Гледао сам хрватског 'Генерала' и српског 'Ђенерала' - шта су хтели да ме науче

Једно слово их дели, а толико су другачији.

Прво је Генерал 2019. стигао у у хрватска кина, да би Ђенерал почетком 2026. имао премијеру у биоскопима у Србији.

Један се бави животом хрватског генерала Анте Готовине, пре свега кроз рат у Хрватској приликом крвавог распада социјалистичке Југославије.

Други даје приказ једне ратне године четничког команданта Драгољуба Драже Михаиловића из Другог светског рата.

Али какви су то суштински филмови?

Погледао сам оба и заправо, кад размислим, нису баш толико различити.

Идемо редом.

Упозорење: Текст садржи спојлере из филмова Генерал и Ђенерал

Генерал

Прво нежна, надахњујућа и готово топла музика, нешто попут оне из Монтевидео, бог те видео, затим велики натпис најјачег адута - Горан Вишњић.

Није мала ствар да холивудски глумац, ког је читав свет гледао у серији ER и Миротворцу, сада у филму Антуна Врдољака игра главну улогу - генерала Анте Готовину.

„Надахнуто романом Ненада Иванковића Ратник: Пустолови генерала, те стварним збивањима из Домовинског рата“, пише на почетку.

И прича почиње полако да се развија.

Од документарних снимака телевизијских вести које саопштавају да је Готовина ухапшен на Канарским острвима Тенерифе, преко кадрова њега пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ), где му се судило.

„Часни суде, нисам крив“, каже Готовина (прави, не Вишњић).

Око 200.000 Срба је 1995. у дугим колонама трактора и аутомобила, напустило хрватска подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације - самопроглашену Републику Српску Крајину (РСК), током операције Олуја, завршне етапе рата у Хрватској, чија војска је тада стекла контролу над читавом земљом.

Из РСК самозване државе - коју није признао ни званични Београд - претходно је током рата, према проценама Уједињених нација, расељено око 190.000 Хрвата.

Готовина је пред МКСЈ првостепено осуђен на 24 године затвора због злочина против човечности, да би касније та пресуда била преиначена и у потпуности је ослобођен.

На ту пресуду „данас гледају као на међународни сертификат о чистоћи 'Олује'“, рекао ми је раније Ивица Ђикић, аутор књиге Готовина - стварност и мит.

„Иако пресуда не каже да није било злочина - напротив, они се констатују“, додао је.

Сада га питам како му се чини филм?

„Врло површан и једнодимензионалан приказ личности, са циљем да се свиди што већем броју публике“, одговара.

То, додаје, не би био толики проблем да је финансиран приватним новцем, а не као „нека врста државног пројекта“, уз подршку Хрватског аудиовизуелног центра и Хрватске радио-телевизије (ХРТ).

Али трчимо пред руду.

Како то у пракси изгледа?

Почиње сећањима Готовине на његову мајку, како крај кућног огњишта меси хлеб, али потом и гине, па он као дечак криви себе за њену смрт.

Потом га као тинејџера „вуче море“ и одлази из Хрватске.

Завршава у Легији странаца, ратује у Сахари, али после рањавања завршава у Јужној Америци као инструктор специјалаца.

И ту већ видимо важан део филма - жене.

Или барем однос Готовине према њима, пошто је ББЦ још 2011. о њему писао као човеку ког прати „репутација опасног војника са склоношћу ка лепим женама".

Шармантни, елегантни и наочити Вишњић заводи лепу Колумбијку, која му постаје супруга и добијају ћерку, али породицу оставља да би се почетком ратних 1990-их вратио у Хрватску, упркос њиховим бригама.

„Разумемо, морамо“, кажу му.

„Војник не иде у рат да погине, него да победи.“

Претходно у Аргентини среће тројицу симпатичних стараца, хрватских емиграната, који уз сетни тон у позадини, причају о чежњи за домовином коју деценијама нису видели.

„Али све је сада у реду, имамо Хрватску“, кажу.

Велики број симпатизера и челника квинслишке Независне државне Хрватске (НДХ) - у којој су Јевреји, Роми и Срби прогањани и убијани у логорима, попут злогласног Јасеновца - после Другог светског рата завршио је у Јужној Америци.

Филм не објашњава због чега су симпатични старци у Аргентини.

И ето Готовине у Хрватској, ставља се на располагање војсци.

Одмах се помиње ратни злочин - убиство 12 хрватских полицајаца - у Боровом селу код Вуковара, пограничног града који је у вишемесечној опсади Југословенске народне армије (ЈНА) и паравојних јединица прво разорен, затим заузет.

Уследио је масакр на Овчари, када је убијено више од 260 људи, за шта је пред Хашким трибуналом и домаћим судовима осуђено више официра ЈНА и припадника паравојски.

Филм у те детаље не залази, али приказује документарне снимке избеглица, деце и старих, које су протерале „четничке банде и југословенска армија“.

Следе махом слични призори.

Готовина прво обучава војнике, затим их као строг, али правичан командант, предводи у диверзантским акцијама и борбама, заробљава непријатељске војнике и тенкове.

Кад не осмишљава војне стратегије, увек је на челу колоне.

„Нема више заповеди на јуриш, само за мном“, каже у неком тренутку.

У паузама од ратовања, мало очијука са лепом новинарком, чак и девојком из војске која му саопштава да је постао генерал, или има емотивне сусрете са братом и сестром, са којом, уз нежну музику у позадини, прича како „мајку није заборавио“.

„Хтели су да од њега направе националног хероја без мане и мрље“, каже Ђикић.

„О животу Готовине заиста могу да се сниме разне серије и филмови, није то безвредан материјал, али под условом да се не иде са тезом да је он безгрешни светац.“

Непријатељски војници су или неспособни - „напили се, па дремуцкају“ - па слежу раменима на то како су их Готовина и његови људи надмудрили, или четници који кољу и „раде само ножевима“ или су као „чопор гладних вукова“, па их „треба искоренити“.

„Како иде она ваша песма, Тамо далеко? Е сада тамо далеко за њима (убијеним војницима) неко плаче и тугује“, каже Готовина заробљеном официру ЈНА.

„Ова деца се тамо далеко више никада неће вратити“.

Све је то на исти начин једнодимензионално и црно-бело, сматра Ђикић.

„Ови су добри, а ови лоши, овај је херој и светац, а ови злочинци и глупани“.

Са заробљеницима Готовина поступа увек часно и поштује њихова права, толико да одбија да им сруши шатор и остави их незаштићене на хладном времену.

„Кад би ме неко некад заробио волео бих да то будете ви“, каже му његов војник.

Често се помиње и Југославија, увек у негативном контексту.

„Ја сам био партизан, првоборац. Је л' знаш ти шта то значи?“, љути се заробљени официр.

„Знам, партизани су убили мог деду“, одговара хрватски војник.

Та порука се уклапа у актуелни однос Хрватске према Другом светском рату, каже Ђикић.

„Релативизују се партизанске борбе и победа антифашиста, као и зло НДХ и усташког покрета, а како би се приказало да партизани нису били тако добри, а усташе тако лоше.“

Све то, наглашава, траје дуго и на свим нивоима - политичком, културном, друштвеном.

Погледајте видео: Операција 'Олуја' и повратак у Книн - Огњенова прича

На крају филма Хрватска војска осваја Книн, главни град РСК-а.

„Кад разбијеш осиње гнездо, одоше и осе“, каже Готовина.

Акцију Олуја планира тако да се спречи освета над српским становништвом, јер „не идемо у освету, него у слободу“, истиче.

Међутим, док српски цивили и РСК борци у избегличкој колони напуштају Хрватску, псујући успут званични Београд и Србијанце, Готовина је веома љут на „варваре и вандале“ који су пљачком и убиствима укаљали „уредну војну акцију".

Три деценије касније, за злочине над српским становништвом током операције Олуја готово да нико није одговарао.

