„Жртве нестанака“: Зашто притвореници толико лако ишчезну у руским затворима

Када се, сада покојни, руски опозиционар Алексеј Наваљни појавио у арктичкој казненој колонији после више од две недеље откако су његове присталице изгубиле сваки контакт с њим, скренуло је пажњу на то колико лако притвореници могу да се изгубе у дубинама затворског система Русије.

Правила која омогућавају да локација затвореника остане тајна током пребацивања из једне у другу казнену установу често напросто одговарају логистици.

Али тајновитост може да се искористи и за вршење притиска на притвореника: активисти за људска права то називају „присилним нестанком".

„Власти нису дужне да кажу куда се води затвореник", каже Наталија Таубина, шефица фонда за људска права Јавна пресуда (проглашеног „страном агентуром" у Русији).

„Али правила говоре о ограничавању таквих информација из безбедносних разлога. Што значи да транзити могу трајати недељама или чак месецима, остављајући затвореника у потпуној изолацији."

Последњих година је било је све више и више таквих извештаја - и готово увек у случају политичких затвореника.

Преовлађивање „политичких" нестанака у статистици може такође да се објасни чињеницом да њихова судбина привлачи пажњу активиста борбе за људска права.

Блиски контакт са адвокатима осигурава да се дигне узбуна око таквих нестанака у транзиту.

Андреј Пивоваров, бивши лидер Отворене Русије (проглашене „непожељном организацијом" од руске владе), скорашњи је пример продуженог „нестанка" политичког затвореника, ван сваког контаката са адвокатима и родбином.

Суд у Краснодару га је осудио, у јулу 2021. године, на четири године затвора због учешћа у активностима ове организације.

У децембру 2022. године, после његове жалбе, пребачен је у притвор преткривичног поступка на непознато одредиште.

Средином јануара, Пивоваров је остварио контакт из притвора у Санкт Петербургу - пре него што је поново нестао на месец дана.

Саопштења и жалбе активиста за људска права нису уродила плодом и тек је 20. фебруара Казнена колонија број седам у Карелији кончано пружила информације о томе где се он налази: затворско особље је признало његовој мајци да је ту од 24. јануара.

Пивоваров је стављен у строгу изолацију одмах по доласку, што значи да није смео да контактира никога.

„У међународном праву, такви услови се обично називају 'присилним нестанком' - особа се држи у изолацији, под потпуном контролом власти и великим ризиком од тортуре, суровог поступања и арбитрарних мера. Нема начина да се жали, а камоли да то пријави", каже Таубина.

У овом тренутку, локација општинског московског посланика Алексеја Горинова, осуђеног у јулу 2022. године зато што се изјаснио против рата у Украјини, још је непозната.

Шездесетдвогодишњи Горинов држан је у Казненој колонији број 2 у Владимирској области и почетком децембра још једном се пожалио да се изразито не осећа добро.

Његов адвокат га је посетио и огласио на узбуну - Горинов је изгледао толико лоше да није могао да седи нити говори.

Било је то 8. децембра и то је био последњи пут да га је било ко видео.

Адвокату од тада није било допуштено да уђе у колонију, а Гориновљева локација је и даље непозната.

(Могуће је да је пребачен у болницу изван затворског круга, али Руска федерална казнена служба (ФСИН) није дужна да пружи такву информацију.)

Специјална известитељка Уједињених нација за људска права у Русији Маријана Кацарова објавила је саопштење о овом случају:

„Алексеј Горинов је постао жртва присилног нестанка.

„Као и у случају Алексеја Наваљног, присилни нестанак и ускраћивање Горинову комуникације са спољним светом, које је равно мучењу и суровом поступању, доводи га у ризик од даљих кршења људских права, у које спада и губитак живота."

Али није само политичким затвореницима суђено да нестану са радара на дуге временске периоде.

Дмитри Ведерников је служио двадесетдвогодишњу казну за учешће у убиствима и пљачкама које је починила организована криминална група.

У јануару је био пребачен из Чите у затворску колонију у Краснојарску на руском Далеком истоку.

Пребацивање из Краснојарска је накнадно било промењено.

Ведерниковој жени је требало скоро три месеца да открије где је он: 15. марта се појавио у затворској колонији у Тулској области, недалеко од Москве, на другом крају земље.

Кривудање железнице

Једно од најпростијих објашњења за одужени трансфер затвореника током транзита је да се тај процес обавља железницом.

Такозвани „стољпин" вагони се каче за редовне путничке возове.

Ти вагони немају прозоре, али имају решетке које одвајају ходник од шест лежајева.

Они могу бити претрпани са по двоје људи на један кревет.

И рута не мора да буде директна.

„Затвореници се окупљају са различитих места у транзитној зони. Неки од њих се стављају у вагон који је повезан са возом који иде отприлике у правом правцу - тамо где треба да служи казну или где ће се држати у притвору до почетка суђења због даље истраге", објашњава Таубина.

„Успут може доћи да разних кривудања и застоја."

Роману Хабарову требало је 35 дана да стигне до затвора из града Воронежа.

Овај бивши полицијски службеник привукао је пажњу почетком 2010-тих, након давања интервјуа о корумпираности локалних служби за одржавање реда и закона.

Учествовао је и на опозиционим митинзима, међу којима и на славном „Маршу милиона" на тргу Болотнаја у центру Москве, а учествовао је и у раду на људским правима.

