Фудбал: Ђанлуиђи Лентини, успон и пад најскупљег играча на свету

Андреас Бреме је био спектакуларан играч.

Многи су га сматрали најбољим левим беком у фудбалу, а на Светском првенству у Италији 1990. године, Немац је играо на свом врхунцу.

У полуфиналу против Енглеске је извео слободан ударац, а лопта је закачила и прескочила Питера Шилтона који је био у раскораку.

Ни током извођења пенала који су уследили после нерешеног резултата није ни трепнуо када је на њега дошао ред.

Пошто је сломио срца енглеских навијача у Торину, Бреме је отишао у Рим и тамо покварио славље Дијегу Марадони.

Иако су у тиму Западне Немачке тада играли и такви таленти као што су Јирген Клинсман и Лотар Матеус, њему је поверено извођење одлучујућег једанаестерца у финалној утакмици против Аргентине.

Марадонин тим, који је меч завршио са девет играча на терену, бунио се против судијске одлуке.

Али када се прашина слегла, Бреме је без трунке нервозе запечатио њихову судбину.

Андреас Бреме, апсолутно савршен, апсолутно без премца.

Два и по месеца касније, трећег викенда од почетка новог италијанског првенства, Бреме, Клинсман и Матеус су се укрцали у клупски аутобус у Милану.

Италијански фудбал је био препун новца, а три највећа клуба су се беспоштедно борила у довођењу најбољих фудбалера.

У Торину, Јувентус је опустошио свој банковни рачун не би ли потписао уговор са најпожељнијим фудбалером света.

Роберто Бађо није био толико жељан да напусти Фиренцу, али председник Фиорентине Флавио Понтело није био у ситуацији да одбије понуду.

Власник Милана, Силвио Берлускони, успео је да обезбеди холандски тријумвират - Руда Гулита, Марка ван Бастена и Френка Рајкарда - па је и његов пандан из Интера, Ернесто Пелегрини, био принуђен да изведе нешто слично.

Пелегрини је платио краљевски откуп за немачки трио и око њих тројице изградио супериоран тим.

После победе у прва два кола, логично је било да ће освојити бодове и против новог прволигаша Торина, који до тада није остварио ниједну победу.

У циљу прославе прволигашког статуса, Ђан Мауро Борсано, председник Торина, такође је одлучио да потроши (релативно) издашну количину пара на шпанског везног играча Рафаела Мартина Васкеза, а промовисали су и младог и талентованог голмана Луку Маркеђанија.

Поред њих, међутим, нови тренер Емилијано Мондонико је наследио састав препун набеђених индивидуалаца, просечних играча и доскорашњих омладинаца.

Један од тих младих играча је био енергични крилни нападач из Кармањоле, малог трговачког града јужно од Торина.

Током припремног периода 21-годишњи Ђанлуиђи Ђиђи Лентини је привукао пажњу јавности.

Трчао је и трчао, имао осећај за гол, подједнако је био добар на обе стране терена, и док му је игра левом ногом била подношљива, десница је деловала сјајно.

Чинило се да Лентини поседује безброј начина да прође поред његових чувара.

Могао је да их дрибла, да их претрчи са обе стране, а увек је играо са високо подигнутом главом.

Физички се развијао у импресивног играча, али је пре свега био сан сваког фудбалског романтика.

У то време италијанским фудбалом су владале стратегија и дефанзивна тактика, па је укупан ниво фудбалске забаве био у сенци изузетно чврстог прагматизма.

Лентинија то уопште није занимало.

Спектакуларно талентован и тренерски неизбрушен, био је радост за очи у односу на тактичку ригидност и дисциплину који су владали националним спортом.

Сви су се слагали да Торино има своје адуте, али друга лига је друга лига, док је прва била нешто сасвим другачије.

Била је то најбогатија лига на свету, а најбољи играчи су се утркивали да постану део тог града изобиља.

Уз дубоко поштовање за бекове Кома, Катанцара и Козенце, играчи Бремеовог калибра су ипак играли у неком другом фудбалском космосу.

Или је то барем тако изгледало.

Када је утакмица почела, играчи Торина су монентално напали Интерове фудбалере.

Код Мондоника је моменат увек био битнији од тактике, али са Лентинијем напред и у средини, Интер се одједном нашао спутаним.