„Генерала чак ни десни критичари нису нешто посебно хвалили, свима је било јасно да је то нека врста пропагандног филма, за шта, притом, Готовина не сноси никакву одговорност", каже Ђикић.

„Мислим да је и њему било неугодно да гледа филм, иако је у њему неприкосновени херој“.

Ђенерал

Већ на основу првих кадрова је јасно да је Ђенерал у продукцијском смислу неколико пута слабији од Генерала.

Уз град Крагујевац, филм је финансијски помогло неколико четничких удружења из Велике Британије, Аустралије, САД, Канаде, Српска народна одбрана из Чикага и низ појединаца, а посебну захвалницу, између осталог, добила је и Војска Србије.

И продукцију и сценарио и режију потписује Милослав Самарџић.

Прича прати четничке јединице Драгољуба Драже Михаиловића током 1943. године и њихове операције против „Вражје дивизије Немаца и усташа“.

„На основу истинитих догађаја“, наглашава се и овде.

Михаиловић је био официр југословенске војске, вођа Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) током Другог светског рата, касније и министар југословенске владе.

И четници под Михаиловићевим вођством и партизани, којима је руководио Јосип Броз Тито, пружали су отпор немачким снагама, да би политичке разлике довеле до сукоба између два покрета, пише Енциклопедија Британика.

Иако је Михаиловић на почетку био симбол отпора, после уздржане стратегије и извештаја о четничкој сарадњи са окупаторима, усмереној против партизана - који су заступали агресивнији приступ борби - савезници подршку преусмеравају на Тита, додају.

Злочине су чинили немачки војници, као и четници и партизани, писао је раније Стивен Харт, предавач на одсеку за ратне студије британске Краљевске војне академије.

Четници никада нису били идеолошки хомогени, бројне мање групе су само декларативно уважавале Михаиловића као вођу, али им је заједничка била „оданост краљевој власти и жеља да се сачувају Срби као народ“, указује.

„Да би остварили овај циљ, четници су настојали да насилним 'чишћењем' подручја од Хрвата и муслимана изграде етнички чисту Велику Србију", пише британски професор.

Тога у Ђенералу нема.

Четници су приказани као храбри и часни војници који се само боре за слободу.

Ни трага од, на пример, оних клања и ножева који се помињу у Генералу.

„Други светски рат на платну југословенске и српске кинематографије генерално преноси ону поделу на партизане и четнике која постоји до данас", каже Раде Ристановић, истраживач Института за савремену историју, за ББЦ на српском.

„У већини су то острашћени филмови са политичке и идеолошке стране - раније је то био партизански наратив, да би они од 1990-их постали зли људи из шуме који су дошли да пале и убијају, док се друга страна приказују у афирмативном тону."

Одмах на почетку филма видимо четничке диверзанте како руше мост, затим се сликају газећи заставу на којој је нацистички кукасти крст.

„Бајина Башта је ослобођена од Немаца“, кажу Михаиловићу, ког игра Никола Ракочевић, затим певају „насред горе Романије четнички се барјак вије“.

„Летеће перје ускоро Швабама и усташама“, истиче један од четника поносно.

Слични разговори у којима се помиње како су „четници савладали Хрвате“ - овог пута су они махом приказани као смотани и неспособни - понављају се више пута.

„Колико си Срба побио?“, виче један четник на заробљеног војника НДХ.

„Нисам!“

„Кога год да питам нико није! А ко је онда побио милион Срба?!“

Не можемо говорити о милион убијених Срба, каже Ристановић.

Тачан број, наглашава, није познат, али се у изворима комунистичких власти после Другог светског рата помиње више од милион укупно страдалих на простору Југославије.

Међу њима јесте највећи број Срба, додаје Ристановић.

У међувремену долази до заплета.

Савезници преко британског генерала Чарлса Армстронга траже од Драже да четници униште пругу и мост ка Вишеграду и прекину везу између Београда и Сарајева.

