Друмски филмови: Бег, спознаја, а на Балкану - путовање које прекида рат

Аутомобил који се брзо креће по усијаном асфалту, ветар који мрси косу јунака и бензинска станица на коју стају да би обавили важан позив - ово могу да буду неизоставни елементи готово сваког друмског филма, од холивудских маштарија о бегу у нови живот до филозофски настројеног филмског остварења.

Било да је у питању комедија, трилер или вестерн, одлука да се напусти једно место и отисне на пут увек покреће радњу.

Иако се сматра за типичан амерички жанр, јер се ослања на митско освајање новог континента, друмски филм се развијао и у другим кинематографијама, а донекле и на Балкану.

„Људе су одувек привлачили путеви, то се најбоље види у књижевности - Дон Кихот, први роман који се појавио је прича о путовању.

„Бити на путу значи бити изложен промени, а свака прича и сваки филм, као и свако путовање има почетак, средину и крај", објашњава редитељ Горан Марковић за ББЦ на српском.

Његов филм „Турнеја" (2008), смештен у 1993. године има ратну тематику.

Група београдских глумаца у жељи да зарадни додатни новац креће на турнеју по Босни док око њих букте етнички сукоби.

„Пут је био потребан, јер ликови, сем физичког прелазе и психолошки и интимни пут у ком схватају да се догађа рат и какве ужасе са собом носи", каже Марковић.

Америка и маштање о слободи

У Холивуду, где су ови филмови настали, приказују трагање за новцем то јест остварењем америчког сна, али и бег од свакодневице.

Још је златна ера исцртавала мапе путева на великом платну.

Њима су се возили комичари Џери Луис и Дин Марин, заљубљени јунаци које су играли Грејс Кели и Кери Грант у Хичкоковом остварењу „Ухватити лопова", али и Џон Вејн, звезда вестерна јездећии Дивљим западом.

„Постоји много више филмова о путу него што заправо мислимо", каже Борисав Матић, драматург и позоришни и филмски критичар за ББЦ на српском.

„Пут је метафора за унутрашња суочавања са собом и светом, али и за неке личне дилеме, одрастања и чежњу за слободом", додаје он.

Један од најпопуларнијих наслова из овог времена је филм „Догодило се једне ноћи" снимљен 1934. године.

Радња прати младу богаташицу (глуми је Клодет Колбер) која бежи од куће да би се тајно удала, а у аутобусу упознаје новинара који је недавно изгубио посао, а ког игра Клерк Гејбл.

Аутобус се поквари, а њих двоје настављају путовање - стопирајући.

Иако има елементе романтичне комедије, у питању је филм о путовању, указује Матић.

„Термин роад мовие, скован је више од три деценије касније, појављивањем филма 'Голи у седлу' Дениса Хопера 1969. године", додаје он.

Када чују појам „роад мовие" многи помисле на двојицу бајкера који путују америчким југом носећи новац који су зарадили продајом наркотика.

Филмови о путу нас измештају из свакодневне реалности, јер и ликови које гледамо управо то чине - они беже од уобичајених дневних обавеза у покушају да разреше унутрашње конфликте, објашњава Матић.

„Гледајући роад филмове, ми маштамо о слободи", закључује.

Амерички пејзаж био је инспирација редитељима.

„Америка - то су путеви.

„Нема оаза, нема споменика, неодређено путовање линералности и аутопутева", овако је о Америци крајем 20. века писао Жан Бодријар, француски филозоф и социолог.

И зато није чудно што немачки редитељ Вим Вендерс одлази баш тамо да сними његов најпознатијии друмски филм „Париз, Тексас" 1984. године.

Прича прати главног јунака Трависа (игра га Хари Дин Стентон) који покушава да поново „сједини" растављену породицу.

Париз у наслову није главни град Француске, већ градић смештен у југоисточни угао САД, у коме Травис верује да је зачет.

„Тај опустошени пејзаж Тексаса представља емотивну пустош кроз коју пролази главни лик у потрази за спасом и решењем проблема", каже Борисав Матић.

Женска борба оличена у путовању

Један од најуспешнијих примера филма о путовању је „Телма и Луиз", прича о две пријатељице из малог места у Америци.

Једна је домаћица, удата за човека који је контролише, а друга радница у ресторану брзе хране.

Заједнички викенд постаће бег од свакодневног живота.

Током путовања застају код клуба, испред ког Телму напада мушкарац са којим је плесала, са намером да је силује.

Да би спасила пријатељицу, Луиз га убија, а потом настављају даље да беже - од полиције.

Током 1990-их снимани су бројни фимови у којима су жене преузимале херојске потезе, а, ипак један од најзначајнијих је управо ово остварење Ридлија Скота, објашњава Матић.

„Две јунакиње бежећи од полиције и других проблема заправо беже од улога које друштво намеће женама", додаје.

Шта је дозвољено у једном друмском филму?

Скоро све.

Од ликова који се појављују само на секунд па нестану, преко добре виле која се ствара у сред саобраћајне гужве да би помогла јунаку ког тумачи Николас Кејџ у филму „Дивљи у срцу" Дејвида Линча, па све до бесконачних резерви горива који омогућавају аутомобилима да се стално крећу.

Баш у томе је и чар овог жанра, сматра Матић.

„Роад филм нема класичну структуру, већ флуидну, описује авантуру у којој се ликови сусрећу са непредвиђеним околностима.

„Оно што је у другом жанру неуверљиво овде може да функционише због природе приче која прати једно путовање", каже Матић.

Филмови о путу сједињују два елемента новог света - брзе аутомобиле и жељу за вечитом младошћу, објашњава Давид Ладерман, професор на универзитету Сан Матео у студији Какво путовање: Друмски филм и америчка култура.

Један од првих античких спевова Одисеја, о јунаку који покушава да се врати у изгубљено краљевство на острво Итаку, заправо је прича о путовању.

„Корени овог жанра сежу далеко у културне и књижевне приказе путовања", пише Ладерман.

Европа: Трагање и усамљеност

Друмски филмови нису везани само за амерички континент.

Француско остварење „Луди Пјеро" у режији Жан-Лик Годара из 1965. године у коме играју Жан-Пол Белмондо и Ана Карина, прати бивше партнере који беже од друштвене пресије и брака на обалу Средоземног мора.

„Пре десет минута видео сам смрт свуда. Сада је управо супротно, погледајте море, таласе, небо. Живот је можда тужан, али је увек леп!", узвикује главни лик пошто стигне на француску ривијеру.

Трагање за идентитетом, селидба, усамљеност, борба са потрошачким друштвом, емиграција, чежња за слободом, али и доколица - све ово су биле теме европских роад филмова.

У филму „Дивље јагоде" шведског редитеља Ингмара Бергмана приказана је прича професора који се током путовања суочава са сећањима и страхом од скоре смрти, објашњава Матић.

„Пут увек има неко дубље значење", указује он.

Домаћа кинематографија: Немир и ратови

Можда најбољи пример овог жанра у југословенској кинематографији је филм „Ко то тамо пева", редитеља Слободана Шијана премијерно приказан 1980. године.

Дотрајалим аутобусом фирме „Крстић и син", у предвечерје Другог светског рата, група путника се вози ка Београду.

Због непредвиђених околности путовање ће се одужити, иако је полазна од долазне станице удаљена свега стотинак километара.

Једно је од најпознатијих југословенских остварења, које је Југословенска кинотека прогласила најбољим српским филмом.

Публика га углавном сврстава у трагикомедије, објашњава Матић.

Ипак, има основну карактеристику друмског филма, а то је да се „путовањем осликава неки дубљи проблем".

„Радња филма смештена је пред почетак Другог светског рата када Краљевина Југославија креће у будућност несвесна да је очекује нацистичка окупација", додаје он.

Сличне је теме „Сиви камион црвене боје" Срђана Кољевића из 2004. године са Драганом Бјелогрлићем и Срђаном Тодоровићем у главним улогама, јер „такође говори о широј друштвеној кризи пред почетак рата у Југославији 1991. године".

Нема много домаћих филмова о путу, вероватно јер су продукцијски захтевни, сматра Срђан Драгојевић, редитељ, сценариста и аутор „Параде" (2011) - још једног друмског филма.

Прича прати Лимуна, хомофобичног ратног ветерана који полази на путовање по читавој Југославији да би окупио групу људи, јер је добио задатак да заштити прву Параду поноса у Србији.

„Роадмовие често изискује и специфичне околности, екипу која путује на више локација, и можда је то разлог малог броја ових остварења у домаћој кинематографији где се често глумци снимају у једном простору", објашњава он.

И док су се на филмском платну кроз историју смењивали пустињски пејзажи, широки аутопутеви, али и предели Балкана, јунаци су путовали и сањали о другачијем животу.

„Мислим да ће филмови о путу увек постојати", закључује Матић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]