Страни тренери у српском фудбалу - просветитељи и промашаји: ББЦ истраживање

Слика прва: децембар је 2002, врата терминала аеродрома Никола Тесла се отварају, а десетине блицева, новинара и навијача узбуђено дочекују славног спортисту.

Не, није то био Дејан Бодирога, који је у чуду пролазио поред њих, слетевши у тадашњу југословенску престоницу да прими награду за најбољег спортисту земље, којој је те године донео кошаркашки светски трон у Индијанаполису.

Далеко нижи и бљештавијег осмеха, изашао је Лотар Матеус, легенда немачког и светског фудбала, који је у Београд слетео другим послом.

Стигао је да преузме Партизан и постане први страни тренер у српском фудбалу у 21. веку, а одатле ће отићи са освојеном титулом првака Србије и Црне Горе и као први стратег који је један српски клуб увео у Лигу шампиона.

Слика друга: децембар је 2025, нишки Раднички се грчевито бори за опстанак у Суперлиги Србије, а после испадања из Купа Србије одлучује да смени тренера Томислава Сивића.

Нек се спреми један од неколико дежурних - помислили су тада многи љубитељи фудбала, алудирајући на десетак тренера који се годинама смењују на ужареним клупама суперлигаша, европских рекордера по броју отказа тренерима.

Уместо тога, нешто неочекивано: на стадион Чаир дошао је Такис Лемонис, 65-годишњи Грк, играчка и тренерска легенда Олимпијакоса, који је на клупи атинског клуба освојио четири титуле националног првака.

За 23 године, колико је прошло између доласка Матеуса и Лемониса, у највишем рангу српског фудбала и сениорској репрезентацији радило је још 12 странаца на месту главног тренера, не рачунајући стручњаке из земаља бивше Југославије, утврдио је ББЦ претрагом званичних клупских сајтова и историјата, као и специјализованог сајта Трансфермаркт.

Поред Црвене звезде и Партизана, водили су Раднички из Ниша, суботички Спартак, Смедерево и репрезентацију Србије, али тек уз неколико имена се везују резултати и трофеји.

Често су долазили без импресивних биографија и успеха у дотадашњој тренерској каријери, што Иван Голац, бивши играч и тренер београдског Партизана и неколицине клубова у Енглеској и Шкотској, сматра главним проблемом.

„Ако ћемо узимати странце само да бисмо их узимали, онда боље да овде, из сопствене куће, одаберемо некога и помогнемо му да изађе на прави пут", каже Голац за ББЦ на српском.

Али, признаје и да је тренере са озбиљним каријерама тешко привући у Србију.

„Ко ће озбиљан доћи овде кад немамо озбиљну и квалитетну лигу?", пита Голац који је оставио велики траг у британском фудбалу.

Мотив странца да ради и успе у српском фудбалу може да се крије у новцу, резултату или личним разлозима, а на тим пољима Србија не нуди много, сматра Александар Сарић, српски тренер голмана који годинама ради у Америци.

„Чињеница је да ми немамо довољно добар амбијент да се код тренера пробуде спортски мотиви, а нередовно плаћање играча и тренера је контрапропаганда нашег фудбала - због тога странци и не хрле да дођу", прича бивши сарадник српског селектора Вељка Пауновића за ББЦ на српском.

Два и по успеха

Матеус је у Партизан дошао као 42-годишњи почетник са једном, неубедљивом тренерском авантуром на клупи бечког Рапида, али се ризик црно-белих брзо исплатио.

Освојио је титулу и преко енглеског Њукасла домогао се Лиге шампиона, где је београдски тим освојио три бода, без пораза у Београду, а Немац је отишао већ после годину дана.

Већ 2005, Звезда је ангажовала Валтера Зенгу, легендарног италијанског голмана, који је постао први тренер у историји клуба ван земаља бивше Југославије.

Као и Матеус, стигао је као млад тренер, задржао се само годину дана, али је отишао са освојеном дуплом круном и пласманом у групну фазу Купа УЕФА, данашње Лиге Европе, што је почетком 21. века за Београђане био одличан резултат.

