Ускрс, религија и историја: Како и где је започело разапињање на крст

Исус је био најславнија особа која је умрла на крсту, али ово свирепо кажњавање већ се примењивало више векова пре него што је он уопште рођен.

„Од три најбруталнија начина да погубите некога у давна времена, распеће се сматрало најгорим", каже за ББЦ Луиз Килијерс, ауторка и научна сарадница за класичну културу на Универзитету Слободне Државе у Јужној Африци.

„Иза њега су ишли спаљивање и обезглављивање."

„Била је то мешавина апсолутне свирепости и спектакла како би се утерало што више страха у кости становништва", додаје Дијего Перез Гондар, ванредни професор са теолошког факултета на Универзитету у Навари, у Шпанији.

У многим случајевима, до смрти жртве долазило је тек неколико дана после распећа, пред радозналим очима пролазника.

Тело би претрпело мешавину гушења, губитка крви, дехидрације и отказивања различитих органа, између осталих проблема.

Али шта знамо о томе где и како је први пут дошло до распећа?

Више од 500 година пре Христа

Докторка Килијерс верује да је разапињање на крст највероватније потекло од Асираца и Вавилонаца - две велике цивилизације које су некада насељавале данашњи Блиски исток.

Она верује и да су овај метод погубљења „систематски користили Персијанци у шестом веку п.н.е."

Професорка Перез истиче да најстарије доступне информације потичу из разних асирских дворских украса.

„На зидовима би се налазили цртежи који су представљали битке и походе и начине на које су затвореници погубљени.

„Појављује се техника набијања на колац, нешто слично оном што ће касније постати распеће."

Докторка Килијерс је 2023. написала чланак о историји и патологији разапињања на крст, објављен у Јужноафричком медицинском журналу.

Она је објаснила да су Персијанци изводили распећа на дрвећу и стубовима уместо на формалном крсту.

„Мешање смртне казне са исмевањем осуђеника и свирепом смрћу било је честа појава. Једна од техника била је оставити човека да виси са дрвета како би умро од гушења и исцрпљености", додаје професор Перез.

Ширење

У четвртом веку п.н.е, Александар Велики донео је ову казну у земље источног Медитерана.

„Александар и његове трупе заузеле су град Тир (у данашњем Либану), који је био мање-више неосвојив", каже докторка Килијерс.

„Кад су коначно успели да се пробију, разапели су на крст око 2.000 становника."

Наследници Александра Великог донели су ову казну у Египат и Сирију, као и Картагину, велики северноафрички град који су основали Феничани.

Током Пунских ратова (264-146 п.н.е.), Римљани су научили ову технику и „усавршавали је 500 година", према речима научнице.

„Римске легије су практиковале разапињање на крст где год су ишле", каже она.

А на неким местима на којима су примењивали овај облик смртне казне, мештани су га прихватили.

У деветој години п.н.е, немачки генерал Арминије наредио је распеће римских војника после његовог тријумфа у Бици у Теутобуршкој шуми, која је представљала понижавајући пораз за Римљане од германских племена.

У 60. години п.н.е, Будика, краљица древног британског племена познатог као Ицени, предводила је велику побуну против окупаторског Рима и разапела на крст велики број легионара.

Света земља

У древном Израелу, ова врста казне већ се спроводила пре доласка Римљана.

„Имамо изворе који говоре о распећима пре римског освајања Свете земље", каже професор Перез.

Један од њих је римско-јеврејски историчар, политичар и војник Јосиф Флавије, који је рођен у Јерусалиму у првом веку нове ере.

У сведочанствима о владавини Александра Јанеја (125-76. године п.н.е.), који је владао над Јеврејима 27 година, он помиње масовна распећа око 88. године п.н.е.

„Док је славио са конкубинама на јавним местима, наредио је разапињање на крст око 800 Јевреја, баш као и убиство њихове деце и жена на очи несрећника који су још остали живи", написао је Јосиф Флавије.

Римљани

Али према докторки Килијерс, Римљани су били ти који су уврстили разноврсне крстове у овај облик казне, међу којима и онај у облику слова „икс".

