Како се Србија сећа владе Зорана Ђинђића

Изнурени ратовима и санкцијама, уништене привреде и оптерећени оковима учешћа у ратовима у бившој Југославији, бирачи у Србији су у јесен 2000, прво на изборима, а онда бранећи резултат и на улицама, свргнули са власти Слободан Милошевића и Социјалистичку партију Србије.

Ношени новом енергијом и обећањима нових власти, на републичким изборима у децембру 2000. дали су поверење Демократској опозицији Србије (ДОС), која је 25. јануара 2001. формирала прву демократску владу у новијој историји земље.

Турбулентних четврт века касније, када у Србији многи на протестима поново траже промене, сећања на владу Зорана Ђинђића, иако донекле избледела, буде помешана осећања, баш као што су били и њени резултати.

Од великих очекивања је остало мало тога.

„После пада режима Слободана Милошевића, мислили смо да је земља коначно добила прилику да прекине са старим обрасцима власти и започне другачији политички живот.

„Веровали смо у промене“, каже 50-годишњи Милан Петровић из Краљева.

Покушаји економских реформи, унутрашњи сукоби и, на крају, убиство премијера Зорана Ђинђића обележили су прву владу ДОС-а.

Коалиција од 18 странака дошла је на власт са „обећањем раскида са прошлошћу, али је иза себе оставила сложено наслеђе: мешавину наде, компромиса и пропуштених прилика“, каже Ерик Горди, професор политичке социологије на Универзитетском колеџу у Лондону (УЦЛ), за ББЦ на српском.

Лидери Демократске странке Србије (ДСС) и Демократске странке (ДС) преузели су председничке и премијерске функције после изборне победе.

„Широка коалиција је нужност ако хоћете да победите на изборима, али у таквој коалицији су људи које желите да буду на власти и људи које не желите.

„То ствара неизбежне компромисе и унутрашње сукобе“, објашњава Горди.

Упркос великим разликама у програмима, идеологијама и визијама будућности земље, ДОС је уз велику подршку гласача покренула промене, препознате као искорак државе ка демократији и европском путу.

Како четврт века касније на овај период гледају различите генерације?

'Тешки задаци и спор темпо'

Милан Петровић је на протесте против Милошевићеве власти ишао годинама - од 1996. до 1998, затим и 5. октобра 2000.

„Земља је била под санкцијама, без икакве наде да ће се нешто променити. Изгубили смо веру“, каже.

НАТО бомбардовање 1999. је, додаје, било врхунац периода разочарања и управо зато су очекивања после избора била огромна, сматра Петровић.

Влада Србије формирана је у мирном периоду, али то није значило да је имала лаку улогу, каже Зоран Живковић, тада потпредседник ДС-а, за ББЦ на српском.

„Наследила је деценијске проблеме које су оставили Милошевић и његови сарадници у економском, демократском и међународном смислу.

Србија је тада „била на ивици преживљавања, плате нису биле довољне ни за неколико дана живота, дугови према иностранству били су огромни, а земља је била фактички искључена из великих међународних институција и криминал је био развијен“, додаје.

Савет безбедности Уједињених нација 30. маја 1992. године увео је санкције Београду због умешаности у сукобе у бившој Југославији.

Санкцијама је забрањен извоз и транзит робе, трансфер финансијских средстава, а СРЈ је суспендована из рада Генералне скупштине УН и искључена из већине међународних финансијских, спортских и културних институција због умешаности у ратове у БиХ и Хрватској.

Суспендоване су на неодређено време 22. новембра 1995. године, дан после потписивања Дејтонског споразума, али је задржан такозвани спољни зид санкција.

То, међутим, није био крај крвавих сукоба већ, испоставиће се, само пауза.

Током 1998. и 1999. долази до оружаног сукоба Ослободилачке војске Косова (ОВК) и српских безбедносних снага, који је завршен тако што је НАТО алијанса бомбардовала СР Југославију, чија се војска повукла са те територије, а ушле су међународне снаге.

Преостале санкције Југославији укинуте су тек после промене власти 2000. године.

„Иако су Ђинђић и његови сарадници успели да превазиђу већину препрека, спори темпо реформи значио је да многи процеси нису били завршени ни годину дана после његовог убиства“, каже Живковић.

На почетку мандата нове владе, „људи су се надали да ће политички процес и интеграција са светским институцијама донети резултате“, указује Горди.

„Ђинђић, свакако, није био савршен човек и није имао савршен програм, али је имао искрену намеру да успостави демократски поредак, за разлику од људи који су дошли после њега“, закључује он.

