Писма Хилде Дајч: Редак траг о Холокаусту у Београду

Иза дебелих и хладних зидова, унутар мемљиве неосветљене ћелије, по слами пуној бува, кришом су исписане десетине редова, послатих у још већој тајности.

Писани траг о томе шта се збило у женском логору Старо сајмиште на левој обали Саве, у Београду, током Другог светског рата, оставила је млада Јеврејка Хилда Дајч.

„Можеш да замислиш ларму коју чини више од 5.000 људи, затворених у једну одају, дању не чујеш ни сопствене речи.

„Ноћу имаш бесплатан оркестар плача деце, хркања, кашљања и осталих тонова",записала је тада 19-годишњакиња у једном од четири сачувана писма упућена другарицама из гимназије.

Место некадашњег сајма, где су се окупљали не само југословенски привредници, већ и из многих држава Европе и Балкана, немачка нацистичка окупациона управа претворила је у логор.

Тамо су од децембра 1941. до маја 1942. довођене Јеврејке и деца, а било је и Ромкиња, каже Милован Писари, историчар.

„Реч је о ретко сачуваном писаном трагу на основу којег заправо сазнајемо какви су били услови у логору, где је убијено око 6.500 људи", додаје за ББЦ на српском.

Неколико месеци после бомбардовања Београда у априлу 1944, логор је званично затворен.

Од око 82.500 Јевреја колико их је живело у Југославији пре 1941, крај рата је доживело око 14.000.

Споменик на Старом сајмишту је подигнут 1995. године, а нешто мање од три деценије касније, на месту где је био логор изграђен је и Меморијални центар.

Кобне 1930-те

Једина сачувана фотографија Хилде Дајч је њен црно-бели портрет на којем насмејано гледа у објектив.

Рођена је у Бечу 1922, али се породица врло брзо сели у Београд, главни град тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије, где Хилда завршава гимназију и уписује студије архитектуре.

Међутим, на европску политичку сцену стижу промене - успон нациста, долазак Адолфа Хитлера на власт 1933. и прогон Јевреја.

Шест година касније, почео је Други светски рат, а већина европских Јевреја завршила је у концентрационим логорима.

До краја рата 1945. године, шест милиона је убијено.

Краљевина Југославија није била изузетак у томе.

У другој половини 1930-их држава се суочава са лошом економском ситуацијом, на спољном плану нема јасан смер, а стиже и Шпански грађански рат, описује Милован Писари, историчар.

„У војном смислу Југославија није била спремна за рат и покушавала је да се снађе и остане неутрална, али је била под притиском.

„У октобру 1940. доноси две антисемитске мере - само мали број Јевреја може да упише школе и факултете и они не могу да се баве трговином храном за свакодневну употребу", објашњава Писари за ББЦ на српском.

Било је јасно да се Југославија окреће Силама осовине, посебно Немачкој, додаје.

Погледајте видео о Олегу Мандићу, једном од последњих дечака из Аушвица

Краљевина Југославија је окупирана 1941. после капитулације војске и пораза у Априлском рату - једанаестодневној инвазији Сила осовине предвођених нацистичком Немачком и фашистичком Италијом.

По уласку у Београд, средином априла 1941. Немци прописују додатна правила: сви Јевреји морају да носе жуту траку са Давидовом звездом као вид идентификације и не могу да се возе трамвајем, прича историчар Писари.

Почетком јула, оснивају се и први логори за Јевреје, првенствено у Банату, а на територији Београда Топовске шупе, код данашње Аутокоманде, једног од главних саобраћајних чворишта у главном граду Србије.

„Породице су могле заточеницима да доставе храну.

„Међутим, до децембра 1941. већина мушкараца Јевреја је убијена", додаје Писари.

'Зидова је много, а сузе ретке'

Емил Дајч, Хилдин отац, био је потпредседник Представничког тела Јеврејске заједнице у Београду и породица је у почетку поштеђена, што није била уобичајена пракса.

Немачка окупациона управа је „сарађивала" са јеврејским заједницама како би се Јевреји без побуне организовано скупљали и водили у логоре, а онда би и њихове представнике тамо слали.

То је на крају био случај и са Хилдином породицом, прича Мишко Станишић, из организације Тераформинг, која између осталог ради на промоцији образовања о Холокаусту, и оснаживању културе сећања.

Упркос противљењу породице, Хилда се добровољно пријавила да оде у логор Старо сајмиште „по налогу савести да се потпуно свесно стави у службу других".

Претходно је волонтирала у Јеврејској болници и желела је да то знање примени у импровизованом стационару логора.