И Зенга и Матеус, двојица најуспешнијих страних тренера у српском фудбалу, били су млади и амбициозни, што им је била предност, сматра Сарић.

„Лакше је младом тренеру да буде мотивисан у Србији, он је и прилагодљивији на средину, док тренер од 60 година углавном жели да наметне, а не да мења сопствене навике.

„Здењек Земан, Хавијер Клементе, Дик Адвокат и други су имали прилично година када су дошли овде и нису направили резултат", каже Сарић, који је као тренер и играч радио у Немачкој, Аустрији, Португалу, Словачкој, Румунији, Израелу и Америци.

Када је Црвена звезда са Зенгом гостовала Браги 2005, био је у Португалу, па је као бивши голман црвено-белих разговарао са Италијаном, код кога је препознао „велики мотив и елан".

„Импоновало му је то што је тренер Звезде, сматрао ју је великом, добро се сећао великих мечева против Милана и Интера током 1980-их, док је Зенга био голман Интера", описује Сарић.

Погледајте видео: Како Црвена звезда чува највреднији експонат у музеју

Још само један страни тренер освојио је трофеј у Србији у 21. веку.

Био је то Израелац Аврам Грант.

Он је 2012. био шампион са Партизаном, али је отишао после једне полусезоне.

Партизан је без успеха предводио Немац Јирген Ребер, а у Црвеној звезди се нису прославили Чех Здењек Земан, Португалац Рикардо Са Пинто и Израелац Барак Бахар.

Смедерево је тренирао Шпанац Хаиме Бауза, нишки Раднички Аустријанац Петер Пакулт, а суботички Спартак су предводили Александар Кержаков и Андреј Чернишов из Русије.

Нико од њих није остварио велики успех, а већина није издржала дуже од једне сезоне.

Шта 'кочи' стране тренере у Србији?

Давне 1978. са фудбалском печалбом упознао се Иван Голац - прво као играч, а касније и као тренер - и највише времена провео је у Великој Британији.

Одмах се суочио са језичком баријером, иако каже да је тада енглески говорио „сасвим солидно".

То уме да буде тег око врата и страним тренерима у Србији, тврди скоро 50 година касније Голац.

„Они не говоре уопште наш језик, па је врло тешка, готово немогућа мисија да брзо савладају макар и фудбалску терминологију.

„Много се разликује када играчима нешто директно преноси главни тренер и када то раде преводиоци, који углавном нису људи из фудбала", сматра некадашњи тренер шкотског Данди јунајтеда.

Привикавање на нову земљу зависи и од тога каква је она из које потичете, сматра Александар Сарић.

„У уређенијим системима попут Немачке или Америке било ми је много добро, јер се на боље се човек лако навикне.

„Када идете у неуређеније, где плате не лежу на време, а фудбал и организација нису на високом нивоу у односу на оно на шта сте навикли - онда је теже", јасан је бивши голман Црвене звезде.

Притисак у Србији намеће и то што се од странаца очекује више него од домаћих тренера.

„Ми од тих људи често очекујемо да буду чаробњаци, а фудбал није магија, него тежак рад", каже Сарић.

Када се то повеже са углавном нестрпљивим управама клубова, који мењају и по четири или пет стручњака у једној сезони, тренерски посао постаје прилично тежак.

„Ако не дате човеку време да то што зна и жели спроведе, нема начина да доведе до краја зацртане циљеве, прекидате га на пола процеса.

„По два или три пута се исти тренери враћају у исте клубове у неким периодима - то постоји само код нас и нигде више", објашњава бивши помоћник Вељка Пауновића, селектора српске омладинске репрезентације.

Били су део стручног штаба када је Србија са тимом до 20 година на Новом Зеланду 2015. постала првак света.

Међу препрекама за странце ту је и, сада већ у фудбалу чувени, балкански менталитет.

Он је „много другачији" од оног у земљама из којих долазе, каже Иван Голац, који је радио у Енглеској, Шкотској, Украјини и на Исланду.

