'Одрали сте нас': ББЦ новинарка међу навијачима Естоније

Жамор, звук вувузела, песма и језик који не разумем.

Чврсто стежем папирну карту и нестрпљиво чекам да уђем у Шаоми Арену у Риги, главном граду Летоније, и гледам прву утакмицу Србије у групној фази Евробаскета.

Противник је Естонија.

Не би требало да буде проблема, говорим сама себи.

Естонски навијачи су бројни, Летонија им је у комшилуку.

Живописни су - неки су ишарали лица у бојама заставе, други носе индијанске перјанице из мени не баш јасног разлога, али важна је машта.

Као да сам на неком карневалу.

Уочавам дечака у дресу бар три боја већем од његове висине, ландара му као хаљина, али поносно трчкара за оцем, док му мајка нешто понавља.

Покушавам да уочим бар неки дрес српских навијача, али безуспешно.

Погледајте видео - ББЦ на српском вас води кроз Ригу

Недалеко од главног улаза срећем Кајли и Херду.

У плавим су хаљинама и све време машу заставом Естоније, весело ишчекујућу остатак дружине.

„Надамо се да ћемо проћи групну фазу - то би нам баш значило", каже Херду узбуђено.

Она тренира фитнес и један од њених клијената је естонски репрезентативац Артур Кононтсук.

Са кошарком је повезана и породично јер је њен брат некада играо за национални тим.

Њена другарица Кајли је чланица Националне естонске федерације и једва чека да уђе у дворану.

„Не могу да одвојим само једног играча, бодрим цео тим", каже ми.

И док естонски навијачи пристижу у таласима, коначно уочавам веселу петочлану екипу момака која поскакује и смеје се, а говори мени добро познатим језиком.

„Дошли смо да подржимо репрезентацију Србије, ми смо из Црне Горе, али се осећамо као да смо из Србије", каже Милош Којовић из Бијелог Поља, града на северу Црне Горе, на српско-црногорској међи.

„Донели су нам толико успеха, а посебно Богдан Богдановић, ма живео Партизан и мајка Србија", скандира један од стихова познате песме навијача београдског клуба.

Мисли да ће први прави изазов за Србију бити меч против домаћина Летоније, али не сумња да ће злато засијати око врата репрезентативаца.

„Показали су да су најбољи и не сумњам да ће до краја остати такви", додаје и нестаје у маси.

За разлику од доњег дела дворане, горњи део трибина је попуњенији и у мом делу готово да нема слободног места.

Пошто имам карту за стајање успела сам да се некако провучем и стигнем до стаклене ограде.

Врпољим се попут чигре, гледам у терен, посматрам људе који пристижу и схватам да сам окружена Естонцима.

„Богданович, Богданович", добацује ми старији мушкарац, алудирајући на презиме капитена репрезентације Србије на мојој мајици.

„Да, али и сви остали - добар је цео тим - златан", одговарам му на енглеском.

Погледајте видео о селектору Србије Светиславу Пешићу који је напунио 76 година

Почело је представљање тимова, а ја, како који играч Србије истрчи на паркет, појачавам глас за октаву више.

Не могу да верујем да сам ту, помишљам.

Нису могли да верују ни моји пријатељи када сам им пре месец дана саопштила да идем на Европско првенство.

„Шаљи, снимај, навијај уместо нас", „Јао, како ти завидим", „Ма само да једном пратим то првенство", само су неке од порука које су ми слали уочи одласка.

И док Шаоми Ареном одзвања српска химна, на тренутак се враћам у 2013. када смо сви заједно пратили Европско првенство чији је домаћин тада била Словенија.

Не скидајући поглед са телевизора, поскакивали смо на сваки погођен кош.

'Орлови' су тада изгубили од Шпаније и нису се пласирали у четвртфинале.

Не заборављам колико смо били тужни те ноћи, јер кошаркаше доживљавамо као чланове шире породице.

Из тих мисли враћа ме продоран мушки глас са разгласа - утакмица је почела.

Енергични Алекса Аврамовић, као комарац, у првим минутима меча не престаје да 'мучи' Естонце - краде лопте, додаје, погађа кош.

Навијачи Естонаца негодују, не разумем ни реч, али када би лица могла да говоре претпостављам да би било - 'Чекај, па само што је почела утакмица'.

Погледом тражим навијаче Србије, а онда чујем продоран глас: „Идемо бре Јокићууу, шта чекаш".

Окрећем се и видим младића од неких 20-ак година.

„Можда је њихових навијача више, али јасно ти је да ова утакмица више као тренинг, разгибавање", добацује ми док покушава да пронађе слободно место на трибини.

„Тако је Јокићу, легендице моја", наставља да навија.

Како су 'Орлови' повећавали вођство, тако су и Естонци чини ми се постајали гласнији у навијању, негодујући сваки пут када би неко од српских кошаркаша шутирао - и погађао (често).

