Мундобаскет: Због чега је кошарка на Филипинима „религија и култ", а кошеви стоје „на свакој бандери“

„Добродошли у земљу кошарке."

Овим слоганом, љубитељи тог спорта у Србији неретко дочекују госте из иностранства, а тим епитетом диче се и Литванци, Американци, Шпанци и други који се са великих такмичења враћају са медаљама и трофејима.

Али Рејф Бартоломеј, спортски новинар из Њујорка, још пре две деценије увидео је колико греше, када је погледао снимке људи како са великом страшћу играју кошарку на Филипинима, земљи Југоисточне Азије, хиљадама километара далеко од његовог родног града.

„Били су боси, у сандалама или јапанкама, правили су кошеве насред улице од било ког материјала који им је доступан, а возила их заобилазе док играју или морају да сачекају да аутомобили прођу како би наставили", присећа се он првог сусрета са филипинском кошарком у разговору за ББЦ на српском.

„Овакве сцене су ме одувале, постао је мој сан да одем тамо и видим то сопственим очима, па сам касније провео три године на Филипинима истражујући тај феномен", прича Бартоломеј, који је ово искуство преточио у књигу Обручи Пацифика: Пивари играју у јапанкама и неочекивана љубавна прича Филипина и кошарке.

Убрзо је схватио да је „кошарка уткана у свакодневни живот сваког Филипинца", а кошаркаши су међу најпопуларнијим личностима у земљи.

„У сваком комшилуку је више терена, од модерних до оних са импровизованим кошем и старим дрвеним таблама, а мали кошеви су и на задњим стаклима аутомобила, где деца убацују лопте направљене од чарапа или крпа", описује Бартоломеј.

Светско првенство у кошарци се ове године одржава на Филипинима, Индонезији и Јапану, што ће бити други пут да ова острвска земља Југоисточне Азије организује Мундобаскет.

Претходни пут се то догодило 1978. године, када је некадашња Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) освојила златну медаљу, а Дражен Далипагић био најбољи играч шампионата.

Србија ће на овогодишњем Мундобаскету мечеве групне фазе против Порторика, Кине и Јужног Судана играти у Манили, где ће се одржати и мечеви завршнице шампионата.

'Неописива и јединствена' љубав

У овој земљи са више од 100 милиона становника, пет година провео је и Рајко Тороман, српски кошаркашки тренер.

Он је 2009. године постао први Европљанин на месту селектора Гиласа, како се назива репрезентација Филипина.

За љубав према кошарци у овој земљи Тороман каже да је „неописива" и „јединствена".

„Филипини су земља која од спорта има само кошарку и Манија Пакјаа (бившег боксерског првака света).

„Невероватно је каква је то љубав и страст - сви се баве кошарком, сви шутирају, сви играју", описује 68-годишњи стручњак у разговору за ББЦ на српском.

Како би показао колико је кошарка важна за Филипинце, Тороман премотава филм на тренутак када је први пут уживо присуствовао утакмици два ривалска колеџ тима у тамошњем првенству.

„Пуна хала, више од 20.000 људи, пола гледалишта у зеленој боји, а пола у плавој.

„За такву утакмицу по месец дана унапред не можете да нађете улазнице, али атмосфера није као код нас када играју Партизан и Црвена звезда (највећи клубови и ривали у Србији) јер се поштују навијачи противника", прича он.

Убрзо је сазнао да и на дуеле средњошколских екипа долази „по четири или пет хиљада гледалаца", а да број навијача уме да подсети на фудбалске утакмице, прича он.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Рекордна посета у ПБА лиги, најквалитетнијем клупском кошаркашком такмичењу на Филипинима, забележена је у мечу финала у јануару ове године, када је одлучујућој утакмици присуствовало више од 54.000 људи.

Кошаркашки систем ове земље осмишљен је по узору на амерички - игра се у средњим школама и на колеџима, одакле најбољи играчи излазе на драфт и настављају каријере у ПБА лиги.

„Кошарка им је наслоњена на америчку, ретко се одлучују за тренере из Европе и њима није циљ да неког играча пошаљу у Европи или Евролигу, што би за њих можда било и боље - само сањају о НБА лиги и њиховом играчу тамо једног дана", каже тренер Рајко Тороман, који је на Филипинима, поред репрезентације, предводио и два клуба.

У ПБА лиги учествује 12 клубова.

Ово такмичење настало је 1975. године као прва професионална лига у Азији и друга на планети, после америчке НБА лиге.