Некако су се држали првих 45 минута, али Бреме - ОНАЈ Бреме - био је одсечен.

Када је Лентини прихватио једну изгубљену лопту, претрчао је 40 метара и сместио лопту иза леђа Валтера Зенге и тако запечатио победу од 2:0.

Бреме је изгледао потпуно изгубљено.

Понижен… и то од 21-годишњака.

Можда Бреме и није био тако добар играч као што су сви мислили. Или је Лентини био бољи него што се било ко надао.

После ове победе, Торо је био све бољи током сезоне, док је Лентини био покретач свега.

У јануару се отишли у госте лидеру на табели и, као што је то касније и потврђено, шампиону Сампдорији.

Они су са Робертом Манћинијем и Ђаномлуком Вијалијем имали невероватно талентован тандем у шпицу, док је Торо био десеткован повредама.

Гости су демонстрирали мастерклас у паркирању аутобуса у шеснаестерцу, а онда је Лентини размонтирао Сампдорију у другом полувремену.

Био је практично незаустављив, док је Ђорђо Брешани, још један млади таленат, искористио његову игру и са два гола донео Торину незаборавну победу.

Следећег месеца Лентини је дебитовао у дресу италијанске репрезентације.

У априлу, Торо је добио свој први торински дерби после седам дугих година и обезбедио квалификације за учешће у Купу УЕФА.

Да ствари буду још боље, омражени Јувентус је остао без места у европским куповима.

Торино је у периоду од десет година пре и после Другог светског рата био највећа спортска институција у Италији.

То се нагло завршило на трагичан начин када се 1949. године догодила авионска несрећа Суперга у којој су комплетан тим, стручни штаб и борд директора Великог Торина у тренутку били збрисани.

Процењује се да је милион људи присуствовало сахрани, док су град и нација били у дубокој жалости.

Неко је морао да попуни рупу која је настала након несреће и то је урадио Јувентус, који је финансијски био потпомогнут од породице Ањели и произвођача аутомобила Фијат.

Торо је неко време успевао да се одржи на врху и након Суперге, али све је то на неки начин ипак изгледало врло лоше.

Постали су синоним за несрећу, а путања им је кренула у потпуно супротном правцу од оног којим се кретао „срећни" Јуве.

Они су локално били популарнији, али су и фигуративно и дословно постали слабија страна града Торина.

Борсано, грађевински моћник који је експресно зарадио огромне количине новца, решио је да промени такав однос.

Он је финансирао повратак Торина у Серију А из сопственог џепа.

Опијен петим местом у првој сезони после повратка у елитни ранг и све већом популарношћу, поново је одлучио да одреши кесу.

Борсано је био мали човек са великим политичким амбицијама.

Приближавали су се општи избори, па је „Ил президенте" јавно обзнанио своје планове.

У самом Торину који је нагињао на леву страну политичког спектра је било много неопредељених гласача, а навијачку базу фудбалског клуба Торино су углавном чинили припадници радничке класе.

Избор у доњи дом парламента је Борсану донео имунитет од било каквих правних процеса, али то нимало није занимало тифозе - макар не у том тренутку.

Економија је била све боља, камате су биле ниске, па је Борсано почео да се задужује на велико.

Легенда каже да је у лето 1991. године позвао Мондоника и рекао да му је купио поклон.

Када га је овај упитао о каквом поклону се ради, Борсано му је подарио најбољег фудбалера Белгије.

Енцо Шифо је био играч средине врхунске класе и од самог помена његовог имена и упаривања са тандемом који су већ чинили Мартин Васкез и Лентини, фановима Гранате (уз Торо, један од надимака ФК Торино) је ишла вода на уста.

Ако њима додамо још и голгетера Валтера Казаграндеа, Торо је одједном - такав је Торо - постао кандидат за освајање трофеја.

Није то још био онај Гранде Торино, али је коначно био тим за понос.

Испоставило се да је Берлусконијев Милан био недодирљив у сезони 1991/92, али је Торо ипак напредовао и завршио на трећој позицији, после чега су најмоћније снаге у италијанском фудбалу почеле да их примећују - и да се распитују за њихове играче.

У то време је почело да се шушка и о непријатним чињеницама везаних за Борсанове послове.

Али такво трачарење је у основи италијанског фудбала, а пошто је по природи био пргав, Борсано је свима поручио да Лентини живи свој сан, да има уговор до јуна 1995. године и - да није на продају.

