Породица: Самохране мајке у Кини - некада невидљиве, данас их је све више

Све до прошле године за већину неудатих жена у Кини није било заиста могуће да постану мајке - практично говорећи. Али у току је друштвена промена, а она утиче и на заокрете у политици.

У свом стану на ободу Шангаја, Џенг Меили љуљушка бебу.

Док он срећно гугуче, она му говори да ће ускоро морати да изађе да би зарадила новац за њега.

Након што његова мајка одлази на посао, о двомесечном Хенг Хенгу стараће се његова бака - која се недавно преселила у највећи кинески град да би помогла ћерки да одгоји дете.

То што нема оца у Хенг Хенговом животу у Кини би наишло на неодобравање многих, а нарочито у конзервативнијим руралним и регионалним областима.

Уверење да дете не сме да се донесе на овај свет без мајке и оца и даље овде је и даље нашироко заступљено.

У случају Џенг Меили, она каже да је имала среће што се преселила у Шангај да води фирму јер је бити самохрана мајка у овом мега-граду много прихваћеније.

„Захвална сам на толеранцији Шангаја", каже она.

„Ја сам из руралног Хенана, области која би гајила исказала много дискриминације према мени као самохраној мајци."

Она је постала самохрана мајка пошто породица њеног дечка није прихватила његов избор невесте.

Сматрали су да је њен положај у друштву сувише скроман.

И зато је он раскинуо с њом - иако је била трудна са његовим дететом.

Питам њену мајку Жао како се осећала кад је чула вест да ће њена ћерка, која има 25 година, задржати бебу.

„Како сам се осећала? Била сам скрхана", каже она.

„Веома је тешко одгојити дете кад сте сами. И, у нашем родном месту, критиковаће вас комшије."

Да ли се њено мишљење променило сада када је постала бака?

„Сад кад га видим, стварно сам срећна", каже она са широким осмехом на лицу.

Џенг Меили има опције које многе неудате жене немају зато што води властиту фирму.

То јој пружа више самосталности и контроле над властитим животом.

Иако њен мали салон за масажу још увек има проблема после ковида, она не мора да тражи одсуство од послодавца или да се бори за прихваћеност друштва на радном месту зато што је родила сина који ће одрасти без оца.

Наравно, није било лако да Џенг Меили одржи своју фирму у животу током тако бурног економског периода, уз додатне изазове рађања, плус свести о томе да - иако се ставови мењају - и даље има оних који ће је осуђивати.

Она каже да ниједна њена пријатељица није подржала њену одлуку да задржи дете.

Оне су сматрале да ће то умањити њене шансе да на крају пронађе мужа и да није у реду да дете одраста без оца.

„Док сам била трудна, одлазила сам у болницу сама", каже она.

„У то време се моја радња мучила да преживи и, кад сам се осврнула око себе, јесам завидела женама које су одлазиле тамо са мужевима."

„Али сам одлучила да постанем самохрана мајка. Одлучила сам да га родим и морала сам то да пребродим."

Ипак, нису само мишљења људи та која значајно отежавају да постанете самохрани родитељ.

Пре 2016. године, влада је то практично забрањивала не дозвољавајући званичницима да издају крштенице, без приложеног доказа о браку између оца и мајке.

Други проблем био је захтев да се приложе лични подаци оба родитеља да би дете добили хукоу - документ о идентитету који је свим кинеским држављанима неопходан да би се, на пример, уписали у школу.

Кад сам први пут стигао у Кину пре две деценије, сећам се да су ми неудате жене говориле да немају другог избора него да абортирају ако случајно затрудне зато што дете не може да преживи у земљи без свих неопходних папира.

Чак и након што су се ови прописи променили, већини неудатих жена је остало практично немогуће да размишљају о рођењу детета све до прошле године, зато што нису могле да добију здравствено осигурање неопходно за плаћање болнице или плаћено породиљско одсуство.

Ове две ствари сада су се наводно промениле, мада, у пракси, послодавац мора да поднесе пријаву у име радника да повластице постану важеће - а неке компаније и даље одбијају то да ураде.

Адвокаткиња која ради на случајевима у овој области рекла нам је да је имала клијенткињу чији је шеф у огромној франшизи одбијао да покрене процедуру да она добије плаћено породиљско одсуство.

Пристали су то да ураде тек кад је тужила компанију.

