Технологија: Зашто је научити роботе да трепћу тешко али важно

Ово ми је први пут да ударам у бубањ заједно са роботом.

Седим преко пута стола за којим седи љупки хуманоидни робот по имену ајКаб.

Обоје имамо палицу и кутију, и треба палицом да ударамо кутију у складу са светлосним сигналима.

Али, наравно, истовремено гледам у робота - и свесна сам да он гледа у мене.

Овај бубњарски експеримент осмишљен је да би тестирао како присуство робота који обавља исти задатак утиче на људско понашање.

То је један од многих експеримената интеракције између људи и робота који спроводи истраживачка група КОНТАКТ (Когнитивна архитектура за колаборативне технологије) на Италијанском технолошком институту у Ђенови.

Иако сам свесна светла и других људи у просторији, мој поглед упорно се враћа на ајКабове тешке беле очне капке.

Као прво, јасно се чује звук сваки пут кад робот трепне сваких неколико секунди.

И, зато што је овај робот налик детету које има изражајне, предимензиониране очи, његов поглед је напросто хипнотички.

Ово је важно зато што се у трептању, баш као и у другим видовима комуникације погледом, крије нешто више него што би на први поглед могло да се закључи.

„Иако се често претпоставља да је трептање само рефлексно психолошко својство повезано са заштитним функцијама и лубрикацијом ока, оно игра важну улогу и у реципрочној интеракцији", коментарише Хелена Килавуори, психолошка истраживачица са Универзитета Тампере у Финској.

Погледајте и видео: Београдска шака - рука која је утрла пут хуманоидној роботици

Човеково трептање преноси поруку о пажњи и емоцијама.

Као средство невербалне комуникације, оно изражава велики број ствари којих нисмо ни свесни, као што је чији је ред да прича током разговора.

Стога, то је само један од многих друштвених сигнала који људи међу собом непрестано размењују а да их нису свесни, а опет извлаче велику количину информација и утехе из њих.

И зато социјална роботика проучава и физичка и психолошка својства људског трептања како би разумела зашто би било корисно дочарати га код робота.

„Због многих важних функција трептања приликом људског понашања, може да се претпостави да ако би роботи трептали то би могло значајно да појача доживљај њихове људскости.

„А то би, заузврат, могло да побољша интеракцију не релацији човек-робот", каже Килавуори.

Другим речима, „Кад робот добро трепће, људи осећају његов карактер", каже Дејвид Хенсон, који предводи Хенсон Роботикс.

И заиста, истраживање КОНТАКТ-а на тринаестогодишњацима и одраслим особама у Италији показало је да обе групе просто више воле роботе који трепћу.

Робот који не трепће може код особе да изазове непријатан утисак да зури у вас, истиче Алесандра Скијути, која предводи радну јединицу у КОНТАК-у.

Људи такође природно доживљавају роботе који трепћу као интелигенције.

А интелигенција је важна у ситуацијама у којима људи зависе од робота за добијање информација, као на железничким станицама.

Упркос предностима природног трептања, њихово интегрисање у роботе (мимо аватара и робота са екранима наместо лица) представља велики технички изазов.

„Трептање је једно од најсуптилнијих људских покрета, и зато дизајнирање механизама који опонашају те покрете захтевају напредну технологију, као што су мотори високе прецизности", објашњава Килавуори.

Роботичари из Инџинирд артса, на пример, користе скупе моторе аеронаутичког нивоа, а дизајнирају и властиту контролну електронику.

Конкретно, каже Хенсон из Хенсон Роботикса, „брзина којом мотори померају кожни материјал током трептања представља велики изазов, баш као и учинити да облик ока изгледа природно за време самог трептања. Исто важи и за смањење трења између вештачких капака и саме површине ока."

Друго питање овде је компромис између брзине и звука моторизованог трептања.

Франсиско Риа, виши техничар у радној јединици КОНТАКТ-а, каже да би код робота ајКаба тиши мотор могао да успори трептај.

А спорији покрет би онда учинио да робот делује успавано или попут мачке.

Врло споро трептање представља и ризик од губитка визуелних информација, јер се камера код ајКаба налази иза очију.

„У случају вида, губитак две сличице не представља велики проблем", каже Риа.

„Губитак десет сличица почиње да га представља."

Килавуори додаје: „Други изазов је правилно темпирање и трајање трептања."

Различите функције које врши трептање - као што је како особа мења брзину трептања док изговара лаж - укључује различиту динамику покретања капака као и различита емоционална стања.

„Било које одступање од природног и одговарајућег времена за трептање, у датом контексту, може да учини да робот делује чудно и узнемирујуће", каже она.

КОНТАКТ-ов тим користи софтверски програм који делимично рандомизује интервале између једноструког и двоструког трептаја

На крају крајева, фиксно трептање такође не би изгледало веома природно.

У Дизни Рисерчу, роботичари су удружили снаге са аниматорима ликова како би развили истраживачки прототип за реалистични роботски поглед.

Циљ је да се дизајнира експресивни систем погледа који је лак за контролу аниматора како би успели да пренесу суптилну емоцију.

Са елементима као што су покрети закривљења капака, „можемо да изолујемо ова индивидуална понашања, што умногоме олакшава да се истински усредсредимо на аутентично дочаравање ситних аспеката и ситних детаља", каже Џејмс Кенеди, истраживач у Дизни Рисерчу.

Они су патентирали властити систем роботских осећаја и контроле погледа.

У то спада софтвер за обраду слика које сними камера у роботовим грудима и генерисање сигнала контроле покрета као што је отварање и затварање капака.

Кенеди каже да је истраживање и даље више експерименталне природе и још увек се не користи у Дизнијевим забавним парковима.

„Циљ је да се издвоји један социјални сигнал који нас занима и да га гурамо онолико колико можемо како бисмо постигли животно уверљив покрет и понашање за које сматрамо да ће омогућити платформу за интеракцију са људима."

Технологија мора да се рафинише по реду - на пример, да би систем погледа остао уверљив у дужим блиским интеракцијама са људима.

Други велики изазов био би да се хуманоидни роботи наведу да почну да усклађују своје обрасце трептања са онима код људи, баш као што то раде људи у разговору са другим људима.

Ови типови изазова за неке роботичаре остају несавладиви.

И, супротно од претераних описа у популарној култури андроида који су нераспознатљиви од људи, трептање је само један сићушни пример бројних сложености које још увек спречавају да роботска интеракција делује потпуно природно.

Кад покушавате да опонашате механизам који је толико сићушан и понекад недовољно цењен као што је трептање, „ви заправо показујете колико је тај механизам сложен, а потом и колико суптилних покрета уопште постоји", истиче Кенеди.

„И ту нам се указује сјајна прилика за истраживање и инвенцију."

Погледајте и видео: Шта је вештачка интелигенција

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk