Пут у сећање: Јован Ћирилов, седи дечак позоришта, и млађа ја

Прошло је десет година од смрти Јована Ћирилова, једног од најзначајнијих српских и југословенских театролога, драматурга, књижевника и преводилаца.

Наша сарадница Ивана Николић тек је започела студије новинарства и 2012. године пожелела да разговара са Ћириловим за студентски рад.

Одмах је пристао.

Мој први и последњи сусрет са Јованом Ћириловим одиграо се хладног недељног поподнева у марту 2012, убрзо пошто му је тадашњи председник Србије Борис Тадић доделио Сретењски орден трећег степена за нарочите заслуге у области позоришне уметности и културе.

Ћирилов је тада имао 81 годину и готово нетакнуто памћење, и даље је радио, писао и путовао; ја сам била друга година новинарства на Факултету политичких наука, жељна доказивања, пуна амбиције и намерена да поправим свет.

Спремајући се за интервју, прочитала сам вероватно све на ста сам наишла.

Али сам на интервју, нажалост, каснила.

Умирући од треме, позвонила сам на интерфон зграде у Булевару краља Александра.

Сећам се да је била недеља, подне, и да је Београд био сунчан, тих и празан.

Улетела сам у зграду, па у лифт, и изашла на погрешном спрату.

Онда сам чула Ћирилова како виче: „Па како сте промашили спрат, све сам вам лепо објаснио”.

Али не злонамерно, нисам осетила прекор у његовом гласу.

Разговарао је са мном као са себи равном, био је невероватно скроман - и деловало је као ужива, да се игра и да га та игра изузетно забавља.

Интервју профил: Живот ме није уништио

У сомотским панталонама и белој кошуљи, Ћирилов отвара врата стана у једној од зграда на некадашњем Булевару револуције.

Прво што сам осетила када сам ушла је - мирис књига.

Осмехујући се, Ћирилов уводи ме у ходник препун полица са књигама: има их чак и на чивилуку, уредно наслагане поред неколико сакоа.

Домаћин каже да ћемо причати у његовој радној соби, али пре тога мора да пошаље један имејл. Седа за рачунар, ставља наочари и полако куца.

Не воли када га називају најбољим српским театрологом; признаје само епитет најстарији.

„Физички се осећам као невин дечак од 16-17 година, јер сам здрав.

„Ментално сам исти онај мали из Кикинде окружен књигама, само што сам их тада имао нешто мање”, говори.

Готово шездесетогодишњу каријеру провео је у најбољим српским позориштима – Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212 и Битефу, чији је уметнички директор од његовог оснивања 1967. године.

У међувремену – пише песме, есеје, колумне, романе, саставља речнике.

Бакина најтужнија реченица у животу

Поред бројних признања и награда, одликован је и Сретењским орденом.

Много му значи, али му је, каже, жао што ниједна жена није одликована.

„То је због тога што су мушкарци ти који награђују, код нас и даље постоји латентни антифеминизам, и даље живимо у мачо цивилизацији.

„Да сам на месту председника, изабрао бих Виду Огњеновић, Биљану Србљановић и Милену Марковић”, каже Ћирилов.

Ипак, награде су му драже, јер добије неки динар и „купи још коју књигу”.

„Видиш како мало књига имам”, осмехује се и погледа на полице којима су прекривени зидови радне собе, од пода до плафона.

Уредно су наслагане у неколико редова, а и велики радни сто, фотеље и ноћни сточић затрпани су речницима, енциклопедијама, лексиконима.

„Никада их нисам бројао, али мислим да имам око 10 000 наслова.

„Скоро ми се десило да сам једну драму тражио два дана, једва сам је пронашао, али, има и горих ситуација – да не успем уопште да је пронађем”, каже.

Међу тим никад нађеним је књига са његовим омиљеним бајкама и стриповима Снежана и седам патуљака, Пинокио, Мики Маус, Паја Патак, на енглеском, коју је купио у Дизниленду.

„Сад ћу ти показати моју прву књигу”, каже и неколико тренутака посматра полице покушавајући да се сети на којој је.

Налази је – ,,Моје звери“ Владимира Л. Дурова, листа је остарелим рукама и сетно гледа пожутеле странице.

На првој страни је и датум: 13. август 1942.

„Видиш, пише ‘Моја прва књига’”, показује ми.

„Моја бака, очева мајка, знала је приче и песме које су се преносиле са колена на колено.

„Иако неписмена, рекла ми је пред смрт најтужнију реченицу у животу, имала је тада више од 90 година: ‘А је ли, рано, осећам да си ми близак, а подсети ме, јеси ли ми ти син или унук?’“.

Замислио се и на час склопио очи.

Живот без надимка

Тишину у соби прекида звук понеког трамваја који протутњи у сунчано недељно послеподне.

„У детињству сам доста био сам, много сам читао и цртао.

„Био сам свилено дете, господско, рани интелектуалац”, описује ми.

„У младости ме вршњаци нису много волели, био сам мршав и никакав.

„Више су волели оне са којима играју фудбал, боксују се и рвају”, врти наочаре у рукама док ми прича.

Живот је обележио развод родитеља, па је добио и очуха и маћеху, каже

Са маћехом Соњом је читао Молијера, подучавала га је француски и латински.

„У неким средњошколским новинама потписивао сам се Јоћи, а Соња је била једина која ме је тако звала.

„Иначе, никада нисам имао надимак”, додаје.

На полици су, поред књига, и фотографије Ћирилова са мајком Јелицом.

Гледајући у једну на којој се мајка осмехује, каже ми да су је звали Муца.

„Дивим јој се, иако ме је оставила када сам имао 12 година.

„Када је чула да сам се развео од супруге Маје, уселила се у овај стан и остала са мном до смрти”.

На њеној сахрани је говорио стихове Десанке Максимовић.

„Имао сам договор са (глумцем) Пером Краљем да он на мојој сахрани каже стихове по свом избору, али сам, ето, остао без њега.

„Али ћу га памтити, највише по доброти”.

Тихо говори и о баби по мајци која је извршила самоубиство.

Била је у роду са сликарем Пајом Јовановићем, чак је тврдила да ју је насликао приликом једне посете.

„Дођи да видиш портрет, имам га”.

Води ме у пространу, светлу собу, зидова прекривених сликама, а дрвене комоде пуне су књига.

На великом портрету уоквиреном масивним рамом, насликана је девојчица од пет или шест година.

„Никад се нисам бавио тиме да сазнам да ли је то заиста Паја Јовановић. Није ми важно, немам времена”.

Одједном се окреће ка супротном зиду.

„Ово је Драган Мојовић, њега обожавам. Слика је посвећена (Жану-Полу) Сартру, видиш наочаре, такве је носио Сартр - био је разрок.

„Ту је и Политика са умрлицама, јако чудна слика. Надреално. Хајдемо у радну собу, желим да ти покажем нешто”.

Под нашим корацима крцка под.

'Мене све занима'

Седамо на велики зелени тросед.

Прича ми да сваког јутра доручкује корнфлекс у кади пуној пене и тада узима папир са списком ствари које тог дана треба да уради.

„Ха! Јеси ли видела ово?”, пита ме и са полице преко пута узима неколико папира - дневни и месечни планери, каже.

Изгледају као распореди часова, ручно и прецизно подељени на табеле и колоне, а обавезе су исписане са назнаком времена и места, мада помало неуредно.

„Ја сам систематичан, али нисам педантан. Видиш, ово је врло систематично и прецизно, али не баш уредно. Не волим када се робује педантерији”.

Иако зашао у девету деценију, без проблема скаче са троседа, пролази поред мене и седа на под крај уредно наслаганих књига.

На махове ми се чини да је велики Јован Ћирилов у ствари разиграни дечак заробљен у телу старца.

„Види – књиге са политичким цитатима, сјајни су. Често читам и овај 'Лексикон о папама'”.

