Због чега неки људи пишу 'као у огледалу'

Када сам била дете, мислила сам да сви леворуки људи могу да пишу као у огледалу.

И сама леворука, повремено сам и ја то покушавала, почињала са писањем са десне стране и пуштала слова да отплове улево.

Било је то лепо олакшање у односу на жврљотине које сам правила када бих писала стандардним правцем с лева на десно и када сам кривила руку не бих ли избегла да се не умрља у мастило.

Такође, осећала сам се специјалном: уосталом, и сам Леонардо да Винчи је овако писао.

И данас понекада пишем као у огледалу и то ме опушта.

Али испоставило се да ова вештина и није суперхеројска моћ леворуких.

Уместо тога, овакво писање је резултат мешавине фасцинантних фактора који нам говоре на који начин се наш ум и тело адаптирају на писање.

Разумевање овога може свима да пружи бољи увид у то шта се дешава у нашем мозгу док пишемо и да нам помогне да још више уживамо у том процесу.

Најчешћи облик писања као у огледалу се појављује још у детињству.

Погледајте у прве свеске за писање било ког детета и врло често ћете видети нека слова и бројеве исписане наопачке или чак и цела имена исписана унатрашке.

„Ефекат огледала који се појављује у детињству је савршено нормалан део развоја. Ради се о фази кроз коју пролази свако дете које учи да пише", каже Роберт Мекинтош, професор експерименталне неуропсихологије на Универзитету у Единбургу у Шкотској.

„Овај ефекат није уобичајенији код леворуке деце", додаје.

Постоји еволуциони разлог због којег се ово дешава. Наши мозгови су еволуирали у 'огледалну генерализацију', што значи да, када погледамо у неки предмет, ми аутоматски учимо да препознамо и одраз у огледалу тог предмета.

Ово је корисно јер, када предмет погледамо из другог угла, схватамо да се ради о истом предмету који је само окренут на другу страну.

„Мозак је спреман на огледалну генерализацију јер је ефикасна", каже Мекинтош.

„Уколико желите да ово ставите у еволуциони контекст, замислите како ваша мајка показује на неког опасног предатора, рецимо на лава, и каже: 'Чувај се овога, то је опасна животиња'. Ви желите да ту опасну животињу препознате и када је видите из другог угла", наводи.

Ради се, дакле, о корисној вештини, али она може и да створи извесне проблеме када учимо да читамо и пишемо.

За разлику од лава, слова „д" и „б", на пример, губе свој идентитет у зависности од тога на коју страну су окренута - али наш мозак је еволуирао у толикој мери да их распознаје као различит поглед на исту ствар.

У крајњем случају, уколико бисте могли да погледате са друге стране слово „д", видели бисте да оно изгледа као слово „б".

Док учимо да читамо и пишемо, наш мозак постепено почиње да схвата да огледална генерализација може да се примени на предмете у природи, али не и на речи и слова.

У можданој области која визуелизује речи и коју користимо када читамо и пишемо, процес огледалне генерализације је искључен, каже Мекинтош.

Овакав процес селективног потискивања у овој можданој регији помаже да се објасни због чега, као одрасле особе, углавном нисмо у стању да читамо одраз речи у огледалу, али и даље можемо да препознамо одразне слике предмета или животиња.

Деца су, све док не развију такву способност, склона обртању слова.

Ипак, она то не раде насумично. Уместо тога, она најчешће изврћу слова која нису окренута према правцу којим пишемо.

Тако на пример, у латиничном писму које користимо, највећи број слова је окренут на десно, што значи да имају делове који штрче на десно, као неки мали путокази.

Мекинтош их пореди са заставама по ветровитом дану. Е, Б, Ц и К су одлични примери за то.

Оваква оријентација је по свему судећи природна последица кретања наших руку и очију који у тренуцима док пишемо имају чисте линије у једном правцу.

Али постоје и неки изузеци, као у случају слова Ј, или броја 3, који су окренути у другом смеру и који као да иду уз ветар.

Овај принцип важи за многа различита писма.

У осканском писму, којим је с десна на лево написан један древни рукопис у Италији, слова Е, Б и К изгледају идентично као и у нашем писму, али су окренута на другу страну - као да су обрнута у круг не би ли се слагала са правцем писања.

Истраживање Жана Пола Фишера и Ен-Мари Кох, двоје психолога са Универзитета Лорен у Француској, показује да деца имплицитно разумеју ово правило слова окренутих у правцу писања, па их зато примењују и код слова која се не повинују таквом правилу.

Неке друге студије показују исти овај образац код деце која исправљају слова и бројеве који су окренути на 'погрешну страну', као у случају слова Ј или броја 3.

Као да деца подсвесно покушавају да рукопис учине конзистентнијим.

Мекинтош и његов тим су исти тај ефекат открили у студији у којој су користили измишљене симболе који су личили на слова.

Деца су три пута више обртала она слова која су била окренута на леву, погрешну страну.

Необјављено истраживање Мекинтошовог тима наводи на помисао да су деца која су писала са десне на леву страну арапским писмом користила исто, подсвесно правило, али у другом смеру. Најчешће су обртала арапска слова која су била окренута на десно, супротно правцу писања.

Случајно писање као у огледалу је код деце само још једна фаза у развоју. Али шта рећи за одрасле особе које намерно пишу као у огледалу?

За почетак, важно је рећи да оваква способност и није толико специјална колико сам мислила да јесте.

За десноруке људе, као и за леворуке који су били присиљавани да пишу десном руком, то је, према Мекинтошу, једноставно резултат начина на који се померамо док пишемо.

Док пишемо нашим писмом, десном руком, ми правимо покрет који је усмерен ка спољној страни.

Уколико тада узмемо оловку у леву руку и почнемо да пишемо, наша природна тенденција ће бити да правимо идентичан покрет према споља. Рукопис остаје за нама, на левој страни, а писање је изврнуто.

„Лева и десна рука су једна другој одраз у огледалу и природно стварају покрете као у огледалу, тако да је најприроднији начин писања десноруких особа да пишу левом руком као у одразу огледала", каже Мекинтош.

У мом случају постоји и додатна зачкољица.

Ја сам учила да пишем левом руком, користила сам покрет ка унутра и притом грчила руку у неку врсту куке.

Није ни чудо да је осећај био незграпан.

Много је удобније користити покрете усмерене ка спољној страни чврстим и исправљеним зглобом - што ја и радим када пишем изврнуто као у огледалу и што може да објасни због чега се осећам опуштеније када пишем на тај начин.

Али ово правило олакшава само писање, не и читање.

Када покушавам да читам сопствени рукопис тако написан, могу да га читам само у одразу огледала - што само подржава идеју да моје обртање у писању зависи од покрета, а не од различитог начина на који видим овај свет.

Док сам се бавила овим чланком, открила сам да леворуки људе данас уче да пишу на много бољи начин него што је писање згрченом руком.

Сада се примењује писање исправљеним зглобом по искривљеној подлози или страници.

Да сам учила да пишем таквим стилом када сам била мала, можда ме писање као у огледалу не би никада ни привукло.

Ово откриће ми је дало нови писачки циљ: да коначно научим исправну технику писања левом руком.

То можда више неће бити кул и мистериозно као што је писање као у огледалу, али ће ме можда учинити смиренијом при писању обичним стилом, с лева на десно, који користим свакога дана.

Погледајте видео - Човек који је решио мистерију смрти писца Малог принца

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]