Наука: Шта се дешава у људском мозгу у последњим тренуцима живота

Неуролошкиња Џимо Борџиџин била је изненађена када је сазнала да не знамо „скоро ништа" о томе шта се дешава у мозгу у тренуцима умирања иако је „смрт суштински део живота".

То је сазнала пре око десет година „пуком случајношћу".

„Радили смо експерименте на пацовима и пратили њихово лучење неурохемијских супстанци", говори она за ББЦ Мундо.

Двоје је угинло изненада.

То јој је омогућило да посматра умирања њиховог мозга.

„Један од пацова је лучио серотонин у великим количинама. Да ли је тај пацов халуцинирао?" упитала се она.

„Серотонин је повезан са халуцинацијама", објашњава Борџиџин.

Таква бура серотонина - хормона који регулише расположење - подстакла је њену радозналост.

„Зато сам почела да истражујем литературу током викенда, верујући да мора да постоји објашњење.

„Била сам изненађена када сам схватила да тако мало знамо о смрти".

Од тада се докторка Борџиџин, ванредна професорка молекуларне и интегративне физиологије и неурологије на Универзитету у Мичигену, посветила проучавању онога што се дешава у мозгу у последњим тренуцима живота.

А оно што је открила је супротно претходним претпоставкама, каже она.

Дефиниција смрти

Она објашњава да се већ дуго клиничка смрт проглашава након дужег одсуства пулса после застоја срца.

Ту се пажња усмерава на срце: „То се зове акутни застој срца, али се не каже застој мозга.

„Научно схватање је да мозак изгледа као да не функционише јер не даје одговор: ти људи не могу да говоре, да стоје, не могу да седе".

Мозгу је потребно много кисеоника да би могао да ради.

Ако срце не пумпа крв, кисеоник не стиже до мозга.

„Дакле, сви видљиви показатељи указују да мозак више не ради, или да је барем хипоактиван, а не хиперактиван", објашњава она.

Међутим, истраживање њеног тима показује нешто друго.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Мозак у 'хиперпогону'

Током истраживања пацова 2013. године примећена је интензивна активност неколико неуротрансмитера након што је срце животиња стало.

„Ниво серотонина се повећао 60 пута, а допамина, хемијске супстанце која ствара добар осећај, порастао је за невероватних 40 до 60 пута.

„А ниво норадреналина (норепинефрина) који подстиче будност, порастао је око 100 пута".

Она каже да су тако високи нивои немогући када је животиња жива.

Њен тим је 2015. објавио још једно истраживање о мозгу умирућих пацова.

„У оба истраживања, код 100 одсто животиња забележена је велика функционална активација мозга", каже она.

„Мозак је у хиперпогону, у хиперактивном је стању".

Гама таласи

Тим је 2023, објавио део истраживања са четири пацијента у коми и на апаратима за вештачко одржавању у животу, на које су постављене електроенцефалографске електроде што бележе мождану активност.

Ови пацијенти су умирали.

Лекари и породице су се окупили и „верујући да им нема помоћи, одустали су од даље борбе".

Уз дозволу рођака, искључени су са респиратора који су их одржавали у животу.

Истраживачи су затим открили да је мозак двоје пацијената био веома активан, што указује на когнитивне функције.

Откривени су и гама таласи - најбржи мождани таласи.

Гама таласи имају улогу у сложеној обради информација и меморији.

Код једног пацијента забележена је висока активност у темпоралном (слепоочном) режњу на обе стране мозга.

Докторка Борџиџин истиче да је познато да је подручје десног споја слепоочног и паријеталног (теменог) режња веома важно за емпатију.

„Многи пацијенти који преживе акутни застој срца (и имају) искуство блиске смрти кажу да су после тога постали бољи људи и да имају саосећање за друге".

Искуство блиске смрти

Неки људи који имају искуство блиске смрти кажу да могу да виде како им живот пролази пред очима или се сећају најважнијих тренутака.

Многи кажу да су видели јарку светлост, а други да су имали вантелесно искуство и да су све посматрали „одозго".

Може ли хиперактивност мозга коју је докторка Борџиџин запазила у њеним истраживањима да објасни то што неки људи имају тако интензивна искуства на ивици смрти?

„Да, мислим да може", каже она.

„Најмање 20 до 25 одсто људи који преживе акутни застој срца наводе да су видели бело светло, да су видели нешто, тако да то указује да је визуелни кортекс мозга активиран".

У случају два пацијента код којих је примећена висока активност мозга након што су искључени са респиратора, истраживачица каже да су њихови визуелни кортекси (који подржавају свесни вид) показали интензивну активацију „која је потенцијално повезана са овим визуелним искуством".

Ново сазнање

Докторка Борџиџин признаје да је спровела веома мало студија на људима и да је потребно више истраживања о томе шта се дешава у мозгу у тренуцима смрти.

Међутим, после више од 10 година истраживања у овој области, једна ствар јој је јасна: „Мислим да током акутног застоја срца мозак није хипоактиван, већ је хиперактиван".

Али шта се дешава са мозгом када схвати да не добија кисеоник?

„Покушавамо то да схватимо. О томе има јако мало литературе. Заиста се ништа не зна", каже она.

Помиње хибернацију и каже да има следећу претпоставку - као животиње, у које спадају пацови и људи, имамо ендогени механизам за борбу против недостатка кисеоника.

„До сада се сматрало да је мозак пасивни посматрач током акутног застоја срца: када стане срце, мозак једноставно умре.

„То је тренутно схватање: мозак не може да се избори са тим и једноставно умире".

Али, она тврди да не знамо да ли је то заправо тачно.

Верује да се мозак не предаје олако.

Као и у другим кризним ситуацијама, мозак се бори.

„Хибернација је један од веома добрих примера за који верујем да (показује) да је мозак заправо опремљен механизмом да преживи ово искушење или недостатак кисеоника.

„Али то треба да се истражи".

Много тога тек треба да се открије

Борџиџин верује да је оно што су она и њен тим открили током њихових истраживања само врх огромног леденог брега и да има још много тога да се открије.

„Верујем да мозак има ендогене механизме да се носи са хипоксијом (када нема кисеоник) које не разумемо.

„Наше знање је толико површно о тим невероватним, личним искуствима људи током акутног застоја срца, а наши подаци показују да је то искуство последица појачане мождане активности.

„Сада се поставља питање: зашто мозак који умире има појачану мождану активност?

„Морамо да удружимо снаге да бисмо то разумели, проучили, истражили, и открили, јер пошто не разумемо механизам смрти, можда преурањено проглашавамо смрт милиона људи".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]