„Имамо ли снаге за тако нешто“, одговара генерал Михаиловић, често замишљеног погледа и са цигаретом међу прстима, али четници то успевају.

Међутим, када четничка команда у друштву Армстронга пусти ББЦ радио да чује вест о успешној акцији, тамо кажу да су за све заслужни - партизани.

Британски генерал је забезекнут и хитно одлази да тражи објашњење.

Комунисти за то време кују планове.

Извесни друг Чорт убеђује једног од команданата муслиманских војника да пређу на страну партизана, говорећи му да су „Србе већ убедили“, као и да „превласт Срба у Југославији није добра“.

Ефендија га одбија, што га је коштало главе, пошто га убијају његови и прелазе у комунисте.

„Нема више 'Хајл Хитлер', него 'Живео друг Стаљин'“, каже његов заменик војницима.

„Избацује се овај поздрав и поздравља се овако“, додаје, мењајући нацистичку високо подигнуту десницу за партизанску песницу на слепоочници.

Прелазак из једне у другу јединицу различитих припадника нација и националних мањина је био сасвим нормалан и дешавао се од прве до последње године Другог светског рата, објашњава Ристановић.

„То се дешавало не само код партизана, него у свим јединицама, па и у Равногорском покрету, а неки су и више пута мењали страну", каже.

Припадници Народноослободилачке борбе (НОБ) се у међувремену више пута критикују - „четници су много борбенији против шваба него комунисти, упркос нашој пропаганди“, каже један Британац - и чак их оптужују за сарадњу са усташама.

Постојали су контакти власти НДХ и команданата НОБ-а, али за тезу о сарадњи усташа и партизана нема довољно извора, наглашава Ристановић.

Партизанима је, наводи се у филму, циљ „само да дођу на власт и убијају“.

„Јој, знаш шта ћемо радити кад дођемо у Београд“, злослутно говори друг Чорт.

„Руке ће нам бити крваве не до лаката, него до рамена“.

Унутар бољшевичке комунистичке логике, терор и репресија над класним непријатељем су очекивани, а убистава је по завршетку рата било не само у Београду, него у многим градовима Југославије, каже Ристановић.

То је трајало три месеца, да би после тога репресија била „институционализована“, а тачан број убијених у Београду није познат, додаје.

Савезници, у међувремену, пред Михаиловића стално износе нове и све теже захтеве.

Један од њих је и да четници сруше мост код Алексинца, на прузи између Београда и Солуна, како би спречили снабдевање немачких снага у Грчкој, као и жестоко брањени мост на Ибру, код Полумира.

Међутим, Михаиловић се брине о немачкој одмазди над српским становништвом.

Британски изасланик се зато савезничкој команди жали због „подмукле политике према четницима“ и „метода којима се служе да сломе Михаиловића“.

„То није војничка одлука, него политичка - на војницима је да изврше задатак са што мање жртава“, наводи Михаиловић, указујући на потенцијалне српске жртве.

„Ви сте добар Србин, али лош савезник“, каже му Армстронг.

„Лош савезник или слуга“, одговара Михаиловић.

Иако каже да пристаје на ултиматум, на крају ипак одлучује да не сруши мост.

То су, закључио је, савезници од њега тражили, без обзира на ситуацију на фронтовима, само како би помогли комунистима.

„Добро је да су окренули ћурак“, закључује Михаиловић, додајући да „1943. није била пресудна", али да „1944. сигурно хоће".

По завршетку Другог светског рата, значајан део симпатизера, четничких војвода и челника Равногорског покрета побегао је из Југославије у Северну и Јужну Америку.

Михаиловић је заробљен и стрељан 1946. због сарадње са окупатором.

Рехабилитован је 2015. пред београдским судом и правно се сматра неосуђиваним.

Образлажући одлуку о укидању пресуде, Суд је одлучивао искључиво о томе да ли је Михаиловић имао фер и правично суђење, а не о чињеници да ли је био ратни злочинац.

У Ђенералу је приказан без иједне мрље.

Хм, као да сам то већ негде видео.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]