Геноцид у Руанди: Мој повратак кући после 30 година

Напустила сам дом у Руанди, земљи у којој сам рођена, пре 30 година као дванаестогодишњакиња - побегавши са породицом од ужаса геноцида из 1994. године.

Одраставши у Кенији и Норвешкој, а потом се скрасивши у Лондону, често сам се питала како би изгледало вратити се и видети како су се земља и људи залечили.

Кад сам добила прилику да отпутујем тамо да бих снимила документарац управо о тој теми, била сам узбуђена али и крајње нервозна због онога што ћу тамо затећи - и како ћу реаговати.

Упозорење: За неке људе би детаљи у овом чланку могли бити узнемирујући.

Живела сам са емоционалним ожиљцима од ових догађаја у облику пост-трауматског стресног поремећаја (ПТСД), који може бити покренут сасвим неочекивано.

Као и многи други становници Руанде, изгубила сам бројне чланове породице.

За само 100 дана, 800.000 људи су убили етнички екстремисти који су на зуб узели мањинску заједницу Тутсија, као и њихове политичке противнике, без обзира на етничко порекло.

Снаге састављене углавном од Тутсија, који су преузели власт после геноцида, такође су оптужени да су убили хиљаде Хутуа у Руанди из одмазде.

Осећања су се комешала у мени кад сам слетела у главни град Кигали.

Радост што чујем властити језик кинјарванду како се говори свуд око мене.

Исто тако, свест о томе да је, последњи пут кад сам била у граду, владао хаос са милионима нас који смо бежали да спасемо живот, покушавши да останемо живи.

Неколицина места које сам жудела да видим током мог кратког путовања били су моја основна школа и мој последњи дом у Кигалију - где сам седела за трпезаријским столом са рођацима те судбоносне вечери 6. априла 1994. године.

Тад смо чули да је оборен председников авион - путем телефонског позива који нам је свима преокренуо животе наглавачке.

Али од свих мојих брига, ништа није могло да надмаши пуку тугу која ме је испунила кад нисам могла да нађем бившу кућу моје породице.

После четири покушаја, попустила сам и позвала мајку у Норвешкој да би могла да ме наведе.

Коначно стојећи пред затвореном капијом, занемела сам присетивши сунчаних топлих поподнева током којих смо седели на тераси ћаскајући потпуно растерећени.

То ми је такође свом силином вратило успомене на хаос нашег одласка - кад ми је смирено речено да обучем три слоја одеће и кад сам се стиснула у аутомобил за путовање које нико од нас није могао ни да замисли.

Не сећам се да је било ко од нас говорио или чак се жалио, упркос томе што су сва деца била нагурана позади - па чак и кад је наступила глад са каквом се никад нисам сусрела.

Шестог дана смо схватили да није остало безбедног места у Кигалију тако да смо се придружили егзодусу - трудећи се да будемо што мање упадљиви на блокадама путева које су држали припадници паравојске са мачетама.

Осећали смо се као да читав Кигали, хиљаде нас - пешке, на бициклима, у аутомобилима, камионима - одлази у исто време.

Отишли смо на наше породично имање у Гисењију, области близу границе са Демократском Републиком Конго која је данас позната као дистрикт Рубаву.

Овом приликом кад сам прешла тај пут, поновивши наше путовање до слободе уназад, саобраћај је текао глатко и није било пуцњева нити људи који беже дуж пута.

Овом приликом је био тих, сунчан, прелеп дан.

Пронашла сам четворособну кућу, у којој се током једног дела тромесечног геноцида скривало 40 људи, и даље читаву - упркос томе што је празна откако смо је напустили у јулу 1994. године.

И имала сам довољно среће да се сретнем са неким од родбине који су преживели, међу њима мог рођака Аугустина, који је имао 10 година кад сам га последњи пут видела у Гисењију.

Кад сам га загрлила осећала сам се као у сну - од оних после којих се продубите смешећи се, пуног срца.

Моје омиљене успомене на њега су како нас двоје трчимо у оближњем пољу са поврћем, уживајући у ономе што нам је деловало као продужетак ускршњих празника - несвесни надолазеће опасности.

Он је данас отац четворо деце - али наставили смо тамо где смо стали, попунивши празнине наших путовања откако смо се раздвојили након што смо побегли у Демократску Републику Конго, која се тада звала Заир.

„Побегао сам сам, без родитеља, и прошао кроз сеоске пределе, док су моји родитељи прошли кроз град Гисењи до Гоме, града на граници са Демократском Републиком Конгом", рекао је он.

Не могу ни да замислим како му је било, малом дечаку самом, без родитеља, у ономе што је постао огроман избеглички камп Кибумба.

Ја сам макар имала породицу са собом кад сам бежала.

Срећом, неке бивше комшије са којима је био на крају су успеле да пошаљу поруку његовим родитељима - у време пре мобилних телефона - а потом су они сви заједно остали у Кимбумби две године.

„Првих дана је живот тамо био веома тежак. Дошло је до епидемије колере и људи су се поразбољевали, хиљаде су умрле од болести због лоших хигијенских услова и недостатка здраве исхране", рекао ми је он.

Његова прича прати моју до одређене тачке.

Сећам тих првих недеља као избеглица у Гоми кад су тела почела да се гомилају на улицама града пре него што је моја породица успела да организује сталније боравиште у Кенији.

Али за то време у Руанди, још једна млада особа - тринаестогодишња Клодет Мукаруманзи - пролазила је кроз ноћну мору више напада у свега неколико дана.

Право је чудо да је преживела.

Она данас има 43 године, има унуке и пристала је да ми исприча нека од својих искустава - заједно са једним од оних који су најзаслужнији за њене ожиљке.

Један од напада које је описала десили су се само неколико метара од места где смо се срели у Нјамати, граду југоисточно од Руанде.

То је било у католичкој цркви где су се склониле стотине људи, али су били прогоњени и убијени, често од људи са мачетама.

„Стајао је у цркви кад ме је посекао. Певао је док ме је секао. Посекао ме је по лицу и осећала сам како ми крв тече низ лице.

„Наредио ми је да легнем доле на стомак. Потом ме је пробо у леђа копљем. И дан-данас имам те ожиљке."

Док сам слушала, била сам запањена колико смо биле блиске по годишту кад су наши светови имплодирали.

„Снажно ме је пробо копљем и имала сам утисак да се копље забило у земљу", наставила је она.

Побегла је након што је успела да посегне иза себе и извуче шиљак забијен дубоко у њена леђа.

Одшепавши до комшијине куће, мислила је да ће тамо бити безбедна.

Али тинејџерка се тада нашла лицем у лице са Жаном Клодом Нтамбаром, који је тада био 26-годишњи полицајац.

„Крила се у кући чији нас је власник позвао да нам каже да је ту 'инјензи'", рекао ми је Нтамбара.

Овај израз значи „бубашваба" и користили су га тврдокорни Хутуи или новинари у медијским извештајима у којима је описиван народ Тутсија.

„Затекао сам је како седи на кревету, већ тешко рањена и прекривена крвљу. Упуцао сам је у раме да бих је докрајчио."

„Имали смо наређење да не поштедимо никога; мислио сам да сам је убио."

А, опет, после неког времена, она је успела да побегне из куће и лутала је сама све док није срела некога ког је познавала и ко јој је видао ране.

Потпуно се опоравити, међутим, било је много теже - нарочито имајући у виду да је током година морала да среће властите нападаче на улици.

Са толико дубоким ранама - и видљивим и невидљивим - како људи могу да пређу преко тога и наставе даље са животом?

Мукаруманзи и Нтамбара су међу онима који су, неочекивано, успели да пронађу начин.

Док сам ходала према њима, била сам изненађена кад сам видела да се заједно смеју у хладу олисталог дрвета.

Али њихов смех је скривао колико је тежак тај процес био.

Кад сам питала бившег полицајца да ли зна колико је људи убио током геноцида, он је ћутке завртео главом.

Младић је на крају оптужен и осуђен на више од 10 година за његову улогу у масакрима.

Уместо да одслужи казну у затвору, радио је друштвено користан рад након што се покајао и исказао вољу да затражи опроштај.

Он га је потражио и од Мукаруманзи.

Међутим, тек кад ју је седми пут питао, она је пристала да му опрости.

„Морао сам да се суочим са властитим делима, да признам улогу коју сам одиграо, и не само због судског налога", рекао је он.

Александрос Лордос, клинички психолог који је радио на терену у Руанди, каже да је потребно колективно излечење да би дошло до личног излечења.

„Насиље је било јако интимно, комшије су нападале комшије а чланови породице су нападали чланове породице. И тако је постојало осећање да не знаш коме више можеш да верујеш", рекао ми је он.

„Крајњи стадијум излечења је кад почнете заборављати идентитет жртве и починиоца."

Што се тиче Мукаруманзи, она је то више урадила из обзира према властитој породици него себи.

„Осећала сам да ако умрем и не опростим му, терет би могао да се пренесе на моју децу. Ако умрем а та мржња и даље остане, не бисмо градили Руанду коју желим за своју децу, била би то Руанда у којој сам ја одрасла.

„Не могу то да пренесем својој деци."

Покренуте су многе друге иницијативе за помирење.

Једна је хришћански пројекат који спаја починиоца и његову жртву преко стоке, која је изузетно важна у руанданском друштву.

Заједнички негујући једну краву - и упуштањем у разговоре о помирењу и опроштају - они граде бољу будућност заједно, а, једног дана, уз мало среће, и стадо.

Руанда је начинила крупне кораке у уједињењу земље која је некада била крајње подељена по етничким основама - штавише, илегално је разговарати о етничком пореклу.

Критичари, међутим, истичу да влада не подноси нимало неслагања - дисиденти се често оптужују за негирање геноцида.

Извесних слобода нема, које би могле да закоче дугорочни напредак, кажу они.

Можда ће морати још много тога да се уради да би се превазишла прошлост, али то се дешава - у шта сам се лично уверила на овом путовању.

Требало је да прођу три деценије да би становници Руанде стигли до ове тачке у помирењу.

Да бих се ја коначно вратила; да би Мукаруманзи и Нтамбара живели поново заједно као комшије.

Да бисмо сви пронашли место за наше заједничке и појединачне трауме - место на ком можемо да се излечимо, сами и заједно.

Што се мене лично тиче, дошла сам до запањујућег открића да Руанда, иако ће заувек имати место у мом срцу, више не делује као мој дом.

Али помирила сам се са тим на овом путовању, које ми је помогло и да излечим своје ране и омогућило ми да прихватим шта сам све изгубила.

Викторија Увонкунда је новинарка и водитељка ББЦ-ја у Њуздеју на ББЦ Светском сервису.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]