Поред тога, Борсано и његов тим су имали преча посла.

Мондоников тим је 1. априла 1992. године отишао у Мадрид да на Сан Беранбеу стадиону одигра први меч полуфинала Купа УЕФА.

Реал је окренуо резултат у том мечу и на крају победио 2:1, али гол у гостима је уливао наду у реванш.

Четири дана касније Италија је изашла на изборе, а Торино је поново испрашио Јувентус у градском дербију.

Борсано је изабран у Посланичку комору, а сви они који су и даље памтили Велики Торино, били су без даха пред реванш меч са Реалом.

Ни Торино ни Јувентус, који су делили Деле Алпи, нису успевали да испуне стадион чији је капацитет био 69.000 седишта.

Када је дошао Реал, ствари су се промениле.

Народ Пијемонта се поново заљубио у свој клуб и стадион је брзо био распродат.

У седмом минуту меча Лентини је центрирао на другу стативу, а бразилски центархалф из Реала, Рикардо Роха је интервенисао тако што је лопту послао у сопствену мрежу и изазвао одушевљење на трибинама.

На позицији десног бека те вечери је за Реал играо Ћендо.

Аутентична клупска легенда, можда не најнадаренији, али у сваком случају један од најпопуларнијих и најпоузданијих фудбалера.

На 13 минута пре краја утакмице, док је Реал грозничаво покушавао да постигне гол, Лентини се нашао наспрам Ћенда, а одбрамбени играч Реала је завршио на земљи.

Лентини је пролетео поред њега, подигао поглед и видео Луку Фузија на другој стативи.

Уследио је пандемонијум.

У финалу је Торов противник био Ајакс Дениса Бергкампа, а Торино је у узбудљивом првом мечу на свом терену одиграо 2:2.

Реванш у Амстердаму је за Торино био карактеристично малерозан меч у којем су три пута погодили стативу.

Меч је завршен 0:0 и финале је било изгубљено због Ајаксових голова у гостима.

За навијаче Торина, био је то још један замало освојен трофеј, али пут до финала је био спектакуларан.

За Лентинија је то остао „најтужнији тренутак у професионалној каријери".

У периоду након овог пораза, Борсаново царство је почело да се осипа.

Цифре више нису могле само да се сабирају и нешто је од укупне суме морало и да се одузме.

То нешто, неизбежно, представљао је највећи посед клуба, а Јувентусов Ђанпјеро Бониперти и Миланов Берлускони, само су чекали своју шансу.

Јувентус је био бескрупулозан, али је био свестан анархије која би завладала градом.

Неких 25 година пре тога, Јувентус је био на само неколико сати од тога да потпише уговор са Ђишијем Меронијем, још једним полетним крилом Торина.

Али када се вест проширила градом, навијачи Торина су протестујући блокирали улице, а председник Јувентуса Ђани Ањели је интервенисао и одустао од трансфера.

Он је на листи запослених у Фијату имао око 40.000 навијача Торина и није желео ни да помисли шта би се све догодило да је Мерони прешао у табор ривалског клуба.

Брелускони је искористио прилику.

По Лентинија је послао хеликоптер који га је пребацио у његову вилу и тиме му се представио као пријатељ.

Затим га је обавестио да ће га Торино продати желео он то или не због клаузуле у уговору који је потписао са Борсаном претходне године.

Постигнут је договор вредан 65 милијарди лира, то јест око 25 милиона евра ако се рачунају четири године уговора.

Лентини је тиме постао најскупљи фудбалер на свету, док је Борсану поред уговора 'испод тезге' уручено још 3,8 милиона евра у готовини.

Борсано је затим, потпуно неосновано, оптужио Лентинија да је издао навијаче, тврдећи да је урадио све не би ли га задржао.

Била је то бесмислица, али католички, пуритански део Италије је без обзира на све, прогутао то бешчешће.

Какво је то лудило када један дечак може да вреди толико новца? Имају ли ти људи образа?

Борсано се тада отарасио и локалних момака Брешанија, Роберта Кравера и Силвијана Бенедетија, као и Мартина Васкеза и задњег везног Роберта Полокана.

Пошто је у року од три очајничке недеље расформирао кичму тима, навијачи Торина су се излили на улице.

