Русија и Украјина: Украјински цивили „нестају“ у руским затворима

Владимир Бузинов тражи брата Микиту скоро две године.

Микита је један од хиљаде украјинских цивила који се држе по затворима у Русији и на окупираним територијама зато што су се противили рату.

Али без оптужнице, формалне истраге, суђења или датума пуштања на слободу, њихова локација остаје мистерија, а за разлику од ратних заробљеника, не постоји формални механизам који би им обезбедио слободу.

Упозорење: Овај чланак садржи описе мучења

Кад је у фебруару 2022. године Русија извршила инвазију на Украјину, браћа Бузинов, њихова мајка и Микитина девојка побегли су из свог дома у Чернигову на северу земље како би избегли сукоб.

Отишли су у село Михајло-Коцјубинскиј, али су почетком марта Руси стигли и тамо.

„Дошли смо да вас ослободимо од ваше владе. Путин је кул", објавили су војници.

Владимир каже да су војници претресли село, запленили телефоне и оптужили његову породицу за објављивање положаја руске војске - што сви они негирају.

Потом су, каже Владимир, војници организовали лажно погубљење.

„Одвели су мог брата Микиту и друге иза неких дрвећа и рекли им да стану уза зид, вичући: 'Позор! Нишани!' Потом су одвели Микитину девојку Катерину и натерали је да клекне поред њега. Уперивши пушку у њену главу, рекли су мом брату: 'Ако не признаш, убићемо је.'"

Владимир каже да је то последњи пут да је видео Микиту.

„Можда је признао да би спасао девојку, јер су је тада пустили. Рекли су нам: 'Све је признао. Чека га и до 15 година затвора.'"

Према украјинској влади, закључно са новембром 2023. године, у руском заточеништву било је 4.337 Украјинаца.

Већина су војно особље, али су 763 били цивили.

Међутим, не постоји званичан списак њихових имена и украјинске власти се ослањају на податке Црвеног крста.

Црвени крст не може увек да добије приступ местима на којим се Украјинци држе у Русији, а камоли на окупираним територијама где незваничне притворске установе могу да подразумевају хотелске подруме и напуштене зграде.

Комесар за људска права Украјинског парламента Дмитро Лубињец каже да би та цифра могла да буде много виша, будући да се укупан број несталих цивила процењује на 25.000.

ББЦ је замолио руско Министарство одбране да обелодани колико се украјинских цивила држи у притвору и где, али нисмо добили никакав одговор.

Према руском закону, без судског налога особа може да се задржи 48 сати и мора да се заведе у евиденцију.

Прошле године је председник Владимир Путин продужио тај период на 30 дана у окупираним областима Украјине за тешка кривична дела или кршење ратних забрана или ограничења.

Али често се време, место и разлог за притвор не бележе, не отварају се кривични или административни случајеви, и не спроводи никаква истрага, према судским списима у које је имао увид ББЦ.

Анастасија Пантелејева из Медијске иницијативе за људска права каже да Русија оправдава притвор украјинских цивила под широким појмом „пружања отпора специјалној војној операцији".

„Особа може да буде ухапшена само зато што прозори у њеној кући гледају на област од потенцијалне важности за руску војску. А ако неко запуца на војнике, за то се окриви особа која живи у близини", објашњава она.

Руско Министарство одбране тврди да се заточени Украјинци „држе у складу са захтевима Женевске конвенције о поступању према ратним заробљеницима".

Женевска конвенција забрањује узимање талаца али не говори ништа од притварању цивилних затвореника, само војног особља.

Она каже да неборци могу да се задрже само „у складу са законима и правилима окупатора" и уз гаранције дужног судског процеса.

Правница Полина Муригина, која помаже заробљеницима преко пројекта „Свако људско биће", каже: „Проналажење некога у систему, а камоли његово извлачење, веома је тешко. Наишли смо на правни парадокс, боље је да мисле да сте криминалац."

Кад је особа оптужена, појављује се у систему и има права или ако је ратни заробљеник, може да буде замењена.

Али заробљени цивили заврше у притвору без одбране, оптужнице или суђења.

Проналажење Миките

Очајнички желећи да пронађу Микиту, његови пријатељи и родбина почели су да користе затворску поштанску службу, која вам омогућује да шаљете поруке неким казненим колонијама и изолованим истражним јединицама.

На крају су добили одговор који је потврдио да се држи у притворском центру за преткривични поступак по имену СИЗО-3 у Белгороду, преко границе у Русији.

Али кад му је адвокат отишао у посету, затвор је рекао да не држи никога под тим именом.

Други адвокат, Леонид Соловјов, каже да је то уобичајена појава.