„Код ње је постојао специфичан осећај одговорности према заједници: да осим обавеза у школи и на студијама и активног дружења са вршњацима, одвоји време за рад користан за заједницу", прича Станишић за ББЦ на српском.

У логоруJudenlager Semlinје „зидова доста, а у амбуланти неколико флаша и газе".

„Посла има доста, људи, то јест жене падају у несвест, али се у већини случајева држе више него јуначки. Ретке су сузе. Нарочито код омладине", описује Хилда.

Хилда је са другима преко залеђене Саве преносила и мртва тела, која су преузимали и потом сахрањивали на Јеврејском гробљу у Земуну.

„Тамо би, крај жице, понекад биле и њене другарице, а пошто су стајали немачки стражари било је забрањено разговарати", прича Станишић.

Хилда је успела да уговори састанак са једном од другарица у запуштеној кафани за лучке раднике, где је логорашима који су преносили мртве и болесне био дозвољен кратак предах, пре повратка.

'Доста'

Хилда Дајч последње писмо пише током девете недеље од како је у логору, када је „још помало писмена и уме помало да мисли".

Утеха су јој писма другарица јер када их чита „осећа да је нешто друго, а не само Lagerinsasse (логорашица)".

„Близу смо света, а тако удаљени од свих. Ни са ким немамо везе, живот сваког појединца напољу тече исто тако даље, као да се пола километра даље не одиграва кланица шест хиљада невиних.

„Сви смо једнаки по своме кукавичлуку, и ви и ми. Доста!"

„Та писма се могу анализирати на различите начине, али се из њих види деградирање заточеника, што и јесте био план немачке окупационе управе", указује Мишко Станишић.

Тачан датум Хилдине смрти није познат, али се претпоставља да је убијена у гасном камиону (душегупки), заједно са осталима заточеницима.

Од краја марта до 10. маја 1942, у групама од 50 до 100 људи, логораши су последњи пут пролазећи улицама Београда, вожени до масовних гробница у Јајинцима.

Последња група људи је одведена из Старог сајмишта 10. маја 1942, а тај датум се од 2014. обележава Даном сећања на жртве Холокауста у Београду.

Новинар и публициста Јаша Алмули је у књизи Јеврејке говоре, записао да су њена писма нешто попут „малог дневника Ане Франк", говори Драгана Стојановић из организације Хавер за борбу против предрасуда, дискириминације, антисемитизма и ксенофобије.

Дневник Ане Франк је књига младе тинејџерке која је забележила свакодневицу док се скривала током Другог светског рата на тавану зграде у Холандији и постао је једно од најпознатијих дела на свету.

Међутим, Стојановић указује да је „важно да се не претворе у идеалан модел страдања и само у споменик сећања, а да се дубље не анализирају њихови животи и контекст у којем су живеле".

„Хилда може да буде симбол сећања на Холокауст у Србији, као што је Ана Франк уопштено симбол Холокауста - ту је донекла сличност међу њима, али мало иде и ка тривијализацији.

„Околности и приче су им другачије.

„Она није ништа важнија од осталих заточеника, јер су и они имали мисли и гледали преко пута Београд на длану, као што је и он гледао њих преко Саве - њена писма су и записи њих 6.500", додаје Мишко Станишић.

Погледајте видео о симболу Холокауста, логору Аушвиц

Три писма Хилде Дајч се чувају у Јеврејском историјском музеју у Београду, а сећање живи и кроз признање названо по њој, које 10. маја од 2020. додељује Тераформинг.

„Култура сећања нам је на примитивном нивоу и не би требало да служи за распиривање мржње, већ да се са поштовањем присећамо жртава.

„Уједно би требало да развијемо критичко мишљење и разумемо сопствену одговорност у друштву како се такве ствари не би поновиле", указује Станишић.

Одломци Хилдиних писама су се анализирали и на часовима српског језика у осмом разреду основних школа.

Сећања на неки историјски период који је толико удаљен, попут Холокауста, често склизну у апстракне приче, где се заборављају обични животи, тврди Драгана Стојановић.

„Када се сећамо појединца можемо дубље да схватимо шта је прогон, искључивање и у овом случају антисемитизам и како се то одразило на људски живот.

„Хилда је била млада, мотивисана жена, пуна енергије и несебичног давања околини, која је у више него страшној ситуацији одлучила да мобилише сву снагу и помогне другима.

„Зато је видим и као инспирацију", закључује Драгана Стојановић.

„Ако ћу свака два дана моћи толико да урадим за друге као ова два, онда ће цела ствар имати много смисла", веровала је Хилда Дајч.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]