Узима дебелу књигу и листа је широко се осмехујући – „Савременици Христа".

„Добро, ово су књиге о композиторима, њих је нормално имати. Аха, ево их – 'Лексикон новинарства'. Узми, погледај!”

Показује ми неке од омиљених – од Лексикона куварства, преко књига о Њујорку и (Мирославу) Крлежи, до филозофских појмова, књига о експресионизму и савременој култури.

Питам га да ли кува, а он одмахује главом.

Каже да га у лексиконима куварства занимају само појмови.

„Не волим да кувам. На ручак одем код моје комшинице Жунићке или ми Драгољуб скува нешто.”

Када оде у иностранство, најпре оде у књижаре.

Купује ретке, чудне књиге.

„Мене све занима, зато сам и завршио филозофију, дипломирао сам на егзистенцијализму у Сартровим драмама.

„Он ми је помогао и у односима са људима и у схватању живота и у позоришту”.

А у позоришту је провео читав живот.

Прија му што је његово име синоним за Битеф, али признаје да то није у реду према Мири Траиловић која је овај театар основала.

Док говори о позоришту – жмури.

„Вечери најчешће проводим у позоришту. То није ни бачено ни изгубљено време. Ако не рачунамо лето када сам на фестивалима, сигурно сам две трећине сезоне у позоришту”.

'Нисам усамљен, имам пријатеље'

На столу преко неколико речника стоји најновији број Времена.

Чита Време, НИН, Политику, Блиц, Данас, викендом купује Вечерње новости због додатка, каже.

„Од жуте штампе читам Курир. Због колумни које пишем морам да будем у току са свиме што се дешава”.

Ћути, жмури и стиска усне покушавајући да се сети нечега.

„Сећам се да ми је (Милан) Дединац у нашој последњој шетњи рекао да је света дужност интелектуалца на Балкану да се бори против свих облика примитивизма.

„Ја се против тога борим писањем.”

Пролазећи прстима кроз седу косу, каже како се борио за букинисте и за платане.

А сећа се и када је на конгресу Комунистичке партије Србије стао у одбрану хомосексуалаца.

„То што сам урадио је било јако смело и законом забрањено. Могао сам у затвор отићи”.

Смирено и самоуверено говори и о сексуалности.

„Питао сам (Јелену) Карлеушу у једној емисији како она може да зна мој сексуалитет кад га ни ја не знам. Он је много сложенији него што било ко мисли.

„Ово је и даље једна мачо средина и јако је важно да се човек роди са том склоношћу.

„У нашој средини се нормалније и лакше живи као хетеросексуалац. Ако се осећаш као геј, онда се избори за то, определи се за то", каже.

Питам жали ли што нема потомке.

„Жалим, али не очајавам“.

Гледа ме искрено и помало тужно.

„Не осећам се усамљено – имам књиге и имам пријатеље“.

Дванаест година касније

Прошло је више од 12 година од тог дана. У међувремену сам завршила студије, мењала послове, интервјуисала разне људе, добила децу.

Више нисам жељна доказивања, умерено сам амбициозна и знам да се свет веома тешко поправља.

Често се сетим тих неколико сати са Јованом Ћириловим, у стану препуном књига.

Сетим се када ми у мојој старој ,,девојачкој” соби поглед падне на књигу Греат Цомпосерс, коју сам купила неколико година пре него што ћу интервјуисати Ћирилова, јер ми је тога дана рекао да се књиге о композиторима подразумевају у свакој кућној библиотеци.

Рекао је то некако једноставно, у једном даху, као када кажете да се подразумева да свака кућа има ракију или кафу.

У том моменту сам била јако поносна на себе, јер сам, ето, у клубу оних попут њега, који имају књиге о композиторима - али му то нисам рекла.

Сетим га се и сваке године када одлазим на редован гинеколошки преглед, јер је моја гинеколошкиња, гле чуда, баш у згради у коју сам пре 12 година утрчала - и омашила спрат.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]