А када би неко од Естонаца погодио тројку, славили су као да су њихови играчи дали гол.

Упркос њиховим гласним покушајима ометања, тим Светислава Пешића мирно и рутински је повећавао предност.

Лево од мене је Мико, раздрагани 39-годишњак из малог града на југу Естоније.

Поскочи сваки пут када се неко из њиховог тима приближи обручу, придружујући се осталима у громком узвикивању - Ести.

„Знамо да је Србија фаворит, а у овој нашој групи и Турска.

„Осим што навијамо за наш тим, лепо је и што гледамо Николу Јокића, најбољег играча у НБА лиги", каже ми.

Његово омиљено такмичење је Евролига и памти Богдана Богдановића када је 2017. године са турским Фенербахчеом освојио трофеј.

„Сјајан играч", констатује овај Естонац.

Миков пријатељ је стидљивији и каже тек по коју реч, али се не штеди када треба да се навија.

И даље не разумем шта изговарају, али знам да ми је и после утакмице одзвањало у ушима.

Недалеко од мене девојчица седи оцу у крило, али је не држи место.

Она би да се шета и скаче, а отац је све време смирује и грли.

Опонаша његове покрете, не испушта естонску заставицу и у дресу је Кристијана Куламеа из шпанског Билбаа, окоснице тима Естоније.

Срећу нам се погледи и једна другој машемо.

Полувреме.

У утроби дворане чека се ред за пиће или грицкалице, али без журбе, са звучника допире поп музика.

У тој маси естонских навијача који мирно чекају, али говоре гласно, ипак разазнајем српски језик.

Иван Марић је у Јокићевом дресу и дошао је са ћерком из Крагујевца.

Њен миљеник је Алекса Аврамовић.

„Када ми је тата рекао да долазимо нисам могла да верујем.

„Видећу Алексу - само сам то понављала", каже узбуђено.

„И видела сам га", јасна је срећа у њеном гласу.

Хитам да се вратим на моје импровизовано место, страхујући да ми неко не заузме на степеницама.

Лопту има Никола Јовић.

Али овог пута не чујем Ести, већ Србија.

Окрећем се и видим придошлице.

„Идемо Богиии, Јокара, Авраме сине, 'Ајмо' бре Ћофи", вичу готово углас..

Мала, али одабрана група навијача 'Орлова' надјачавала је бројчано надмоћније Естонце.

„Сад ћете да видите колико смо ми грлати", виче момак и руком даје знак екипи да појача глас.

„Србијааааа", зачуло се, а сви погледи Естонаца у том делу трибине гледа ка нама.

Убедљива победа Србије није забринула раздрагане Естонце.

Спуштајући се низ степенице, наставили су да певају.

Деца су зевала, младићи су стискали лименке пива, девојке закопчавале јакне, а ја сам и даље стискала папирну карту.

„Аврамовић муња, шта кажеш за Јовића, а Богдановић солидан", чујем високог, мршавог младића.

„Ма, разнели смо их", одговара му други у дресу на којем је презиме српског центра Николе Милутинова.

Напуштајући главни плато испред Арене налећем на Уроша Илића из Смедерева у дресу СР Југославије из 2001.

Омиљени играч му је плејмејкер Василије Мицић, али га је игром посебно изненадио Никола Јовић, који први пут игра на Европском првенству.

„За сада смо најбољи, а верујем да ћемо да остамо такви до краја групног такмичења, али и касније", каже самоуверено.

Потенцијалне проблеме на терену би можда могли да задају Грци, мисли Илић, али додаје да се „нада том злату".

Био је на Светском првенству у Кини 2019, а четири године касније у Манили, на Филипинима.

Бодрио је 'Орлове' и на Олимпијским играма у Паризу прошле године када је Србија освојила бронзану медаљу.

„Велики сам навијач наше репрезентације - велики", каже 43-годишњи Илић, покушавајући да сустигне пријатеље који већ праве планове где се иде даље и где се слави.

Недалеко одатле, мушкарац са српском заставом покушава да убеди Естонца да треба да попије још једно пиво.

Нуди му и дуван, али Естонац се нећка.

Ту је и старија екипа, али летонских навијача, чија је репрезентација нешто раније убедљиво изгубила од Турске.

Покушавају да направе групну фотографију, али увек неко 'бежи из кадра'.

Србија и Летонија играће 30. августа у поподневним часовима.

„Навијали смо за Естонију, не зато што су нам комшије, него нам иде у прилог да после играмо са лошијим тимом", каже Лени из Летоније.

Сплетом околности, поново срећем Мика, мог познаника са трибина.

„Одрали сте нас", каже ми, слежући раменима.

Узвраћам осмехом и одлазим.

Чврсто стискам карту. За срећу.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]