Борсану је поручено да би најбоље било да нестане јер су стотине ултраса окупирале клупске просторије.

Памти се потез једног од навијача - наводно је био успешан - да тужи клуб по основи познатој као Закон о продаји робе.

Он је тврдио да сезонске карте више нису вределе ни хартије на којој су биле одштампане - и тако је све кренуло.

Борсанов бизнис је имплодирао и то на драматичан начин, а ни његово политичко удвориштво није могло да га заштити од хапшења и тужилаштва.

Навијачи Торина су цех платили тако што су наредних 15 година провели селећи се из прве у другу лигу и обратно. Све по старом…

А Лентини? У првој сезони у Милану је одиграо доста добро, али ништа специјално.

У тиму у којем су играла четворица или петорица великих играча, испоставило се да је он био тек врло добар.

Лентини је био неприметан када је Милан изгубио оно отужно финале лиге шампиона 1993. године од Олимпика из Марсеја, а када су италијански медији почели да траже жртвеног јарца, Лентинијева цена је превагнула.

Док је био Торо, његова дуга коса, минђуша и љубав за лудим проводима на Ибици су били само исприка за луду младост.

Ђиђи је био обичан дечак из провинције, говорили су о њему, и то се огледало у лакоћи којом је играо фудбал.

Сада су, међутим, говорили да његов 'провинцијализам' није у складу са глобалним брендовима какав је био Милан.

Лентини је требало да буде урбани космополита, али он ни у најмањој мери није био урбан, нити је био космополита.

Он је био младић из Кармањоле који је нагло постао сулудо богат и који је и даље волео да ради ствари које иначе раде млади из Кармањоле.

Његови ноћни изласци су постали опште место, а све је дошло на наплату - и то на најдраматичнији могући начин - крајем тог лета.

Лентини је тада био у вези са Ритом Бонакорсо, женом Јувентусовог нападача Салватореа 'Тота' Скилаћија.

Скилаћи је био изненађујућа звезда Светског првенства у Италији 1990. године, али његов брак је, баш као и његова каријера, био у неумитном паду.

Бонакорсо и Скилаћи су били учесници праве сапунице, а Лентини се нашао у њеном средишту.

Напосредно пред припремни турнир у Ђенови, он је ускочио у свој жути Порше 911.

Бонакорсо га је нестрпљиво чекала у Торину, па се он упустио у лудачку трку по ауто-путу А21.

Током вожње му је пукла гума, па се искључио са пута и отишао до радионице где је могао само да фрустрирано гледа механичара који се бавио његовом резервном гумом.

Лентини се вратио на ауто-пут, али није схватио да је резевни точак био мањих димензија и да је морао да вози брзином не већом од 80 километара на час.

Кретао се брзином од 200 километара на сат.

Камионџија иза њега је ужаснут могао само да гледа како његов аутомобил почиње да кривуда коловозом.

Из кабине камиона је излетео и извукао Лентинија из олупине само неколико секунди пре него што је аутомобил захватио пламен.

Завршио је у индукованој коми, али Лентини који је из ње изашао није био ни сенка незадрживог фудбалера какав је био пре несреће.

Поред изузетно продуктивног периода у првих пет недеља после повратка на терен почетком 1995. године, једва да је издржао наредне три сезоне у којим је постигао само шест лигашких голова.

Неки су тврдили да је кома пореметила његову равнотежу, док су други били убеђени да су његове когнитивне способности биле знатно умањене.

Све је то у некој мери било тачно, али нема сумње да је био довољно луцидан када се оженио једном предивном шведском манекенком.

Типично за овог нетипичног фудбалера, на верност јој се заклео у обласној цркви у Кармањоли.

На венчању није било ни новинара, нити је позивницу за њу добио било ко из фудбалског света.

Како су његова форма и физичка спрема почели да опадају, почело је да се прича како је Лентини волео да игра фудбал, али га никада није схватао као посао.

Све је то звучало као савршен приказ за обожаваоце Торина, тако да је опис 'нови Ђиђи Мерони' који му је наденуо још Мондонико, свима постао савршено прикладан.

У Милану су, међутим, били сурово строги.

Клуб је ангажовао психолога и позабавио се играчевим физичким параметрима.

Захтевали су боље бројке и резултате тестова којим би повећали његову спремност.

