Pisma Hilde Dajč: Redak trag o Holokaustu u Beogradu

Iza debelih i hladnih zidova, unutar memljive neosvetljene ćelije, po slami punoj buva, krišom su ispisane desetine redova, poslatih u još većoj tajnosti.

Pisani trag o tome šta se zbilo u ženskom logoru Staro sajmište na levoj obali Save, u Beogradu, tokom Drugog svetskog rata, ostavila je mlada Jevrejka Hilda Dajč.

„Možeš da zamisliš larmu koju čini više od 5.000 ljudi, zatvorenih u jednu odaju, danju ne čuješ ni sopstvene reči.

„Noću imaš besplatan orkestar plača dece, hrkanja, kašljanja i ostalih tonova",zapisala je tada 19-godišnjakinja u jednom od četiri sačuvana pisma upućena drugaricama iz gimnazije.

Mesto nekadašnjeg sajma, gde su se okupljali ne samo jugoslovenski privrednici, već i iz mnogih država Evrope i Balkana, nemačka nacistička okupaciona uprava pretvorila je u logor.

Tamo su od decembra 1941. do maja 1942. dovođene Jevrejke i deca, a bilo je i Romkinja, kaže Milovan Pisari, istoričar.

„Reč je o retko sačuvanom pisanom tragu na osnovu kojeg zapravo saznajemo kakvi su bili uslovi u logoru, gde je ubijeno oko 6.500 ljudi", dodaje za BBC na srpskom.

Nekoliko meseci posle bombardovanja Beograda u aprilu 1944, logor je zvanično zatvoren.

Od oko 82.500 Jevreja koliko ih je živelo u Jugoslaviji pre 1941, kraj rata je doživelo oko 14.000.

Spomenik na Starom sajmištu je podignut 1995. godine, a nešto manje od tri decenije kasnije, na mestu gde je bio logor izgrađen je i Memorijalni centar.

Kobne 1930-te

Jedina sačuvana fotografija Hilde Dajč je njen crno-beli portret na kojem nasmejano gleda u objektiv.

Rođena je u Beču 1922, ali se porodica vrlo brzo seli u Beograd, glavni grad tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije, gde Hilda završava gimnaziju i upisuje studije arhitekture.

Međutim, na evropsku političku scenu stižu promene - uspon nacista, dolazak Adolfa Hitlera na vlast 1933. i progon Jevreja.

Šest godina kasnije, počeo je Drugi svetski rat, a većina evropskih Jevreja završila je u koncentracionim logorima.

Do kraja rata 1945. godine, šest miliona je ubijeno.

Kraljevina Jugoslavija nije bila izuzetak u tome.

U drugoj polovini 1930-ih država se suočava sa lošom ekonomskom situacijom, na spoljnom planu nema jasan smer, a stiže i Španski građanski rat, opisuje Milovan Pisari, istoričar.

„U vojnom smislu Jugoslavija nije bila spremna za rat i pokušavala je da se snađe i ostane neutralna, ali je bila pod pritiskom.

„U oktobru 1940. donosi dve antisemitske mere - samo mali broj Jevreja može da upiše škole i fakultete i oni ne mogu da se bave trgovinom hranom za svakodnevnu upotrebu", objašnjava Pisari za BBC na srpskom.

Bilo je jasno da se Jugoslavija okreće Silama osovine, posebno Nemačkoj, dodaje.

Pogledajte video o Olegu Mandiću, jednom od poslednjih dečaka iz Aušvica

Kraljevina Jugoslavija je okupirana 1941. posle kapitulacije vojske i poraza u Aprilskom ratu - jedanaestodnevnoj invaziji Sila osovine predvođenih nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom.

Po ulasku u Beograd, sredinom aprila 1941. Nemci propisuju dodatna pravila: svi Jevreji moraju da nose žutu traku sa Davidovom zvezdom kao vid identifikacije i ne mogu da se voze tramvajem, priča istoričar Pisari.

Početkom jula, osnivaju se i prvi logori za Jevreje, prvenstveno u Banatu, a na teritoriji Beograda Topovske šupe, kod današnje Autokomande, jednog od glavnih saobraćajnih čvorišta u glavnom gradu Srbije.

„Porodice su mogle zatočenicima da dostave hranu.

„Međutim, do decembra 1941. većina muškaraca Jevreja je ubijena", dodaje Pisari.

'Zidova je mnogo, a suze retke'

Emil Dajč, Hildin otac, bio je potpredsednik Predstavničkog tela Jevrejske zajednice u Beogradu i porodica je u početku pošteđena, što nije bila uobičajena praksa.

Nemačka okupaciona uprava je „sarađivala" sa jevrejskim zajednicama kako bi se Jevreji bez pobune organizovano skupljali i vodili u logore, a onda bi i njihove predstavnike tamo slali.

To je na kraju bio slučaj i sa Hildinom porodicom, priča Miško Stanišić, iz organizacije Teraforming, koja između ostalog radi na promociji obrazovanja o Holokaustu, i osnaživanju kulture sećanja.

Uprkos protivljenju porodice, Hilda se dobrovoljno prijavila da ode u logor Staro sajmište „po nalogu savesti da se potpuno svesno stavi u službu drugih".

