Избори у Француској: Бирачи рекли 'не' десници. Поново

Французи су рекли да не желе крајњу десницу на власти. Поново.

Дали су им велику победу на европским изборима; донели су им велику победу у првом кругу ових парламентарних избора.

Али када је дошло до гласања који се заиста рачунао, баш као и на председничким изборима, француски бирачи су се повукли са ивице.

Ово изненађење које је преселило Национално окупљање на треће место - са можда 150 места у поређењу са предвиђањима од скоро 300 од пре недељу дана - у потпуности је последица тога што су се гласачи појавили у великом броју на биралиштима и исказали жељу да их спрече да освоје већину.

Национално окупљање тврди, донекле оправдано, да је то било могуће само зато што су се друге странке удружиле како би 'превариле' изборни систем који им је омогућио победу.

Из Националног окупљања примећују да су различите партије левице одједном заборавиле све међусобне разлике само да би формирале коалицију против деснице, као и да су потом и макронисти и левица заборавили међусобне разлике.

Они примећују да ништа не уједињује ове политичаре (од Едуара Филипа са десног центра до Филипа Путуа из троцкистичке левице) осим њиховог противљења Националном окупљању.

Био је то „неприродан" и „нечасни савез који је лишио француски народ победе Националног окупљања", рекао је Жордан Бардела, лидер ове странке (и несуђени нови премијер).

„Такви изборни аранжмани бацили Француску у наручје екстремне левицу Жан-Лика Меланшона", додао је он.

Ипак, чињеница је да већина људи не жели крајњу десницу - било зато што се противе њеним идејама, било зато што се плаше немира који би неизбежно пратили њен долазак на власт.

Па, ако Жордан Бардела неће бити следећи премијер земље, ко ће бити?

То је велика непознаница.

И супротно уобичајеном после ранијих француских парламентарних избора, можда ће проћи недеље пре него што добијемо одговор.

Зато што се нешто крупно догодило ових протеклих напетих недеља да је промењена сама природа француског политичког система.

Ален Дуамел, ветеран свих избора од Шарла де Гола до данас, то је овако сумблимирао:

„Данас више нема ниједне доминантне странке. Откако је Макрон дошао на власт пре седам година, налазимо се у периоду деконструкције наших политичких снага.

„Можда сада почињемо период реконструкције".

Оно што он мисли је да сада постоји мноштво политичких снага: три главна блока (левица, крајња десница и центар); плус десни центар.

А унутар њих постоје конкурентске тенденције и странке.

С обзиром да ниједна странка или коалиција не може сама да доноси одлуке у скупштини, дуг период ценкања је сада неизбежан у циљу формирања нове коалиције од десног центра до левог.

Далеко је од очигледног како ће већина бити формирана - с обзиром на међусобну мржњу коју су различите потенцијалне компоненте до сада изражавале.

Али можемо се кладити да ће председник Макрон сада позвати на период мировања - помирења - после много напетости последњих недеља.

За веровати је да ће тај период 'примирја' трајати током Олимпијских игара и летњих распуста, омогућавајући Французима да дођу себи, да се приберу.

У међувремену, Макрон ће одредити некога да води разговоре о прављењу већине и владе и допре до различитих страна.

Хоће ли то бити неко са левице? Хоће ли то бити неко из центра? Хоће ли то бити политички аутсајдер?

Не знамо.

Оно што се чини извесним јесте да ће Француска ускоро ући у парламентарни систем.

Власт председника Макрона биће ограничена, чак и ако неко његов дође на чело владе.

Чак и ако успе да постави центристу на премијерско место (што је далеко од лаког, с обзиром на снагу левице), та особа ће вршити власт само уз подршку парламента.

Макрон, без изгледа да се поново кандидује за председника 2027. године, биће политичка фигура са смањеним овлашћењима.

Дакле, да ли је председник изгубио на коцки? Да ли се сада каје што је пожурио да распише ванредне изборе? Да ли је спреман да сада одступи?

Можемо да будемо сигурни да то није начин на који Макрон гледа на ствари.

Рећи ће да је расписао гласање јер је ситуација била неодржива; да је разјаснио политику, понудио Националном окупљању праведнији део скупштинских места, с обзиром на њихову широку подршку; и да се његов хазардерски потез да Французи никада неће ставити крајњу десницу показао исправним.

Макронова моћ је можда у опадању. Али он је и даље тамо у Јелисеју, консултује се са његовим тимом, подстиче политичаре и још господари политичким сатом.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]