма није био „рекорд у бруталности“, већ „сатира и метафора које се крећу у неким екстремним правцима да би доказали тезу“.

Филм се умногоме бави „ситуацијом српске кинематографије“ и критикује тада заступљени „доминантни жанр - порнографија мизерије (мисерy порн), често једини финансиран из доступних фондова“, додаје.

„Свет је то добро прихватио, јер филм говори њиховим жанровским језиком и глатко се убаце у читаву причу, а тек накнадно крену да га анализирају.“

Погледајте видео: Зашто волимо хорор филмове

Шок коридор за почетак 'јавног деловања'

Почетак каријере данас 47-годишњег сценаристе са сада већ богатом филмографијом, везује се за 2003. и емисију „Шок коридор“.

Водио ју је са Ненадом Беквалцем, а приказивана је на локалном београдском каналу ТВ Арт, образујући многе заинтересоване тинејџере о различитим рубним филмским жанровима.

„Што је и био циљ, да се направи једна едукативна емисија која ће привући младе, али и старије, филмским садржајима који нису довољно познати и заступљени, а који су фасцинантни и остављају траг на гледаоцу“, објашњава.

Приказивање је окончано 2008. али и данас неретко среће људи који су је радо гледали, посебно у „формативним годинама“.

За водитеља такве емисије и сценаристу Српског филма помислило би се да више нема ничег што би могло да га шокира - али „још има“.

„И даље ме мало помери једна сцена из филма Отпозади, Гаспара Ное, аргентинског редитеља са адресом у Паризу.

„Таква врста бруталности тешко може да се отера даље, а да то буде стилски прихватљиво“, указује.

Радивојевић приводи крају још један играни филм - Будимо у контакту, док упоредо ради на „неуобичајеном, вансеријском хорор пројекту“, овог пута на енглеском, у коме би требало да играју и домаћи и страни глумци.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]