Prethodno je volontirala u Jevrejskoj bolnici i želela je da to znanje primeni u improvizovanom stacionaru logora.

„Kod nje je postojao specifičan osećaj odgovornosti prema zajednici: da osim obaveza u školi i na studijama i aktivnog druženja sa vršnjacima, odvoji vreme za rad koristan za zajednicu", priča Stanišić za BBC na srpskom.

U logoruJudenlager Semlinje „zidova dosta, a u ambulanti nekoliko flaša i gaze".

„Posla ima dosta, ljudi, to jest žene padaju u nesvest, ali se u većini slučajeva drže više nego junački. Retke su suze. Naročito kod omladine", opisuje Hilda.

Hilda je sa drugima preko zaleđene Save prenosila i mrtva tela, koja su preuzimali i potom sahranjivali na Jevrejskom groblju u Zemunu.

„Tamo bi, kraj žice, ponekad bile i njene drugarice, a pošto su stajali nemački stražari bilo je zabranjeno razgovarati", priča Stanišić.

Hilda je uspela da ugovori sastanak sa jednom od drugarica u zapuštenoj kafani za lučke radnike, gde je logorašima koji su prenosili mrtve i bolesne bio dozvoljen kratak predah, pre povratka.

'Dosta'

Hilda Dajč poslednje pismo piše tokom devete nedelje od kako je u logoru, kada je „još pomalo pismena i ume pomalo da misli".

Uteha su joj pisma drugarica jer kada ih čita „oseća da je nešto drugo, a ne samo Lagerinsasse (logorašica)".

„Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih.

„Svi smo jednaki po svome kukavičluku, i vi i mi. Dosta!"

„Ta pisma se mogu analizirati na različite načine, ali se iz njih vidi degradiranje zatočenika, što i jeste bio plan nemačke okupacione uprave", ukazuje Miško Stanišić.

Tačan datum Hildine smrti nije poznat, ali se pretpostavlja da je ubijena u gasnom kamionu (dušegupki), zajedno sa ostalima zatočenicima.

Od kraja marta do 10. maja 1942, u grupama od 50 do 100 ljudi, logoraši su poslednji put prolazeći ulicama Beograda, voženi do masovnih grobnica u Jajincima.

Poslednja grupa ljudi je odvedena iz Starog sajmišta 10. maja 1942, a taj datum se od 2014. obeležava Danom sećanja na žrtve Holokausta u Beogradu.

Novinar i publicista Jaša Almuli je u knjizi Jevrejke govore, zapisao da su njena pisma nešto poput „malog dnevnika Ane Frank", govori Dragana Stojanović iz organizacije Haver za borbu protiv predrasuda, diskiriminacije, antisemitizma i ksenofobije.

Dnevnik Ane Frank je knjiga mlade tinejdžerke koja je zabeležila svakodnevicu dok se skrivala tokom Drugog svetskog rata na tavanu zgrade u Holandiji i postao je jedno od najpoznatijih dela na svetu.

Međutim, Stojanović ukazuje da je „važno da se ne pretvore u idealan model stradanja i samo u spomenik sećanja, a da se dublje ne analiziraju njihovi životi i kontekst u kojem su živele".

„Hilda može da bude simbol sećanja na Holokaust u Srbiji, kao što je Ana Frank uopšteno simbol Holokausta - tu je donekla sličnost među njima, ali malo ide i ka trivijalizaciji.

„Okolnosti i priče su im drugačije.

„Ona nije ništa važnija od ostalih zatočenika, jer su i oni imali misli i gledali preko puta Beograd na dlanu, kao što je i on gledao njih preko Save - njena pisma su i zapisi njih 6.500", dodaje Miško Stanišić.

Pogledajte video o simbolu Holokausta, logoru Aušvic

Tri pisma Hilde Dajč se čuvaju u Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu, a sećanje živi i kroz priznanje nazvano po njoj, koje 10. maja od 2020. dodeljuje Teraforming.

„Kultura sećanja nam je na primitivnom nivou i ne bi trebalo da služi za raspirivanje mržnje, već da se sa poštovanjem prisećamo žrtava.

„Ujedno bi trebalo da razvijemo kritičko mišljenje i razumemo sopstvenu odgovornost u društvu kako se takve stvari ne bi ponovile", ukazuje Stanišić.

Odlomci Hildinih pisama su se analizirali i na časovima srpskog jezika u osmom razredu osnovnih škola.

Sećanja na neki istorijski period koji je toliko udaljen, poput Holokausta, često skliznu u apstrakne priče, gde se zaboravljaju obični životi, tvrdi Dragana Stojanović.

„Kada se sećamo pojedinca možemo dublje da shvatimo šta je progon, isključivanje i u ovom slučaju antisemitizam i kako se to odrazilo na ljudski život.

„Hilda je bila mlada, motivisana žena, puna energije i nesebičnog davanja okolini, koja je u više nego strašnoj situaciji odlučila da mobiliše svu snagu i pomogne drugima.

„Zato je vidim i kao inspiraciju", zaključuje Dragana Stojanović.

„Ako ću svaka dva dana moći toliko da uradim za druge kao ova dva, onda će cela stvar imati mnogo smisla", verovala je Hilda Dajč.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk