Нови светски поредак у којем државе могу да буду нападнуте 'чисто ради забаве'

Сукоб Америке и Израела са Ираном могао би једног дана да се сматра једним од првих великих сукоба у оквиру новонастајућег светског поретка, у којем правила која деценијама уређују понашање држава у међународним односима све више губе снагу.

Током већег дела периода после Другог светског рата, рат и дипломатија званично су функционисали у оквиру система обликованог међународним правом и институцијама као што су Уједињене нације (УН), као и бројним међународним конвенцијама.

Чак и када су се та правила заобилазила или тумачила селективно, владе су углавном покушавале да потезе оправдају у оквиру тог система.

Зато су се за војне операције обично пружали правни аргументи, водиле су се дипломатске консултације или су се успостављале међународне коалиције.

Међутим, у рату који се тренутно води чини се да таква разматрања имају знатно мању улогу.

Делује да су стратешке одлуке више вођене непосредним војним, политичким или безбедносним проценама, а не потребом да се поступци ускладе са међународним правом или мултилатералним одобрењем.

Деловање у таквим условима није потпуно нова ситуација за Иран.

Земља већ деценијама живи под опсежним међународним санкцијама и у политичкој изолацији.

Временом је Иран развио мреже и економске механизме осмишљене да заобиђу те санкције, како мултилатералне тако и једностране.

Иако суочен са једним од најобухватнијих режима санкција на свету, Иран је наставио да извози нафту и одржава регионални утицај.

У оквиру такве стратегије, ескалација је често пажљиво одмеравана.

Током ранијих криза, одговор Ирана обично је био усмерен на повећање цене сукоба за противнике, али без изазивања ширег регионалног рата.

Шири циљ често је био повећање економског или политичког притиска на противнике док спољне силе не почну да подстичу деескалацију.

Погледајте ранији видео: Колико су делотворне санкције према некој земљи

И Израел је навикао да делује у окружењу у којем међународне конвенције не морају нужно да се тумаче као непосредна оперативна ограничења.

Израелска војна доктрина већ дуго наглашава брзо и одлучно деловање када политичко руководство процени да се појављује озбиљна претња.

Превентивни удари и употреба надмоћне војне силе често су део таквог приступа.

Последњих година, израелске акције попут двогодишњег рата у Појасу Газе, добиле су већу пажњу у погледу правног основа таквих акција у међународним форумима, међу којима су Међународни суд правде и Међународни кривични суд.

Истовремено, Израел наставља да сматра да његови безбедносни приоритети оправдавају одлучну војну акцију, посебно док има снажну стратешку подршку Америке.

Унутар овог система Вашингтон има другачију позицију.

САД нису биле само један учесник у успостављању међународног поретка после 1945. године, већ су имале кључну улогу у његовом обликовању и одржавању.

Мрежа савезништава, институција и правних норми која је настала после рата често је доприносила јачању америчког утицаја у свету.

Током инвазије на Ирак 2003. године, САД су биле најближе отвореном заобилажењу тог систем у последњих неколико деценија.

Чак и тада, Вашингтон је настојао да интервенцију представи као део шире коалиционе акције.

У такозваној „коалицији вољних" били су и Уједињено Краљевство (УК), Аустралија и Пољска, а владе десетине других земаља пружиле су различите нивое подршке.

Иако је правно оправдање за рат било предмет жестоких спорова, САД су ипак покушавале да операцију сместе у мултилатерални контекст.

Међутим, у тренутном сукобу, чини се да све укључене стране мање пажње придају међународном легитимитету, а изјаве високих званичника често имају другачији тон.

На пример, председник САД-а Доналд Трамп је 14. марта рекао је да је низом напада „потпуно уништен" велики део иранског острва Карга.

„Можда ћемо га погодити још неколико пута, само ради забаве", рекао је он за НБЦ њуз.

Такве изјаве представљају непосреднији и мање дипломатски приступ него онај који је традиционално примењиван током великих америчких војних операција.

Овај нови приступ подразумева и одлучнију употребу економских инструмената у политичке сврхе.

Царине, трговинска ограничења и финансијске мере све чешће се примењују не само против противника, већ и дугогодишњих партнера.

Владе европских земаља, као УК-а и других савезника у НАТО-у, изложене су критикама Вашингтона због многих питања - од издвајања за одбрану и миграционе политике, до трговинских веза и односа са Русијом.

Такве политике могу да буду делотвроне краткорочно, нарочито ако друге државе и даље поступају у оквиру постојећих међународних правила.

Међутим, дугорочне последице су знатно неизвесније.

Ако главни архитекта система заснованог на правилима почне да придаје мањи значај тим правилима, онда би и друге владе могле да осећају мању обавезу да их поштују.

Понашање Ирана у претходним сукобима показује како се руководство земље раније односило према таквима ограничењима.

Током ранијих криза, међу којима је и дванаестодневни рат у лето 2025. године, Техеран је углавном поштовао сопствене стратешке црвене линије, чак и у војним одговорима.

Иако је сам сукоб представљао одступање од уобичајеног међународног правног оквира, иранска одмазда је била одмерена.

Када је Иран испалио ракете на америчку ваздушну базу Ал Удеид у Катару, изгледа да су пре напада дата незванична упозорења и катарским и америчким властима.

Давање сличних сигнала је примећено и раније током иранских удара у Ираку.

Чак и пошто је претрпео значајну штету, одговор Техерана деловао је пажљиво одмерен да би се избегла даља ескалација сукоба.

Међутим, у актуелном сукобу, чини се да су та ограничења ослабила.

После убиства врховног вође ајатолаха Алија Хамнеија у првом таласу напада, Иран је покренуо нападе на америчке објекте широм Арабијског полуострва, гађајући и војне базе и цивилне циљеве и инфраструктуру.

Истовремено, иранске акције практично су прекинуле поморски саобраћај кроз Ормуски мореуз, један од најважнијих коридора за енергенте на свету.

Последице су се осетиле истог тренутка.

Енергетска тржишта снажно су реаговала, а поремећаји у бродском саобраћају кроз тај уски морски пролаз утицали су на ланце снабдевања широм света.

Овај догађај је међународним компанијама и владама широм света показао колико брзо регионални сукоб може да изазове економске потресе широм света када дугогодишња ограничења ескалације сукоба почну да се урушавају.

Друге велике силе вероватно ће извући сопствене закључке из ових догађаја.

Русија би могла да има користи од виших цена енергената, док се притисак санкција на Москву такође ублажава упркос противљењу Европске уније (ЕУ).

А Кина ће вероватно пажљиво посматрати колико се међународна правила мењају и у ком правцу.

Европа тренутно изгледа има ограничен утицај на ток догађаја.

Упркос дипломатским напорима, ЕУ и УК углавном су у улози посматрача, и не учествују у обликовању развоја ситуације.

Зато рат на Блиском истоку који отвара шире питање превазилази исход једног конкретног сукоба.

Ради се о трајности међународног система који је обликовао односе и политику у свету од краја Другог светског рата 1945. године.

Иако тај систем никада није био универзално прихваћен и често је био оспораван, ипак је пружао оквир унутар којег се остваривала међународна моћ.

Ако тај оквир настави да се урушава, резултат би могао да буде мање предвидљиво међународно окружење у којем се државе мање ослањају на заједничка правила, а више на сопствену моћ.

У таквом поретку чак би и земље које су првобитно обликовале тај систем могле да открију да његово слабљење носи последице које је тешко предвидети

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk