Геноцид у Руанди: „Ја сам мајка – а убијала сам родитеље неке друге деце“

Десетине хиљада жена учествовало је у геноциду у Руанди из 1994. године, али о њиховој улози се ретко говори, а помирење са њиховом породицом је тешко. Новинарка Наталија Ојевска разговарала је са неким починитељкама у затвору.

Оно што је почело као обичан одлазак по воду за доручак завршило се тако што је Фортунате Муканкуранга починила убиство.

Обучена у наранџасту затворску униформу и док говори пригушеним, смиреним гласом, она се присећа догађаја од тог недељног јутра 10. априла 1994. године.

Док је ишла својим послом, налетела је на групу нападача који су тукли двојицу мушкараца насред улице.

„Кад су њих двојица пала на земљу, ја сам покупила мотку и рекла: 'Тутсији морају да умру!'. Потом сам ударала једног, па другог… Ја сам била једна од убица", каже ова 70-годишњакиња.

Убиства јој не дају мира

Ово су била само два од 800.000 убистава етничких Тутсија и умерених Хутуа која су се одиграло у року од 100 дана.

Након њеног учешћа у крвопролићу, Муканкуранга, етничка Хуту, вратила се кући где ју је чекало седморо деце осећајући се дубоко посрамљено. Флешбекови са сцене злочина нису јој дали мира.

„Ја сам мајка. А убила сам родитеље неке друге деце", каже она.

Свега неколико дана касније, два престрашена детета Тутсија, чији су родитељи били масакрирани мачетама, покуцали су на њена врата тражећи склониште.

„Плима кривице"

Она није оклевала и одмах их је сакрила на таван, где су деца преживела масакр.

„Иако сам спасла ту децу, изневерила сам ону двојицу људи. Ова помоћ никад неће преокренути плиму кривице", каже Муканкуранга.

Она је јена од процењених 96.000 жена осуђених за учешће у геноциду - неке су убијале одрасле, као Муканкуранга, неке су убијале децу, а друге су подстицале мушкарце да силују и убијају.

Увече 6. априла 1994. године, авион који је у којем је био раундански Хуту председник Жувенала Хабјариману срушен је док се приближавао аеродрому у главном граду Кигалију.

Иако идентитети убица никад нису утврђени, екстремисти из редова Хутуа одмах су оптужили побуњенике Тутсијa да су извели тај напад. У року од неколико сати, хиљаде Хутуа, индоктринираних деценијама дугом етничком пропагандом пуном мржње, придружило се добро организованом убијању.

Учешће жена доводи у питање стереотип жене у Руанди као заштитнице смирујућег гласа.

„Тешко је схватити како мајка која воли своју децу може да оде у дом суседа и убије њихову децу", каже Реџина Абенјузе, која ради за Невер еген, невладину организацију која се залаже за мир и помирење.

А опет, једном кад је запаљена варница зверстава, хиљаде жена се понело као извршиоци насиља раме уз раме са мушкарцима.

Полин Нјирамасухуко, бивша министарка за развој породице и жена, била је једна од малог броја руанданских жена које су преузеле моћну лидерску позицију на политичкој сцени којом доминирају мушкарци.

Она је одиграла кључну улогу у оркестрирању геноцида.

Међународни кривични трибунал за Руанду ју је 2011. године прогласио кривом за геноцид. Она је једина жена у историји која је осуђена за силовање као злочин против човечности.

Нјирамасухуко је носила командну одговорност над војском која је силовала жене Тутсија у канцеларији префектуре Бутаре.

Aли док се она налазила на врху, неке обичне Руанђанке такође су подстицале мушкарце на злочине. Друге нису оклевале да искористе свако оружје на располагању да масакрирају комшије.

Не постоји одвојен програм рехабилитације учесница у геноциду и многе од њих се муче да помире оно што су радиле са традиционалном перцепцијом улоге жене.

Два погледа на масакр

Марта Мукамушинзимана је мајка петоро деце, која је у тајности носила терет свог злочина 15 година, када је одлучила да се пријави судским властима 2009. године, јер више није могла да живи под теретом онога што је урадила.

Дефинишући себе кроз призму мајчинства, многе од њих су сувише оптерећене срамотом да признају ближњима да су омануле у улози старатеља.

„Време је главни алат рехабилитације којим се служимо. Желимо да им пружимо колико год је времена потребно да их саслушамо и да их полагано доведемо до тачке када ће се исповедити", каже Грејс Ндавањи, управница женског затвора у Нгоми, у источној провинцији Руанде.

„Пошто се моја кућа налазила близу главног пута, чула сам све звиждуке и видела како се постројавају све моје Тутси комшије и одводе у цркву", каже Мукамушинзимана, док седи у малој огољеној затворској ћелији и повремено плаче.

Хиљаде Тутсија, нагураних у и око католичке цркве парохије Нјамашеке, борило се за живот недељу дана. Станислус Кајитера, који данас има 53 године, био је један од неколицине преживелих. На његовој подлактици налази се велики и неправилни ожиљак од шрапнела гранате.

„Сећам се да су жене сакупљале камење и давале га мушкарцима, који су га бацали на нас. Мушкарци су и пуцали, бацали гранате и сипали бензин по људима и потом их палили."

„Затим су упали у цркву и почели да нас убијају моткама", каже Кајитера, који је преживео сакривши се испод хрпе мртвих тела.

Мукамушинзимана каже да је осећала принуду да следи наређења.

„Ставила сам своју бебу на леђа и придружила се групи која је сакупљала камење коришћено за убијање људи који су се крили у цркви", каже Мукамушинзимана, која се породила само две недеље раније.

Кад је завршила у затвору 2009. године, ниједна од њених рођака није желела да преузме бригу над њено петоро деце.

„Геноцид је злочин над читавим заједницама. Оно не нарушава само достојанство жртви, већ и починилаца. И тим људима је потребно зацељење", каже Фиделе Ндајисаба, извршни секретар Руанданске комисије за национално јединство и помирења.

Учеснице у геноциду које су саме обелоданиле истину о себи подстичу се да пишу писма својим породицама и родбини њихових жртава како би корак по корак повратиле изгубљено поверење.

Када изађу из затвора, учеснице у геноциду суочавају се са веома другачијим изазовима на путу ка реинтеграцији у односу на мушкарце.

Неки од њихових мужева су се поново оженили и разбаштинили их. Њихове матичне заједнице их не примају назад и оне се боре с одбијањем у најближој породици.

Али ставља се велики нагласак на то да је за излечење потребно време, а и даље има затвореника неспремних да одбаце идеологију етничке мржње.

„Јесте, имамо неке људе који поричу злочине. Они су тврд орах, али њихов број је све мањи", каже Ндајисаба.

„Нисам могла да задржим сузе"

Фортунате Муканкуранга је смогла снаге да призна злочине које је починила тек четири године након што јој је изречена пресуда 2007. године.

Она се сећа како је била нервозна пре него што је затражила опроштај од сина једне од њених жртава.

Супротно њеним очекивањима, „он је био срећан и расположен кад се срео са мном и нисам могла да задржим сузе кад сам га загрлила", каже она.

Муканкуранга сада с опрезом гледа у будућност, надајући се да ће успети да обнови крхке везе са најмилијима.

„Кад се будем вратила кући, живећу у миру са својом породицом и односићу се према људима са више љубави и бриге. Плаћам сада за последице свог злочина. Као мајка нисам смела да завршим у затвору", додаје она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]