Године 2014. био је ухапшен зато што је наводно организовао илегалне коцкарске мреже - што је оптужба коју он описује као потпуно неосновану.

Дуготрајни поступак окончан је у Воронежу у новембру 2018. године.

Пре његове тужбе на пресуду, Хабаров је стављен у преткривични притвор у Самари.

Потом је премештен у Сизран.

Кад је Апелациони суд донео одлуку и пресуда је постала пуноважна, враћен је у Самару.

Одатле је пребачен у Уљуновск.

Касније преко Казана и Ижевска, у Јекатеринбург.

„Ни здрав разум ни практичност не могу да објасне логистику затворске службе", каже Хабаров.

„Људи поред мене током транзита путовали су из Ростова до Воронежа преко Самаре, из Москве до Самаре преко Воронежа, или из притворских центара у Новоросијску до Сизрана."

У његовом случају, није било никакве зле намере, или покушаја да се одужи његов транзит.

Али све уме да буде много другачије.

„Има случајева кад се током транзита користе сила, премлаћивање и мучење. У таквим случајевима, трансфер се продужава све док не нестану знаци злостављања", каже адвокаткиња Ирина Бирјукова, која је радила на случајевима мучења затвореника.

„Неког задрже током транзита, држе га подаље од очију људи, и он се задржи на путу мало дуже."

Уз лекове, здравствену помоћ и комуникације који су још оскуднији него у затвору, транзит сам по себи може да послужи као инструмент принуде.

„Има и случајева када у транзит ставе важне сведоке - или оне који су одбили да постану сведоци, али чије је сведочанство тражено", истиче Бирјукова.

„Вршење притиска на њих у затвору може да доведе до тога да се затвореник повери родбини или адвокатима. То је контролисани процес.

„Али током транзита (пребацивања), све је ван контроле: они могу да 'возе' ту особу, намерно погоршавајући услове, ускраћујући јој лекове и храну, не дозвољавајући приступ тоалету, и тако даље.

„И не постоји временско ограничење - могу да их возикају около колико год хоће."

„Софистицирани, продужени, тајновити облик злостављања"

Неки од најпознатијих инцидената нестајања у транзиту последњих година били су повезани са крупним случајевима.

У лето 2018. године, током трансфера из затвора у Санкт Петербургу до притворског центра у Пензи, два оптуженика у случају Мрежа, Виктор Филинков и Јуриј Бојаршинов, нестали су на месец дана.

У октобру 2021. дошло је до двонедељног периода тишине у вези са Максимом Иванкином, који је до тог тренутка већ добио пресуду у истом случају, али је сада био под истрагом због сумње на убиство.

После рочишта за Филинкова у Санкт Петербургу, где је био осуђен на седам година затвора, он је био пребачен у установу у Оренбургу.

Да би стигао требало му је 45 дана, преко Вологде, Кирова, Јекатеринбурга и Чељабинска.

Филинковљева адвокаткиња Јевгенија Кулакова забележила је његове патње током путовања у есеју за Медијазону (медиј проглашен „страном агентуром" у Русији).

„Транзит у Русији је софистицирани, продужени и тајновити облик злостављања затвореника и њихових породица", написала је она.

Почетком 2022. године, адвокат је провео месец дана тражећи Романа Пичузина, једног од затвореника у случају Палас који је уследио после протеста због филма Наваљног о колосалној имовини наводно изграђеној за председника Путина на обали Црног мора.

Почетком прошле године, Ринат Нурлигајанов је нестао на три недеље.

Он је био осуђен за учешће у Хизб-ут-Тахриру, исламистичком покрету који се у Русији сматра терористичком организацијом и који је забрањен.

Његов нестанак поклопио се са већањем о његовој тужби на Европском суду за људска права (био је осуђен на 24-годишњу казну 2018. године).

А 4. септембра прошле године, опозициони активиста Владимир Кара-Мунза, осуђен на 25 година иза решетака, био је пресељен из притворског центра у Москви.

Седамнаест дана касније, његови адвокати су га пронашли у Колонији број 6 у Омску, у Сибиру.

Слање порука није лако

Притвореници траже начине да комуницирају у транзитним затворима.

Радити то преко ауторизованих канала тешко је због њиховог привременог, транзитног статуса.

„Проводимо ноћ у притворском центру за преткривични поступак а чак ни наши лични досијеи нису тамо", објашњава Хабаров.

„Ми смо само привремени становници: наши случајеви су затворени све до следеће станице у транзиту. И зато ништа није дозвољено, за сваки случај."

Могуће је окушати срећу и спријатељити се са цимерима у ћелији који можда имају мобилни телефон скривен од чувара.

Неки од клијената Бирјукове успели су на овај начин да јој проследе поруке, или својим породицама, о томе где се налазе.

Али она истиче да је велика вероватноћа да ће политички осуђеници, заједно са онима који се сматрају важним за истрагу, или за сам затворски систем, бити изоловани током транзита.

Затворске власти ће се постарати да им ускрате било какав начин да комуницирају са спољним светом.

„Да адвокат не би чекао на капији, да медији не би дизали прашину, да не би привлачили нежељену пажњу на затворску колонију.

„На овај начин, информације о њиховом доласку у затворски круг постаје познате тек 10-12 дана после карантина. Сем особља, нико неће знати да су ту", објашњава Бирјукова.

Она све сумира овако:

„Кад је важно, систем је добро организован. „Кад је важно, ни миш не може да се провуче."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]