„Прилично често, кад стигнем, кажу ми да та особа није тамо. Или просто неће да ме пусте или је особа заправо у међувремену премештена. Не можете отићи тамо и очекивати да ћете моћи да завирите у сваку ћелију. Морате да прихватите одговор који добијете на вратима или, у најбољем случају, из канцеларије управника затвора."

И ББЦ је покушао да пронађе Микиту.

Писали смо СИЗО-3, Казненој колонији 4 која је такође у Белгородској области, као и другим институцијама где активисти за људска права верују да се држе украјински затвореници.

Већина институција је одговорила да немају таквог затвореника.

Међутим, СИЗО-3 је рекао да су поруке „прошле цензуру и да су предате адресанту" - што је требало да значи да је Микита тамо, али смо зато дан касније добили исти одговор од Казнене колоније 4.

И док се дуги и фрустрирајући лов на Микиту наставља, ББЦ је успео да разговара са бившим притвореницима.

Њихове приче често творе суморну слику - један бивши затвореник је рекао да се према Украјинцима у руским затворима опходи као према „нижим бићима".

Антон Ломакин, полицајац из Херсона, није успео да се извуче кад је започела руска инвазија тако да је кренуо да се крије.

А потом је у лето 2022. године нестао, а његова породица није могла да га пронађе.

У Антоновом случају, он каже да је сакупио неке информације које је проследио украјинској војсци.

Он каже да га је, након што га је издао колега који му је доносио намирнице, ухапсила руска војска и одвела у привремену притворску установу у Херсону.

„Током путовања су ме додиривали електрошокером у ноге и друге делове тела. Организовали су лажно погубљење и сместили ме у рупу у земљи. Натерали су ме да клекнем и да се помолим.

„Напунили су пушке и пуцали тик поред мог левог ува. Чула су се три-четири кратка рафала. Потом је зазвонио мобилни телефон, ставили су га на спикерфон и неко је са друге стране рекао да не пуцају у мене."

Кад је Антон стигао у центар, каже да је био саслушан, претучен, запрећено му је и био је поринут у ледену воду, због чега се скоро угушио.

Његово сведочанство се поклапа са исказима других затвореника држаних у тој институцији у време док је Херсон био под окупацијом руских снага.

„Једном су ми рекли да подигнем ноге са петама нагоре. Одбио сам. Прислонили су цев пушке уз моје гениталије и дали ми да бирам. Наравно, одабрао сам да подигнем стопала", каже Антон.

„Узели су две гумене палице и дуго ударали њима по мојим петама. Сваки пут кад бих спустио стопала, натерали су ме да их поново подигнем. Иначе би ме тукли, ударајући ме у главу и леђа", присећа се он.

ББЦ је послао упит руском Министарству одбране о Антоновом случају и још увек чека одговор.

Русија не признаје да држи цивиле као заробљенике и претходно је негирала оптужбе за агресију или злочине над њима.

Антон каже да је делио ћелију са још седам мушкараца: један је био бивши украјински полицајац, а други је живео у центру Херсона, близу зграде у којој је била смештена руска војска.

Обојица су била оптужена да су украјински обавештајци.

Други цимери из ћелије нису умели да објасне зашто су заточени.

Антон је пребачен двапут, а његова породица је успела да га лоцира само уз помоћ пријатеља који је имао руски пасош.

Коначно је пуштен након 104 дана, без пребијене паре и докумената.

Украјинска полиција и Државно јавно тужилаштво Украјине сматрају затварање цивила ратним злочином и учествују у потрази за несталим или отетим особама.

Ирина Диденко из тужилаштва каже да је „90 одсто притворених изложено мучењу".

Према међународном праву, не постоје конкретни механизми за ослобађање цивила из заточеништва.

Женевска конвенција наводи да борац може да буде размењен само за другог борца - можете да ослободите цивила, али не у замену за некога ко је војник.

„Потенцијално, најбољи начин за ослобађање и репатријацију цивилних талаца могао би да буде преко државе треће стране", каже Диденко.

Блискоисточне земље су већ преговарале о размени ратних заробљеника, повратку депортоване деце и цивила, и ослобађању странаца из руског заточеништва.

Кад су у питању Уједињене нације (УН), активисти за људска права тврде да су њихови механизми застарели, рекавши - документи УН-а не покривају ову врсту „притвореника".

А за људе попут Владимира, који сања о поновном сусрету са братом Микитом, нада убрзано нестаје.

„Нема коме се нисмо обратили", каже он.

„За почетак, живели смо у илузији да ћемо добити помоћ међународних организација. Али све што смо добили од њих било је: 'Примљено. Забележено.' Никад нисмо стигли даље од тога."

Можда ће вас занимати и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]