Интервју - Александар Милетић: „Кошарка је овде традиција, ланац успеха и даље живи"

Кошаркашка репрезентација прешла је дуг пут од претпоследњег места на ЕП 1947. до бројних светских и европских титула. О томе како је кошарка стигла на ове просторе, развила се и стигла до светског врха, причамо са Александром Милетићем, хроничарем кошарке.

Тај септембар 1923. године деловало је потпуно уобичајено.

Београд је био у јесењим бојама, земља се и даље опорављала од Великог рата, а грађани су живели неке обичне животе, не слутећи да су ти дани историјски.

Зашто? Па, те јесени је у главни град Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца стигла прва кошаркашка лопта.

„Изасланик Црвеног крста, Американац Вилијам Вајленд, донео је лопту и одржао први курс кошарке у дворишту основне школе Краљ Петар, код Саборне цркве", каже Милетић у интервјуу за ББЦ на српском.

Када је Вајленд тог дана вероватно није могао ни да претпостави да ће тапкање лопте у школском дворишту имати велике последице по читав свет.

Неколико деценија касније, Југословенска школа кошарке пркосиће кошаркашким велесилама, освајати бројне медаље и учити планету форама и фазонима.

А Милетић је то све изучавао и записивао, па је настала књига Џез баскет.

„Крстио ју је Љубодраг Дуци Симоновић који је био у тиму када смо 1970. освојили прво Светско првенство", каже Милетић.

„Како ми је рекао 'ми тада нисмо играли кошарку, играли смо џез'".

Да је тај џез био на нивоу Мајлса Дејвиса и Колтрејна показује и то што Југославија од 1961. до 2002. са 39 такмичења - ако изузмемо санкције - медаљу није донела само шест пута.

Али требало је стићи до тога, ниједан почетак није лак.

Очеви оснивачи

У годинама након те 1923. кошарка у Београду је утихнула и затишје је трајало до Олимпијских игара у Берлину 1936. године, када стиже у гимназије.

„Најбоља кошарка играла се у Првој, Другој, Трећој гимназији, као и Гимназији Краљ Александар Први на Сењаку, где је данас Архив Југославије.

„Из њих су дошли пионири наше кошарке који ће после Другог светског рата играти за Партизан и Звезду", наводи Милетић.

Како наводи, не треба сметнути са ума да Југословенске школе кошарке не би било да није било Другог светског рата.

„Он је однео један политички систем, али и систем организације спорта и донео клубове у којима се кошарка развијала", истиче Милетић.

А кошарка се у Београду играла и током рата.

„Да, на Ташмајдану и Калемегдану се играло првенство Београда на којем су се ти будући великани заљубили у кошарку и одлучили да јој се посвете после рата".

Међу њима су били Срђа Калембер, Милорад Соколовић Сокол, Васа Стојковић, али и четири оснивача кошарке:

Бора Станковић, Небојша Поповић, Аца Николић и Радомир Шапер.

Волонтери

Онда је дошло прво међународно такмичење - ЕП у Чехословачкој 1947. на којем се Југославија... Па, баш и није прославила.

„Само је Албанија била иза нас", истиче Милетић.

„Наши играчи су тада први пут видели салу за кошарку - раније су играли боси или у ципелама - и играли против много развијенијих земаља".

На ком је то нивоу било довољно показује чињеница да није било тренера - екипу је водио секретар Фискултурног савеза Стевица Чоловић.

„Били су то тешки почеци, али нека организованија кошарка стиже већ следеће године, када је основан Кошаркашки савез, а селектор постаје Француз Анри Хел.

„Са њим се репрезентација пласирала на прво Светско првенство у Буенос Ајресу 1950, на чувеним квалификацијама у Ници, али је он донео још много тога значајног.

„Играчи су тада први пут научили шта је хорог, кретње у рекету, како се додаје, дрибла..."

Поред њега, значајни селектори били су и Веселин Тенков из Бугарске и Иштван Камараш из Мађарске, каже Милетић, додајући да су они донели „нова, незамислива знања".

Прва медаља освојена је на Европском првенству у Београду 1961. године - сребрна. Од плавих је тада била боља репрезентација Совјетског Савеза.

„За ту медаљу је селектор Аца Николић 11 година радио волонтерски", истиче Милетић.

„Ту је важно да смо први пут почели да школујемо и правимо наше тренере - први међу њима је био Аца Николић".

Стуб његове подмлађене репрезентације чинили су Иво Данеу, Немања Ђурић и Радивој Кораћ и кошарка је полако почела да расте.

Ко је Александар Милетић

Наука

Репрезентација Југославије је 1970. на домаћем терену први пут постала првак света.

Селектор је био Ранко Жеравица, а репрезентацију су чинили Ратомир Тврдић, Љубодраг Дуци Симоновић, Винко Јеловац, Трајко Рајковић, Аљоша Жорга, Драган Капичић, Иво Данеу, Крешимир Ћосић, Дамир Шолман, Никола Плећаш, Драгутин Чермак и Петар Сканси.

Требало је да међу њима буде и Радивој Кораћ, али је универзум одлучио другачије.

Милетић истиче да је веома важно што су у то време „наши људи почели да улазе у форуме Светске кошаркашке организације (ФИБА)".

„То је променило кошарку", истиче.

„Први секретар Фибе Вилијам Џоунс је током шездесетих његовом наследнику Бори Станковићу стално говорио да је важно да Југославија стално игра на великим такмичењима.

„Из тих контакта и сталних кошаркашких сусрета, рађале су се велике идеје.

„Београд већ 1954. организује Европско првенство за жене, а 1961. за мушкарце и већ тада се јавља потреба за сталним усавршавањем", каже Милетић.