„Међутим, у већини случајева користили су добро познати латински крст илити тау (крст у облику слова т).

„Ти крстови су знали да буду високи, али су чешћи били ниски. Састојали су се од усправног стуба (стипес на латинском) и пречке (патибулум)."

Особа над којом се извршавала смртна казна била би присиљена да носи усправни део крста на место погубљења.

„Ако особа није била гола, скинули би јој одећу и приморали је да легне на леђа са рукама испруженим дуж патибулума."

Крвави обичаји

Њене шаке би се потом везале са греду или причврстиле ексерима закуцаним у њене зглобове.

Ексери обично нису били закуцани у дланове руку жртава зато што су ексери могли да покидају месо због тежине тела жртава, док би кости зглобова и подлактице задржале ексере на месту.

Ексери су могли да буду и до 18 центиметара дуги и центиметар широки.

Кад је осуђена особа била причвршћена за хоризонталну греду, била би подигнута и фиксирана за усправни стуб, који је већ био побијен у земљу.

Стопала су могла бити везана или закуцана ексером за усправни стуб, по једно на свакој страни или оба истовремено, једно преко другог.

У том случају, објашњавају аутори, један ексер би био пробијен кроз метатарзалну кост оба стопала, док су колена била савијена.

Бол је био незамислив.

„Био би то атак на многе нерве", каже професор Перез.

„Морали сте да напнете ноге да бисте могли да се издигнете и дишете."

Док сте то радили, „изгубили бисте много крви, бол је био неиздржив, али ако то не бисте урадили, умрли бисте од гушења."

У многим случајевима била је то спора смрт, која би уследила после отказивања више органа.

Докторка Килијерс објашњава да ју је изазивао циркулаторни колапс услед хиповолемијског шока - жртве би доживеле смањење волумена крви (хиповолемија) од губитка крви и дехидрације, али можда највише од отказивања респираторних органа.

Многи су умирали од гушења.

Сати и дани агоније

Свирепост овог начина погубљења била је погоршана чињеницом да су многима разапетим на крст били потребни читави дани да умру, мада су могли да издахну и у року од неколико сати - у Библији се каже да је Исус поживео шест сати.

„У неким случајевима, да би убрзали смрт, војници би ударали колена људи и ломили им ноге. На тај начин осуђени није могао да се издигне уз помоћ мишића ногу да би дисао, због чега би умирао брже", каже професор Перез.

Према сведочанству из Библије, римски војници су применили ову меру над двојицом криминалаца разапетих поред Исуса, али не и на њему јер је он већ умро.

„Исус је већ био избичеван, врстом бича који има комаде метала и оштрих костију [на крају ремења]. Изгубио је много крви. Штавише, било је људи који би умрли само од бичевања", додаје академик.

„Најгори непријатељи"

Циљ разапињања био је да се осуђеник „оголи и понизи", каже професор Перез.

„Била је то смрт резервисана за најгоре непријатеље да би се јасно ставило до знања да Римљани неће толерисати понављање истог злочина."

Углавном се примењивала на робовима и странцима, а врло ретко над римским грађанима.

„Разапињање на крст често се везивало за издају, војне побуне, тероризам и неке злочине који би доводили до крвопролића."

Из тог разлога, професор Перез каже да је веома значајно да је Исус био разапет.

„Такође је упечатљиво да су га доживели као опасног."

„А они који нису желели да се свет мења не само да су покушали да га убију, већ су са начином на који су одлучили да га погубе желели јасно да ставе до знања да његова порука не сме даље да се преноси."

Помиловање

Римски цар Константин Први укинуо је распеће у четвртом веку н.е, и постао први римски цар који је прихватио хришћанство.

Он је легализовао ову религију, а његови следбеници стекли су привилегије које су традиционалне религије изгубиле, што је довело до ширења хришћанства у Римском царству.

Међутим, ова казна би се и даље спроводила на неким другим местима.

У Јапану је 1597. разапето на крст 26 мисионара, отпочевши тако дуги период прогона хришћана у овој земљи.

Ипак, упркос његовој свирепој прошлости, крст за хришћане представља симбол жртве у име љубави.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]