„То је велики проблем и игра изузетно велику улогу", додаје он.

Страни селектори са српским проблемима

Са особеностима Балкана добро се упознао Хавијер Клементе, искусни Шпанац који је 2006. постао први селектор самосталне Србије, а један је од тек двојице странаца који су водили тај национални тим.

Иако је добро кренуо у квалификације за Европско првенство 2008, а онда се испречио српски менталитет, сматра Клементе.

„Имао сам одличну екипу, али проблем је био што је била - српска!

„Срби су добри против јаких, а презиру слабије", рекао је Шапанац 2023.

„Испустили смо бодове против Казахстана! Али Срби су говорили: 'Како можемо да играмо против ових, јако су лоши'", додао је.

На крају је завршио трећи у квалификационој групи иза Пољске и Португала, чиме је његов мандат окончан.

Није боље прошао ни Холанђанин Дик Адвокат, који је 2014. покушавао да одведе Србију на наредно Европско првенство, али је на три утакмице освојио само бод.

Тај квалификациони циклус најмање се памти по фудбалу, јер га је обележио меч против Албаније у Београду, на којем је дошло до оног инцидента.

Дрон над Стадионом Партизана носио је заставу такозване Велике Албаније, после чега је дошло до кошкања на терену и Србија је изгубила утакмицу службеним резултатом, а Адвокат је после неколико месеци поднео оставку.

„Прво окупљање је било када су Војислава Шешеља враћали из Хага, а ми смо путовали из Пазове на стадион Партизана да бисмо одрадили тренинг.

„Онда други пут је био тај прекид утакмице, исто, да кажемо, политички.

„Трећи пут се десило да је после свега тога долазио премијер Албаније у хотел где смо ми били и они нас претресају - после свега тога је он човек дао отказ.

„Рекао је да је он дошао да се бави фудбалом овде, а ово је све само није фудбал", испричао је касније тадашњи репрезентативац Никола Максимовић.

Годинама потом, Холанђанин је, по сопственом признању, направио „најлуђу ствар у тренерској каријери" - са репрезентацијом малене острвске земље Курасаоом, пласирао се на Светско првенство 2026.

Прапочеци: Мађари, Чеси и Аустријанци који су стварали српски фудбал

Више од 100 година пре Адвоката, у Србију су стизали први страни тренери, а почетком 20. века доминирали су Чеси и Мађари.

Чех Алојз Махек је 1913. дошао у клуб Велика Србија као тренер-играч, а његов сународник Карел Блаха је са Спортским клубом Југославија постао и првак државе 1924.

Новосадску Војводину током 1920-их и 1930-их махом су водили Аустријанци: Ото Нећас, Ото Хамачек, Вили Шурман и Фриц Левитус, наводи се на клупском сајту.

Средином века, када је мађарски фудбал био на врхунцу, њихови тренери долазили су у Србију: Карол Немеш водио је СК Југославију и Војводину, Шандор Немеш седео је на клупи БСК-а, Антал Лика тренирао је Железничар из Ниша и Војводину, а Геза Калочај био је тренер Партизана.

Далеко највећи траг од свих Мађара оставио је Иљеш Шпиц, који је каријеру провео у Сплиту, Скопљу и Београду, а навијачи Партизана сматрају га једним од најважнијих тренера црно-белих у историји.

Поставио је темеље њихове чувене фудбалске школе и створио прву генерацију „Партизанових беба", предвођену Стјепаном Бобеком, Златком Чајковским, Бранком Зебецом, Марком Валоком и другима, углавном пониклих у клупској академији.

Црно-белима је донео прве две титуле шампиона и три Купа Маршала Тита, а куп је освојио и са скопским Вардаром.

Партизан је већ током 1950-их постао један од понајбољих европских тимова са препознатљивом игром на гол више, којом је касније дошао и до највећег успеха у историји - пласмана у финале Купа шампиона 1966. против мадридског Реала, у којем је поражен после преокрета.

Шпиц је остао упамћен и по реченици да „доброг играча после утакмица не треба да боле ноге, него глава".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk