Вејко 30 година касније: Највећи сукоб међу Американцима од Грађанског рата

Прича се завршава са 86 смрти и зградом претвореном у пепео.

Тако је изгледала кулминација 51-дневне полицијске опсаде седишта мале верске заједнице у Тексасу пре 30 година; трагични исход највећег оружаног сукоба међу Американцима од Грађанског рата.

Почетак свега може да се веже за 28. фебруар 1993, кад су агенти из Бироа за алкохол, дуван, ватрено оружје и експлозиве (АТФ) спровели мисију коју су планирали већ неко време.

Месецима је ова агенција Министарства правде истраживала Генерално удружење Лозе давидијанаца Адвентистичке цркве седмог дана, под сумњом да је куповала, продавала и модификовала илегално оружје.

У девет ујутро те фебруарске недеље, конвој од 76 војно обучених агената са налогом за хапшење упутио се на ранч култа, на 15 минута вожње од тексашког градића Вејкоа.

Комплекс се звао Маунт Кармел - референца на Библију - и према верницима, било му је суђено да постане центар новог божанског царства једном кад стигне апокалипса.

На челу јој је био Кореш, тридесетчетворогодишњи самозвани месија, који је имао многе супруге, од којих су неке биле малолетне, и са којима је имао разну децу.

Али кад су чувари реда и закона стигли до краја земљаног пута који је водио до комплекса, давидијанци су већ знали за њихов план и чекали су их, спремни да се бране.

То је убрзо довело до размене ватре и пуцњава је потрајала 90 минута.

Хедер Џонс, давидијанка и лидерова нећака, налазила се унутар комплекса, који је имао два спрата и једну вишу грађевину налик торњу у средини.

„Видела сам како су хици погодили једну од Корешових супруга. Сећам се њихове вриске, не могу то да заборавим.

„Био је то најгори део, чути како су људи погођени хицима, чути њихове гласове, промену њиховог тона", објашњава Џонс, која је у то време имала девет година, у скорашњем Нетфликсовом документарцу Вејко: Америчка апокалипса.

У сукобу су погинула два члана АТФ-а и двојица верника, а десетине су рањене на обе стране, међу којима и Кореш, који је погођен двапут, у слабине и у леђа.

У 11:30 је договорена обустава ватре, а контролу над операцијом преузео је Федерални истражни биро (ФБИ), уз учешће Тима за спасавање талаца (ХРТ) и тактичког појачања како би се организовала опсада.

Сукоб је попримио сасвим нову димензију.

Овако је изгледао крајолик испред комплекса Маунт Кармел, како га је описао новинар Малколм Гледвел у часопису Њујоркер:

ФБИ је сакупио, како је речено, највећи војну силу икад ангажовану против осумњичених цивила у америчкој историји: 10 тенкова марке бредли, два тенка марке абрамс, четири возила борбене инжењерије, 668 агената и шест америчких цариника, 15 припадника америчке војске, 13 чланова Тексашке националне гарде, 31 Тексашког ренџера, 131 припадника Тексашког министарства јавне безбедности, 17 припадника шерифске канцеларије округа Мекленон и 18 чланова полиције из Вејкоа - укупно 899 људи.

Армија новинара такође је стигла на сцену, са камерама и мобилним јединицама за пренос уживо.

„Било је то баш као да сте у биоскопу и гледате ратни филм, само што се овај пут радило о стварном животу", присећа се Џон Меклмор, репортер за локалну телевизијску станицу KWTX који је дошао на лице места да би извештавао о рацији, говорећи у Нетфилксовом документарцу.

Опсада је отпочела од тог тренутка и трајаће 51 дан током којих је све ескалирало: напетост, неспоразуми, грешке, последице.

Неуспели преговори

Кренули су свакодневни позиви преговарачког тима ФБИ-ја упућени Корешу да се преда, док су чувари реда и закона појачавали притисак споља, и све то усред медијске пажње која се ускоро претворила од локалне, преко националне у глобалну.

Преговори су почели да доносе резултате.

Лидер давидијанаца обећао је да ће ослободити децу, двоје по двоје, ако буду емитовали његову поруку преко радија сваки дан.

„Не заборави да Бог седи на трону и да те Дејвид воли", присећа се Кејти Шредер како је рекла сину Скоту, једном од првих малолетника који су напустили комплекс, пре него што је прошао кроз капију.

„Али нисам се осећала као да га спасавам", објашњава она у документарцу.

„Није ми било стало до живих. Било ми је само стало да живота у јединству са Богом."

Деца су одведена у методистичку породицу у Вејкоу и снимана у нади да ће, ако их буду видели, то охрабрити друге давидијанце да напусте седиште.

А они то и јесу учинили, њих укупно 35, међу којима и 21 дете.

Било је тренутака када је ФБИ мислио да се ствари приводе крају, будући да је Кореш био спреман да изађе мирним путем.

Али све наде ускоро су биле распршене после поруке лидера давидијанаца преговарачима да му је Бог наредио да чека.

После 23. марта, ниједан други његов следбеник није напустио комплекс.

Покушаји чувара реда и закона да их истерају су се интензивирали, искључивањем струје у комплексу, његовим осветљавањем снажним рефлекторима и дању и ноћу, пуштањем са неких звучника иритантних звукова као што су узлетање авиона, клање зечева, будистичке мантре и гласна поп музика.

Камером којој је ФБИ дозволио да уђе у комплекс, Кореш је снимао себе крај бројне деце и младих жена које је представио као властиту децу и супруге, покушавајући јасно да стави до знања да се они ту не држе као таоци.

„Ко се стара о теби?", може да се види како он пита дете у тим призорима, који су избили на видело годинама касније.

Шредер, једна од 11 одраслих особа које су одлучиле да напусте Маунт Кармел - завршила је у притвору под оптужбом за заверу да почини убиство - данас објашњава да се сматрало нормалним да њихов лидер има сексуалне односе са неколико жена у групи, чак и са малолетницама.

„У нашем систему веровања, све те девојчице сматрале су се одраслим особама са 12 година", каже она у најновијем документарцу на ову тему, препричавајући како је и сама остајала до касно на часовима упознавања са Библијом, молећи се да ће једног дана лидер одабрати њу.

„Први пут кад сам имала секс са њим била сам сама са Богом кроз Дејвида."

Те слике Кореша са његовим супругама и децом нису стигле до штампе, али јесу до виших функционера ФБИ-ја, Министарства правде и државне тужитељке Џенет Рино

Рино је у недељи почев од 12. априла 1993. одржала неколико састанака да би расправљала о алтернативама укидању опсаде како би се окончао сукоб који је коштао владу милионе долара дневно, поред тешког нарушавања њеног имиџа.

Новоименована на тај положај, Рино је дала зелено светло препоруци Тима за спасавање талаца да се у зграду уведе „елемент контроле нереда".

Тврдили су да унутра још има малолетника, да су они у опасности и да су већ претрпели злостављање.

То је само неколико недеља раније објавио локални лист Вејко трибјун хералд у фељтону чланака под насловом „Грешни месија".

И тако је у шест ујутро 19. априла главни преговарач Бајрон Сејџ позвао давидијанце да се припреме да ће ускоро бити убачен сузавац у зграду, али да неће доћи до упада у њу.

Та иста порука поновљена је преко разгласног система, позивајући оне који су још унутра да напусте грађевину.

„Готово моментално давидијанци су почели да пуцају на возила ФБИ-ја", каже се у извештају из 1996. мешовите конгресне комисије о овим догађајима.

Упркос протестима преговарача, у року од неколико минута командир Тима за спасавање талаца наредио је да се испале сузавци на читав комплекс истовремено.

Радили су то шест сати. Нико није напустио грађевину.

Негде око поднева, избио је пожар, готово истовремено на три различите локације у комплексу.

У року од неколико минута, локација давидијанаца била је претворена у пепео.

Ватрогасци нису стигли на време да угасе пожар, чији извор још није познат.

Ту је био крај за оне који су веровали да се ближи апокалипса.

Одговорност и сумње

„Не мислим да је влада Сједињених Америчка Држава одговорна за чињеницу да је хорда верских фанатика одлучила да се убије", изјавио је наредног дана председник Бил Клинтон који је био на дужности тек око три месеца.

Он је то изговорио вероватно несвестан колико ће ова трагедија потресати прву годину његовог председничког мандата и колико ће допринети републиканском преузимању Конгреса 1994.

Јавно мњење, које је пратило догађаје у реалном времену, било је подељено на оне који су доживљавали давидијанце као култ лудака одговорних за властиту погибију и оне који су почели да критикују поступке федералне власти.

„У анкети објављеној наредне године, мала мањина одраслих особа кривила је федералну власт у великој мери за оно што се десило у Вејкоу", каже за ББЦ Стјуарт А. Рајт, професор социологије са Универзитета Ламар у Бомонту, у Тексасу, и ауторитет за ову тему.

„Временом и уз рад низа академика који су деконструисали чињенице дошло се до закључка да су ствари могле да се обаве мирним путем, без изазивања смрти и повреда", додаје аутор десетине чланака и уредник књиге Армагедон у Вејкоу: Критичке перспективе о сукобу са Лозом давидијанаца, објављене 1995.

„Има много доказа који указују на то, а данас то признају чак и неки од учесника", додаје он.

„Дејвид Кореш је највећи кривац, али то не значи да ми као организација нисмо правили грешке", изнова је признао Гери Носнер, главни преговарач ФБИ-ја током опсаде.

„И заиста јесмо. У Вејкоу нисмо спасли онолико живота колико смо могли. И због тога, за мене је ово био неуспех."

Између априла 1995. и маја 1996, два конгресна одбора истражила су поступке федералних снага током опсаде Маунт Кармела.

И иако су закључила да је крајња одговорност за трагедију на Корешу, у коначном извештају оштро су критиковане одлуке и мере које су предузеле уплетене агенције.

Између других закључака, наводи се да је истрага АТФ-а о давидијанцима била „крајње нестручна" и „лишена минимума очекиваног професионализма" једне федералне службе.

У њој се одлука државне тужитељке Рино да одобри интервенцију за окончање опсаде назива „преурањеном, погрешном и крајње неодговорном".

Упозорено је да сузавац може да изазове „непосредне, акутне и тешке" физичке непријатности онима који су му изложени, нарочито код мале деце, трудница и старијих, и осуђена је његова употреба, уз инсистирање да је требало да власти преговарају о мирном излазу из кризе до самог краја.

Извештај, међутим, не повезује власти са избијањем пожара и покушава да одбаци теорије да су агенти били ти који су га изазвали, намерно или ненамерно, због мешавине испаљених хитаца и хемикалија у сузавцу.

И не оповргава аргументе које је Министарство правде користило да оправда одсуство противпожарних апарата на лицу места и одлагање звања ватрогасаца.

То је само додатно распирило теорије завере о улози власти у трагедији, хипотезе које су већ кренуле да се шире попут шумског пожара.

„То су од самог почетка искористиле групе екстремне деснице са интересом да промовишу право на ношење оружја и анти-владину идеологију, и почеле да сматрају давидијанце мученицима", каже за ББЦ професор Рајт.

Многи су доживљавали давидијанце браниоцима два основна права у Сједињеним Америчким Државама: слободе вероисповести и права на ношење оружја.

То је тврдио и сам Кореш: „Не можете само да дођете, покуцате ми на врата, упуцате ме и очекујете од мене да ништа не предузмем. То се неће десити у овој земљи", рекао је он током опсаде, говорећи управо о тим правима.

И они су сматрали федералну владу непријатељем тих слобода.

Неки давидијанци који су преживели трагедију, као што је Дејвид Тибодо, признали су да је у време док су били друштвени изгнаници само та страна политичког спектра обраћала пажњу на њих.

„Нико сем људи са крајње деснице није желео да чује шта преживели из Вејкоа имају да кажу", изјавио је он за Њујорк тајмс.

Две године после опсаде, Тимоти Меквеј, младић који је подржавао давидијанце у Вејкоу и постао опседнут реакцијом власти као доказом надолазећег новог светског поретка, бомбардовао је федералну зграду у Оклахома Ситију, убивши 168 људи и ранивши још 700.

До дана данашњег то је најсмртоноснији напад „домаћег тероризма" у америчкој историји.

Трагедија је утицала и на теоретичара завере Алекса Џонса, који је, као млади радио водитељ, организовао кампању 1998. године да се поново изгради давидијанска престоница у част погинулима.

Данас једна од истакнутијих личности са деснице, Џонс је био и један од првих и најјачих гласова који су подржали Доналда Трампа у његовој кандидатури за председника 2016.

Вејко се деценијама помиње међу паравојскама и белим супрематистима, као што су Поносни дечаци или Чувари завета, групама повезаним са нападом на Капитол у јануару 2021.

„Вејко и даље има велику снагу у анти-владином простору као догађај који показује да федерална влада не штити властите грађане, да је спремна да крши грађанска права, да им одузме њихово оружје", рекла је новинару ББЦ-ја Сему Кабралу Хајди Бајрич, суоснивачица непрофитне организације Глобални пројекат против мржње и екстремизма.

Има оних који су видели одјеке овога у Трамповој одлуци да започне кампању за председничке изборе 2024. године 25. марта на аеродрому у Вејкоу, неколико дана после 30. годишњице ове трагедије.

Његов тим негирао је било какву свесну намеру, уверавајући да је за централну локацију одабрано ово место због близине главној градској области Тексаса, државе у којој се налази велики део његових најтврдокорнијих гласача.

Међутим, неки од његових присталица и критичара већ су јасно ставили до знања да није случајност то што је одржао први званични састанак на месту које је, за многе, постало симбол борбе против владе.

„Вејко је био случај мешања владе преко њених надлежности а данас то исто чине и са Трампом", рекла је за Њујорк Тајмс Шерон Андерсон, пензионерка из Тенесија која је присуствовала догађају, говорећи о подизању кривичне оптужнице против бившег председника.

Трамп је и сам пригрлио тај положај, представивши се као жртва политички мотивисаног „лова на вештице" Министарства правде.

Он није пропустио прилику да то истакне ни у Вејкоу.

Још једном је поновио, небројени пут, да су избори 2020. на којима је изгубио од Џозефа Бајдена били „намештени".

Похвалио је оне који су покушали да зауставе потврду Бајденове изборне победе упадом у Капитол 6. јануара 2021 - разне службе федералне владе истражују Трампову наводну улогу у том нападу - и критиковао је тужиоце који воде бројне истраге против њега као „људски шљам".

„Наши непријатељи су толико очајни у жељи да нас зауставе да су урадили све што могу да нам сломе дух и вољу. Али нису у томе успели. Само су нас учинили јачим.

„А 2024. године биће одржана коначна највећа битка", објавио је Трамп стотинама присталица.

Стручњаци које је консултовао ББЦ инсистирају да одржавање тог апокалиптичног говора за говорницом удаљеном свега неколико километара од места на ком је дошло до највећег сукоба између цивила и федералних снага у америчкој историји није случајност.

„То није могло да буде симболичније", каже професор Рајт.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]