То се драстично разликовало од Мондониковог 'све или ништа' приступа и слободе коју је имао у Торину.

Почело је да се прича како много више воли дискотеке него тренинге, а афера са Бонакорсо и саобраћајна незгода су били само симптоми његове очите немоћи.

Лентини није био спреман за модернију, професионалнију фудбалску еру.

Милан је једва дочекао истицање његовог уговора.

Мондонико је тада радио у оближњем Бергаму као тренер Аталанте.

Понудио му је нови уговор и под његовим надзором Лентини је поново почео да личи на оног играча из Торина.

Имао је само 27 година када га је Ариго Саки поново позвао у репрезентацију Италије, у новембру 1996. године и нада се поново пробудила. Ипак, крајем те сезоне, Лентини је поново отишао у Торино, овог пута у Серију Б.

То је за њега био и крај репрезентативне каријере, али је и означио почетак новог, номадског периода у животу.

Након промоције у Торину, Лентини се убрзо поново удружио са Мондоником у Косенци која је играла у Серији Б.

Мондонико је, како је и сам Лентини рекао, био једини тренер способан да га разљути на терену, јер је био син сицилијанских родитеља, па је осећао тај јужњачки дух.

А мора се рећи да му је и клима пријала тамо доле.

Када је, скоро деценију пошто је постао најскупљи фудбалер на свету, упитан да ли се осећа као да играње пред 3.000 навијача у неком фудбалском беспућу за њега представља неку врсту казне.

Лентини је био искрено збуњен.

Фудбал је фудбал, одговорио је, без обзира где и против кога га играте.

Када је Косенца због финансијских неправилности 2004. године била избачена у четврту лигу, Лентини је остао део тима.

Остао је јер су га замолили да остане и зато што су то били дивни људи.

У Пијемонт се вратио 2004, када је имао 35 година и тада га је стари пријатељ замолио да заигра за локални тим Канели.

Једне вечери, док је ишао на тренинг, позвао је Дијега Фузера, још једног изданка Торинове фудбалске школе.

Као професионалци, они су имали другачије путеве и заједно нису играли пуних 15 година.

Фузер никада није био толико талентован као Лентини, али за мало играча се то уопште и може рећи.

Међутим, био је успешан у Милану, Лацију, Парми и Роми, а играо је и у репрезентацији Италије 25 пута.

Њихово пријатељство, започето још када су били тинејџери, и даље је трајало.

Фузеров осмогодишњи син је патио од неизлечиве болести и пријатељство са Лентинијем му је било као мелем на рану.

И Фузер је сматрао да је највећа врлина фудбала била то што је то само игра и њих двојица су се поново нашли у истом тиму.

Канели се 2006. пласирао у полупрофесионалну Серију Д, а Лентини и Фузер су наставили да играју заједно у нижим лигама и после 40. рођендана.

Лентини данас има 54 године.

И даље живи у Кармањоли и игра билијар који је његова велика страст, са људима са којима је одрастао, а недавно се окушао и у пчеларству.

Отворио је продавницу меда, али тај посао се показао само као маштарија, па је ускоро морао да је затвори.

Последња прича о њему којом се бавила италијанска штампа помиње некаквих 100.000 евра које је дао локалном мафијашком босу.

Лентини никада није демантовао давање новца, али је тврдио да се радило о позајмици.

Суд криминалца никада није осудио за изнуду, али је и ова афера показала наводну Лентинијеву наивност.

Његови хирови и даље фасцинирају.

Неки мисле да је издао сопствени таленат, други да је био његова жртва.

Рећи ће вам да је био 'шкарт' који је испливао на површину у спорту одрођеном од реалности.

Отет од људи као што је Борсано и уновчен од Берлусконија и сличних, отуђио се од стварности и сопствене заједнице.

Италијански фудбал се претворио у накинђурену потрошну робу, што можда и објашњава опасно стање у којем се налази данас.

Квалитативно, он је постао сопствена сенка, а празни стадиони као да потврђују ту причу.

Многи указују баш на Лентинија као на прекретницу и почетак пада на дно.

Мада је то, чини се, превише драматично поређење.

Лентини никада није био архитекта сопствене судбине.

Ради се само о томе да су, када већ говоримо у метафорама, он и његова каријера савршен пример.

После свега, какав је то само играч био. Какав призор за очи.

Питајте Андреаса Бремеа.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]