„Зависи од отворености компаније и свести послодавца о правима њихових запослених", каже адвокаткиња, која је желела да остане анонимна.

„Међутим, локална политика је заправо недефинисана, а компаније се понекад крећу у сивој зони кад је ово у питању."

Неки шефови не знају да су се прописи променили, додала је адвокаткиња.

Други нису у току зато што напросто не желе да буду.

Они можда сматрају самохрано родитељство напросто нечим погрешним.

Професорка Јенг Џухуа са пекиншког универзитета Минзу каже да, према кинеском закону, све мајке и њихова деца морају да уживају исти статус независно од њиховог брачног статуса.

„Али што се тиче примене, ствари не иду баш тако глатко", каже она.

„Зашто? Зато што многи људи и даље не могу да разумеју и нису толерантни према самохраним мајкама."

Професорка Јенг, експерткиња за демографију, каже да су прописи донети без уважавања самохраних мајки.

„Кинеска регулатива је прављена искључиво за брачне парове", додаје она.

„Предуслов је брак. Самохрани родитељи су још увек новина овде и представљају начин размишљања који се веома разликује од традиционалних етичких норми."

Један фактор који је мотивисао промену међу политичарима је остарело становништво у земљи.

Након више деценија политике једног детета, влада би сада волела да млади парови имају више беба, али многи се не одазивају том позиву, из финансијских разлога.

Они мисле да немају довољно средстава да одгоје више деце.

У тим околностима, ако жена која је сама жели да има деце, они на позицији моћи одучили су да их у томе треба охрабрити.

Посетивши изложбени центар у југоисточном граду Хангџоуу, срећемо Пенг Ћингћинг, међу играчкама, пеленама и планинама млечне формуле на комерцијалном сајму посвећеном производима за бебе.

Пенг Ћингћинг, која води онлајн платформу за продају, и сама је у поодмаклом стадијуму трудноће и неудата, и, као Џенг Меили, каже да јој је олакшало то што је пословна жена.

„Моја мајка ми је одувек говорила да жене треба да постану независније, самоувереније и јаче", каже ми она.

„Не желим да се удам у другу породицу само због детета."

Ова тридесетогодишњакиња каже да тренутак није био прави за брак кад је случајно затруднела са много млађим дечком, али да је желела да задржи бебу.

Она каже да је статус жена који се мења у Кини, нарочито што се тиче њихове финансијске самосталности, значи да сада могу да се праве избори који нису били могући пре само неколико година.

„Традиционално, жене су се ослањале на мушкарце и породицу за издржавање. Како ми зарађујемо више, мушкарци и жене су све равноправнији. Жене чак могу да упошљавају људе да им помажу", каже она.

Али огромна већина соло жена у Кини је на много нижим платама и остају зависне од система оваквог каквог је да би добијале помоћ.

Адвокаткиња која ради на случајевима права жена на радном месту објашњава да су исплате током породиљског одсуства повезане са висином плате.

„За сингл мајке из народа ти приходи су веома ниски", каже она.

„Без одговарајућег плаћеног породиљског одсуства, оне не могу да преживе. То је веома практично питање.

„Ових дана, влада охрабрује породице да имају више беба. Неке покрајине чак имају новчане награде. Али за самохране мајке, таква помоћ не постоји. Изузетно је дискриминаторно."

Жене које се порађају ван брака могу да се суоче и са другим облицима дискриминације, каже она.

Оне у јавним службама можда неће моћи да добију политичку дозволу Комунистичке партије (која потврђује да је неко поштен, лојалан грађанин).

Одсуство такве званичне дозволе може да значи изостанак унапређења или чак немогућност да се уопште добије државни посао.

Али професорка Јенг каже да мисли да ће, како друштво постаје све толерантније према неудатим мајкама, таква дискриминација постепено нестајати.

Ако национална влада у будућности буде тражила од локалних званичника да строже спроводе прописе који омогућују сингл женама да постану родитељи, то би такође могло да буде од помоћи, каже она.

Што се тиче Џенг Меили, она каже да би то требало да буде избор за саме жене.

Питам је какав би савет дала другим женама које се нађу у истој ситуацији као она, а она на то одговара: „Зависи од њихове личне ситуације, али ако воле децу, треба да их имају."

„Немојте изгубити дете због онога што говоре други људи или због питања којима вас обасипају споља."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]