У тој лиги играју се три различита такмичења, која трају по четири месеца током године, а разликују се и по правилима.

Док у Свефилипинском купу могу да наступају само домаћи играчи, у Купу комесара дозвољено је учешће једног странца који не сме бити виши од одређене границе, док у Купу гувернера један играч из иностранства може да брани боје сваке екипе и ограничења у висини не постоје.

Бруно Шундов, бивши хрватски кошаркаш, стигао је 2013. године на Филипине у екипу Рејн енд Шајн Пејнтерс и није имао много избора.

Због висине од 221 центиметра, Сплићанин је могао да наступи једино у Купу комесара, због чега је у азијској земљи играо само четири месеца.

„Кошарка је тамо национални спорт број један, дворане су увек пуне, гледа вас више од 20.000 људи на свакој утакмици.

„Обично буду по две или три утакмице у дану у истој арени, смењују се групе навијача у дворани, која се напуни у секунди - једни улазе, други излазе...", присећа се Шундов у разговору за ББЦ на српском.

Пре тога је играо кошарку у неколико НБА клубова у Америци, бранио боје хрватске репрезентације, а са Макабијем из Тел Авива 2004. године био је и првак Европе.

Али, каже он, третман који је тамо имао и љубав према кошарци попут оне на Филипинима није доживео ни у једној другој земљи.

„Тај ниво фанатизма нигде нисам видео", додаје Шундов.

'Култ обожавања' и Филипинац по имену Рајко

Бивши хрватски кошаркаш није био свестан популарности спортиста у тој земљи док није осванула једна недеља у Манили, престоници Филипина.

По доласку у клуб, додељен му је аутомобил уз који је ишао и возач, који му је био на располагању у свако доба дана.

Иако је сматрао да то „није потребно", убрзо је увидео да је возач истовремено био и његово лично обезбеђење из два разлога - Манила тада није била безбедан град, а ту је и обичај да навијачи непрестано облећу око кошаркаша у жељи да се фотографишу или добију аутограм, присећа се Шундов.

„Недељом бисмо имали слободан дан и кажем ја возачу 'хајде да идемо у тржни центар', а он ми каже да то 'и није баш добра идеја'.

„Питао сам га због чега није и шта бих друго радио, он је онда пристао, али ми је рекао да ћу видети да је у праву и да ћемо се брзо вратити", почиње причу Бруно.

Када су ушли у велики тржни центар, било је потребно само неколико секунди да разуме о чему је реч.

„Кошарка је толико популарна и сви је толико прате да сам можда направио 20 корака у тржном центру - нисам могао да се крећем, у секунди је 100 људи било око мене да се фотографишу или узму аутограм.

„Помислио сам 'шта је ово'? На приватност можеш да заборавиш", сећа Сплићанин се са осмехом.

Од његове кошаркашке епизоде у овој земљи прошло је десет година, али га на Филипинима не заборављају.

„Невероватно је да и сада када сретнем људе са Филипина било где на свету, они ме препознају и хоће да се сликају", прича бивши хрватски спортиста.

Четири године раније, у ту земљу стигао је Рајко Тороман и имао је јасан циљ.

Гилас, репрезентација Филипина у кошарци, више од 25 година пре тога није се пласирала међу најбоље четири екипе у Азији.

Тороман их је 2011. године до тог циља довео, па је на Купу Азије у Кини са овом екипом заузео четврто место, што је наишло на одушевљење широм земље.

„Не бих да испадне да се хвалим, али после тога су четири бебе на Филипинима назване по мени - замислите Филипинца који се зове Рајко.

„Чак је један спортски новинар детету дао то име", смеје се Тороман.

'Кош на свакој бандери', кошарка у свакој улици

Срећу који је имао српски тренер није имао његов сународник Никола Куга, који је током каријере професионалног кошаркаша играо у 25 земаља на пет континената.

Али, током периода који је провео у Индонезији и Вијетнаму, имао је прилику да игра са филипинским играчима и екипама из те земље.

Препознао је још тада да „имају невиђени такмичарски дух, самопоуздање и кошаркашку 'намазаност', у чему предњаче у овом делу Азије", прича он за ББЦ на српском.

„Немају респект према Европљанима и не можеш да им наметнеш ауторитет - мисле да су најбољи и са тим ставом крећу", додатно описује.

Куга је после играчке започео тренерску каријеру, а она га је пре неколико година одвела у Манилу.

