„Страшно је - али је страшан и порођај": Женска јединица која обара руске дронове

Кад над Бучом падне мрак, њене „вештице" излазе напоље и крећу у борбу против руских дронова.

Док се све више и више Украјинаца иде на прву линију фронта, добровољачка јединица противваздушне одбране састављена искључиво од жена - које себе називају „Вештице из Буче" - помажу у одбрани украјинског неба.

Руска војска дронове често лансира у таласима, како би преоптеретили украјинску одбрану пред ракетни напад.

То са махом дешава по мраку, када „вештице" делују.

Заправо, ноћне смене омогућују им да балансирају допринос у одбрани земље са дневним задужењима, попут наставница, докторки - па чак и једне маникирке.

Многе кажу да је то један од начина да се победи немоћ коју су осећале кад су руске снаге заузеле област Буче на почетку инвазије.

Језиве приче из тих недеља - међу њима о убиствима, тортури и отмицама - почеле су да излазе на видело тек крајем марта 2022, када су украјинске снаге ослободиле област.

Ваздушни напади и прастаро оружје

„Имам 51 годину, тешка сам сто кила, не могу да трчим. Мислила сам да ће ме послати кући, али су ме примили", присећа се Валентина, ветеринарка која се овог лета пријавила у обараче дронова.

Сада носи војни надимак „Валкира".

На питање о разлозима одласка у војску, говори о пријатељима послатим на фронт и другима који су погинули у борбама.

„Умем да радим овај посао. Опрема је тешка, али ми жене то можемо."

Неколико сати касније, када се огласила узбуна за ваздушну опасност, добила је прилику да то покаже и на делу.

Њена јединица хита из базе у шуми, а ми пратимо њихов камионет кроз мрак док се труцка ка средишту поља.

Четворочлани тим искаче и поставља наоружање.

Митраљези су из неког другог времена - два Максима направљена 1939. године, сандуци са муницијом обележени црвеним звездама из совјетских дана.

Серхиј, једини мушкарац у тиму, мора руком да сипа флаширану воду као расхладно средство.

То је све што им је на располагању - најбоља украјинска опрема је на фронту, а земља непрестано тражи још од савезника.

Али прастаро оружје је беспрекорно очувано, а Вештице кажу да су од лета обориле три дрона.

„Моја улога је да их ослушкујем", објашњава Валентина.

„То је врло напет задатак. Али морамо да останемо усредсређене, да обраћамо пажњу чак и на најтиши звук."

Њена пријатељица Ина је такође у раним педесетим и изашла је на један од њених првих задатака.

„Страшно је, јесте. Али је исто тако и порођај, па сам га опет имала трипут", смеје се она, рекавши ми да је њен војни надимак „Чери".

„Због мог аута, не због парадајза."

Будући да је наставница математике, она повремено мора да жури назад из шуме да би одржала час.

„Држим одећу у колима. Моје штикле. Ставим мало кармина, одржим час. Онда назад у кола, брзо пресвлачење иза ћошка и опет на пут.

„Момци су отишли, али ми смо остале. Шта то Украјинке не могу да ураде? Ми можемо све."

Негде на хоризонту види се стуб светла из друге групе, који шара небом у потрази за опасношћу изнад њихове зоне патролирања.

Не постоје јавни подаци о укупном броју добровољачких јединица - или о томе колико жена учествује у њима.

Али док Русија скоро сваке ноћи шаље дронове напаковане експлозивом, оне помажу у подизању додатног штита око великих места и градова.

Са положаја Вештица у пољу, Јулија проналази два дрона на њеном таблету.

Они лете изнад суседне области, тако да нема непосредне опасности по Бучу, али митраљези ће остати у приправности све док се узбуна не оконча.

Нема преосталих мушкараца

Командант добровољаца је медвед од човека, који се управо вратио из Покровска у источном Донбасу, где су борбе најжешће.

„Тамо је ватромет, нон-стоп", описује Андриј Верлати са осмехом.

Некада је у мобилним јединицама противваздушне одбране у региону Буче имао двестотинак мушкараца, који су такође патролирали током ноћног полицијског часа, али су многи од њих данас неспособни за војну службу.

Украјина је потом изменила закон о мобилизацији, кад јој је хитно било потребно још војника, а многи из пуковниковог тима су се одједном нашли подобни за прву линију фронта.

„Око 90 одсто мојих људи завршили су у војсци, а 10 одсто њих су се сакрили, разбежавши се попут пацова. Није нам остао скоро нико", каже пуковник Верлати отворено.

„Само мушкарци без ногу и са пола лобање."

Зато је имао избор - да места у јединици попуни мушкарцима испод границе годишта за мобилизацију или да регрутује жене.

„Испрва је звучало као шала: 'Узмимо жене!' Није било много поверења у њих у оружаним снагама. Али то се временом стварно променило", каже он.

Враћање контроле

Вештице проводе викенде на широј војној обуци.

У дану када смо их посетили, њихова прва лекција је упадање у зграду.

Вежбају у рушевинама летње кухиње на фарми, гурајући цеви пушака у празне ходнике пре него што опрезно пођу даље.

Неке успевају да изгледају уверљивије од других, али посвећеност и усредсређеност жена је очигледна - зато што су њихови разлози зашто ово раде дубоки и лични.

„Сећам се окупације. Сећам се ужаса. Сећам се вриске мог рођеног детета", каже ми Валентина, уз мале уздахе.

„Сећам се мртвих тела, док смо бежали."

Њена породица је побегла из Буче поред изгорелих тенкова, мртвих војника и цивила.

На једном руском контролном пункту, она каже да ју је војник натерао да спусти прозор на колима, а потом прислонио пушчану цев уз главу њеног сина.

Испуњена је тихим бесом.

Валентина такође одбија да престане да верује у победу Украјине, упркос суморном расположењу које је захватило већи део земље после скоро 1.000 дана рата.

„Живот се променио, сви наши планови су се распали. Али ја сам ту да помогнем да се убрза крај овог рата. Као што наше девојке овде имају обичај да кажу - он се неће завршити без нас."

Крцкајући преко сломљеног стакла и крша у војничким цокулама, са пушком у рукама, канцеларијска шефица Ања је још једна Вештица.

У 52. години, за њу је војна обука оснажујућа.

„Под окупацијом, осећала сам потпуни бесмисао властитог постојања. Нисам могла ни да помогнем било коме другом, ни да заштитим саму себе. Желела сам да научим да рукујем оружјем, да бих могла да будем бар од неке користи."

Има много одговарања инструкторима, жене очигледно уживају у овоме.

Али касније те ноћи, у њиховој бази у шуми, једна од њих се отвара још више и прича свима страшну причу.

Кад је Буча била заузета, руске снаге су почеле да иду од куће до куће.

Силовале су и убијале.

А онда, једног дана, проширила се гласина да окупатори долазе да убију децу.

„Због одлуке коју сам донела тога дана, никад нећу опростити Русима", поверава се ова жена.

Нећу пренети детаље онога што ми је испричала - екстремну одлуку коју је донела - само да војници никад нису дошли, а она никада није морала да спроведе ту одлуку у дело.

Али ову жену прогања тај моменат од тада, баш као и осећај кривице.

Први пут кад је осетила олакшање било је кад је почела да учи како да одбрани себе, породицу и земљу.

„Долазак овамо ми је заиста помогао", каже ми она смирено.

„Зато што више никад нећу седети скрштених руку као жртва и бити толико преплашена."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.