Тако је у Београду 1964. гостовао амерички Ол стар тим, предвођен тренером Бостон Селтикса, у којем је било осам НБА звезда.

„Наравно, изгубили смо са 30-40 разлике, али су ти кошаркаши видели први пут видели Харлем, што им је будило машту да открију неки други свет и напредују", каже Милетић.

„Убрзо су и наши клубови, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, одлазили на турнеје по Америци".

У то време доминантне кошаркашке силе биле су САД и Совјетски Савез, па је селектор Ранко Жеравица одлучио да мало узме од једних, а мало од других.

„Користио је тестове америчке војске и рад руског Олимпијског комитета, комбиновао знања и све то прилагођавао нашим потребама и приликама.

„Од тога, наше генетике и нашег поимања кошарке, настала је Југословенска школа кошарке", сматра Милетић.

Многи истичу да је та кошарка заснована на машти и креацији, а Милетић додаје и нешто много важније.

„Иза тог успеха стоји велики рад - сви наши велики играчи и тренери ће вам рећи да су тренирали више од других... Тренирали су до бесвести", истиче Милетић.

Стрпљење

Након првог освајања Светског првенства 1970. уследиле су веома плодне седамдесете.

Током тих десет година, Југославија је три пута била првак Европе и освојила је Светско првенство у Манили 1978. године, а круна је златна медаља на Олимпијским играма 1980. у Москви.

Шта је био кључ тога?

„Јаки клубови, јака лига... Најјача у Европи", кратко одговара Милетић.

„У то време је неколико домаћих клубова освајало Куп Радивоја Кораћа, Звезда је освојила Куп победника купова 1974, а Босна Куп шампиона 1979. године...

„Југопластика, Партизан, Звезда, Раднички, Задар, Цибона, Борац, Олимпија... У тој лиги је свако сваког могао да победи и прваци су се смењивали као на траци".

Како наводи, јака конкуренција изнедрила је „наоштрене, бритке и спремне играче" који притом нису могли да иду у иностранство до 28. године.

„И сви ти клубови су радили за репрезентацију, тренери су чак усклађивали програм рада са националном селекцијом.

„Имали смо и одлично организован кошаркашки савез који је био ауторитет и ван спорта - ти људи су улазили у вербалне дуеле и са људима из политичких структура..."

Поред тога, Југославија је имала и три важна човека у Фиби.

„Бора Станковић је био помоћник генералног секретара - а касније и шеф светске кошарке - Небојша Поповић председник Комисије за међународну кошарку, док је Радомир Шапер преузео Техничку комисију Фибе, кључну за развој правила кошаркашке игре.

„У исто време смо постизали велике ствари на терену и учинили много тога да кошарка напредује глобално", оцењује Милетић.

Шта би било кад би било

Међутим, у првом делу осамдесетих долази до малог пада - није освојено ниједно злато.

На Европском првенству у Прагу 1981. Југославија је била сребрна, након чега су уследиле две светске бронзе и једна на ОИ у Лос Анђелесу 1984. године.

„Жеравица је упозоравао да после Москве треба да се изврши смена генерације, што је и урађено, али не до краја - та смена генерације морала да буде уређена раније и боље", каже Милетић.

У међувремену на место селектора младих талената долази Светислав Пешић, а млади Кукоч, Ђорђевић, Дивац, Рађа и остали полако полећу.

Били су кадетски и јуниорски шампиони Европе 1985. и 1986. а потом у италијанском Бормију 1987. постају и омладински шампиони света.

Неколико година касније постали су сениори, па уз помоћ Дражена Петровића, Даниловића и осталих освајају ЕП 1989. и 1991, као Светско 1990. године.

„Сви успеси деведесетих настали су на таласу Југославије, иако та земља више није постојала", каже Милетић.

Једна од главних тема љубитеља кошарке широм света јесте питање шта би било кад би било у сусрету те екипе са америчким Дрим тимом на ОИ у Барселони 1992. године.

„Анкетирао сам шездесетак људи из кошарке широм света и већина мисли да Југославија не би могла да парира Американцима у Барселони, чак ни са Драженом у тиму", каже Милетић.

„Неки кажу да би били барем равноправни, а ретки мисле да би добили тај меч.

„Ипак, велики број је рекао да би већ на ОИ 1996. у Атланти или на СП 1994. - које је требало да буде одржано у Београду- била потпуно другачија слика".

На Олимпијским играма у Атланти Југославија је изгубила у финалу од САД, али су били егал тридесетак минута - без Дражена Петровића, Рађе, Кукоча...

Земља кошарке

Од деведесетих је прошло двадесет и кусур година.

Некима данас иде боље, некима лошије, али се на овим просторима и даље игра добра кошарка.

Милетић је раније изјавио да у Србији „као што добро гајимо шљиве, тако добро играмо кошарку".

„То је традиција", истиче.

„Нико више не доводи у питање мерцедес. Кад седнете у њега, он одлично иде, чак и ако сте слабији возач. Тако је било и у Југославији".

Како наводи, ма шта ко причао, Србија и даље има велико наслеђе и најбољу тренерску академију на свету - иако су клубови у малим срединама руинирани.

„Једноставно - успех рађа успех.

„Ђорђевић зна зашто је заволео кошарку - због Маниле 1978, а ти из Маниле су је заволели због Београда 1961. или Љубљане 1970. године.

„Жељко Обрадовић ми је рекао да је кошарку почео да игра због ЕП у кошарци 1973. године, када је Југославија освојила прво европско злато, а део тог тима био Кићановић - његов суграђанин из Чачка.

„Тај ланац постоји... Било је криза, али ланац постоји".

Ето, нек се неки нови клинци заљубе у кошарку због Кине 2019.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]