Тамо је видео „еуфорију", коју пореди са оном која је владала у Савезној Републици Југославији после освајања Европског првенства 1995. године, после година санкција и рата у бившој СФРЈ током којих репрезентација није могла да се такмичи.

Као и у том периоду у Југославији, улични терени су „препуни", а чека се ред „и по пет сати" да би се одиграо само један баскет „три на три", описује.

„Не може да се види као код нас да је празно, да нема клинаца који играју баскет, чак свуда организују и уличне турнире који се играју за новац.

„Филипинци живе за кошарку, воле је малтене више него породицу, терена има свуда и сви је играју - од малих ногу, до људи који су у педесетим годинама."

Бруно Шундов је током боравка у Манили приметио да број кошаркашких игралишта, правих и импровизованих, „не може да се пореди са другим земљама".

„Свака улица, свака кућа, свака бандера за струју има кош, а сви до једног мисле да могу да играју и заправо играју кошарку или баскет", препричава Сплићанин.

Рејф Бартоломеј је разговарао са „различитим професорима, социолозима и антрополозима" у склопу истраживања од којег ће настати књига „Обручи пацифика", како би установио корене велике љубави према кошарци на Филипинима.

„Ти образовани људи би често почињали разговор тако што би ми рекли да нису нарочито заинтересовани за кошарку, а за неколико минута би ми говорили о томе како су стално играли у комшилуку када су били млађи.

„Сви су једноставно повезани са кошарком, чак и они који су то покушавали да избегну", уз смех прича амерички новинар.

„Три теме о којима можете да причате са било којом особом на Филипинима су политика, забава и кошарка", додаје Бартоломеј.

Како је кошарка постала 'религија'

Разговорима са стручњацима и љубитељима овог спорта на Филипинима, Бартоломеј је покушао да докучи одакле потиче љубав према кошарци.

Један од могућих разлога проналази у историји, посебно деценијама под влашћу Америке крајем 19. и почетком 20. века.

Америчка колонизација Филипина трајала је од 1898. године, када је Париском повељом управљање тог државом од Шпаније добио Вашингтон, а окончана је 1946. године када је азијска земља стекла независност, наводи се на сајту Универзитета Арканзас.

Колонизатори су у почетку користили спорт како би донели њихове вредности и дух западне цивилизације, а кошарка је тада била само један од спортова, „не нужно и главни", каже Бартоломеј.

„Бејзбол је на почетку 20. века више био заступљен од колонијалних власти, јер је и у Америци био тада далеко популарнији.

„Када су у Манили и на Филипинима у том периоду настајали јавни паркови, терени за кошарку су се увек налазили у њима јер је то спорт који је уз фудбал најлакше играти сам или са малим бројем људи - све што вам треба је обруч и лопта и приступ кошарци је био широк", објашњава он.

Кошарка је званично настала у Масачусетсу 1891. године, када ју је осмислио Џејмс Нејсмит.

Само 20 година касније, она је на Филипинима већ постала прилично популарна и 1911. године нашла се у обавезном програму школске наставе, указује Рејф Бартоломеј.

„После тога је постала популарна у школама и на колеџима широм земље, а како су Филипинци били међу првим народима који су научили да је играју, имали су доста успеха у тим првим деценијама и то је допринело ширењу игре.

„Филипини су доминирали на првенствима Азије у првој половини 20. века, освојили су највећи број првих турнира на том континенту - тада се ово такмичење називало Игре Далеког Истока", прича новинар из Њујорка.

Од 1913. године и оснивања Игара Далеког Истока, што је био први формат Купа Азије, до 1934. године Филипини су сваки пут освајали медаље - девет златних и једну сребрну.

Убрзо је уследила борба за независност азијске државе, која је стечена после Другог светског рата, а кошарка је још једном одиграла важну улогу.

„Ова игра је постала питање националног поноса док се земља борила за независност после Другог светског рата, преносила се са генерације на генерацију и одједном се играла свуда широм земље", каже Рејф Бартоломеј.

„Филипини су и једина азијска земља која је освојила медаљу на Светском првенству - било је то 1954. године у Бразилу, када су узели бронзу", додаје познавалац историје филипинске кошарке.

Бруно Шундов наводи „тешко сиромаштво", које је у Манили прилично изражено, као мотивацију деци да играју кошарку.

„У Манили нема средње класе, она је огледало земље, сиромашни су, криминала има пуно и млади играчи виде кошарку и као прилику за бег од беде", описује 43-годишњак.

Кошаркаши су најбоља реклама

Упркос мањој платежној моћи становништва него у западним земљама, кошаркаши и клубови су значајно оруђе на пољу маркетинга на Филипинима.

Иако је она мање квалитетна него у Америци и није глобално популарна попут НБА лиге, „на неки начин кошарка на Филипинима може бити и већа" него у Сједињеним Америчким Државама, каже новинар Рејф Бартоломеј.

„Плате играча и ограничења плата у тимовима нису на нивоу НБА, наравно, али када видите пословну снагу у пољу маркетинга коју носи кошарка на Филипинима, схватите да сваки производ можете да продате кроз кошарку", прича он.

И када би желео да скрене мисли са кошарке током боравка на Филипинима, то није било могуће, јер му је она била увек пред очима - на билбордима или у продавницама у којима би куповао храну.

„Кошаркаши су на омотима чоколадица, на билбордима се рекламирају презервативи на којима је манекен у кошаркашком дресу, брендове одеће рекламирају деца која закуцавају на кош, витамини се продају под слоганом 'ако их пијеш, моћи ћеш да скачеш високо и закуцаш', кошаркаши рекламирају и прехрамбене производе, у свакој продавници можеш да купиш дрес...", набраја Бартоломеј.

Напомиње да кошарка није само основно средство корпоративног, већ и политичког маркетинга.

„То је традиционално омиљена платформа политичара који кроз њу шаљу поруке бирачима, купују дресове за тимове током кампање, обнављају терене на којима стоје њихова имена, позивају кошаркаше да их подрже или дођу на њихове митинге", објашњава Американац који је у овој острвској земљи живео три године.

Српски тренер Рајко Тороман истиче и да је овај спорт „велики бизнис" на Филипинима, а то се не односи само на професионалну ПБА лигу.

„Тамо по цео дан можете да гледате кошарку уживо - ујутру крену НБА утакмице, после прелазите на колеџ кошарку и увече на ПБА лигу, што је око 12 сати кошарке сваки дан - то све доноси гледаност, популарност и новац", описује.

Велике филипинске компаније су спонзори тимова и репрезентације, додаје он.

„Од мобилне телефоније, електричне енергије, грађевинске компаније, произвођача пива и хране - сви користе кошарку да се рекламирају", сматра Тороман.

Због велике тежине коју тај спорт носи међу становништвом, али и бизнису, руководства клубова „увек поштују уговоре", прича кошаркашки стручњак.

„Кошарка је за њих све и нарушавање њеног имиџа би значило нарушавање репутације тих великих компанија", објашњава Тороман.

Шта Мундобаскет значи за Филипине?

Први пут после 45 година, у ову земљу ће поново слетети најбољи кошаркаши планете, што ће за Филипине бити „велика ствар", победили или изгубили", изјавио је Кармело Ентони, бивша НБА звезда и промотер Светског првенства.

„То довољно говори. Ово ће уздићи земљу када говоримо о наставку развоја кошарке на Филипинима", додао је Ентони.

Када су се најбоље селекције света претходни пут надметале за титулу првака света у Манили, радовала се СФР Југославија.

Екипа предвођена Драженом Далипагићем, Драганом Кићановићем, Мирзом Делибашићем, Зораном Славнићем, Крешимиром Ћосићем и другима стигла је те 1978. године до другог злата у репрезентативној историји без изгубљеног меча.

Овај турнир и сјајна игра Плавих, како су тада називали југословенску селекцију, имали су „велики утицај на развој кошарке на Филипинима", каже бивши селектор Гиласа Рајко Тороман.

„На томе су касније градили кошарку и сви се сећају тог првенства", прича он.

Рејф Бартоломеј верује да би нешто слично могло да се догоди и овог пута.

„Знам да ће ово првенство бити заиста битно достигнуће за кошаркашку заједницу на Филипинима и показатељ колико се инфраструктура развила током претходних година.

„Изградили су многе хале, реновирали су неке од старих, попут Аранета Колосеума, где су се 1975. године борили Мухамед Али и Џо Фрејзер, а Србија ће мечеве у групи играти баш ту", каже он.

Поред хала, путева и организационих вештина, Филипинци ће свету показати нешто још важније, сматра амерички новинар.

„Врло су поносни на њихову вештину играња кошарке и љубав према игри, па су врло узбуђени што ће то моћи да прикажу свету током првенства", закључује Бартоломеј.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]