Најбољи и најлошији потез

Новој влади је недостајала „снага да се енергичније избори са прошлошћу", сматра Петровић.

„То би подразумевало склањање свих људи и свих структура које су биле у вези са претходном влашћу", каже он.

Милошевићев режим је „у суштини функционисао кроз неформалну мрежу, подршку Државне безбедности, људе у приватизованим компанијама, а она је остала непромењена", указује Горди.

„То значи да није дошло до системских измена."

Чини се да су најбољи и најлошији потез ДОС-ове владе били повезани са покушај суочавања с прошлошћу, каже Горди.

Хапшење Слободана Милошевића у пролеће 2001, и касније изручење Међународном суду за ратне злочине у Хагу, обелоданило је све пукотине у ДОС-у и утрло пут за размирице и дубока неслагања која су довела до слома демократских промена.

Милошевић је 28. јуна 2001. изручен Хашком трибуналу, где је преминуо пре краја суђења за ратне злочине.

„Главни задатак ДОС-а био је да људима исприча истину - причу о ратовима и злочинима на простору бивше Југославије.

„Међутим, они су то препустили Хашком трибуналу, али, тај посао је поред правног, био и политички, друштвени и културни. И питање је да ли је тако нешто уопште могло да се реши без активне улоге домаћих институција и политичара", тврди Горди.

Погледајте видео: Ко је био Милорад Улемек Легија

Један од највећих потреса у петооктобарској Србији је побуна контроверзне Јединице за специјалне операције (ЈСО) у новембру 2001, током које су 'Црвене беретке' отказале послушност и, између осталог, блокирале ауто-пут у Београду.

Наводни повод било је учешће припадника ЈСО-а у хапшењу осумјичених за ратне злочине и њихово изручење Хашком трибуналу, због чега је контроверзна јединица тражила промене у државном врху.

У фебруару 2003. припадници ЈСО-а су покушали атентат на Ђинђића, а 12. марта 2003. је први демократски изабрани премијер Србије убијен у Београду.

За његово убиство осуђени су припадници ЈСО-а и Земунског клана, организоване криминалне групе умешане у читав низ убистава, отмица и пљачки у Србији почетком 21. века.

'Хаотичан период'

Нада Благојевић из Београда памти период прве владе ДОС-а као „прилично хаотичан".

„Постојала је нада да ће све бити боље, и влада јесте у неким моментима радила на томе", каже ова професорка у пензији за ББЦ на српском.

„Међутим, морала је постојати последица неусаглашености велике коалиције", додаје она.

Верује да су „политичари из те владе имали знање и јасан став, али да су превише пуштали цркву да делује.“

У септембру 2001. године, веронаука је, одлукама Министарства просвете и Владе Србије, после неколико деценија, враћена у школе.

'Сећања преузета од родитеља'

Софија Митровић рођена је неколико месеци пошто је оформљена прва влада ДОС-а.

О периоду после 5. октобра и формирању ДОС-ове владе зна углавном из породичних прича и сећања родитеља, признаје.

„Нисам била ни рођена или сам била баш мала, тако да немам сећање на то време, а у школи исто није нико говорио о томе", сећа се за ББЦ на српском.

У питању је „више магловита историјска чињеница него лично искуство".

„Оно што сам чула јесте да је постојала велика нада да ће се нешто суштински променити, али и много збуњености око тога шта та промена заправо значи", додаје она.

После убиства премијера Зорана Ђинђића 12. марта 2003, расписани су нови избори 13. новембра, а пет дана касније, ДОС је званично престао да постоји после састанка страначких лидера у Београду.

„Може се рећи да ће у колективном памћењу прва влада ДОС-а остати као још један у низу покушаја да се са системом који није функционисао направи нешто што вреди", закључује Горди.

Ко је био у првој влади ДОС-а од 25. јануара 2001. до 3. марта 2004. године?

Зоран Ђинђић - премијер до 12. марта 2003.

Зоран Живковић - премијер од 18. марта 2003.

ПОТПРЕДСЕДНИЦИ

МИНИСТРИ

Извор: Влада Србије

Демократску опозицију Србије (ДОС) чиниле су:

Демократска странка, Демократска странка Србије, Савез војвођанских Мађара, Лига социјалдемократа Војводине, Грађански савез Србије, Нова Србија, Социјалдемократска унија, Санџачка демократска партија, Лига за Шумадију, Реформисти Војводине, Коалиција Војводина, Социјалдемократија, Демохришћанска странка Србије, Нова демократија, Покрет за демократску Србију, Демократски центар, Демократска алтернатива и Група грађана Г17 плус.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk