Филм: „Ноћи бугија“ или како је изгледао загрљај Холивуда и порнографије

пише: Рејчел Пронгер

На почетку филмске приче о порно индустрији седамдесетих година 20. века, редитељ Џек Хорнер (Берт Рејнолдс) у једној сцени седи за столом у ресторану прекопута Едија (Марк Валберг), момка који жели да постане порно звезда, и објашњава му визију нове врсте порнића:

Желим да снимим филм чија ће прича скроз усисати гледаоца …. У тој мери да људи неће моћи да мрдну с места док не сазнају како се прича завршава… сањам о томе да једног дана снимим такав филм - истинит, исправан и драматичан.

Да ли порнографски филм може да буде истинит, исправан и драматичан?

Иако су се ставови о приказивању секса на великом екрану током година изменили, гледаоци и даље деле филмове на „праве" и порнографију.

Међутим, индустрије порнографских и мејнстрим филмова развијале су се паралелно и увек су међу њима постојала извесна преклапања.

Холивудски и хардкор филмови су блиско повезани, они деле сличне изазове и током историје су суштински утицали обликовали један другог.

Андерсон у поменутом филму тематизује управо ову испреплетену историју, уз необични тродимензионални приступ теми, говорећи једнако о порнографији колико и о Холивуду.

У средишту филма је Еди, млади чистач у ресторану скромног талента, чије фармерке крију „нешто невероватно", а кога ће Џек приметити и позвати да се прикључи његовој „породици", шароликој групи глумаца и чланова екипе, међу којима су и гламурозна мајчинска фигура Ембер Вејвз (Џулијен Мур) и неупућени девојчурак Девојка на ролерима (Хедер Грем).

Ова скупина ће снимити серију популарних филмова, а Еди, под новим именом Дирк Диглер, постаће главна звезда, све док нарасли его, зависност од дроге и технолошке промене не угрозе њихове снове.

Опсежни наратив филма Ноћи бугија обухвата еволуцију филмова за одрасле, од периода „порно шика" с краја седамдесетих година 20. века до бума ВХС технологије средином осамдесетих.

Филм почиње 1997, на врхунцу такозваног „златног доба порнографије", периода током ког је хардкор порно филм на кратко успео да постане део мејнстрима.

Кључни тренутак те епохе била је премијера филма Дубоко грло 1972, првог дугометражног порно филма који је успео да привуче пажњу шире публике.

Потпомогнут скандалом у вези са цензуром, Дубоко грло постао је хит на биоскопским благајнама, што је привукло пажњу тиражних медија и направило звезду од глумице Линде Ловлејс.

Успех филма Дубоко грло најавио је талас онога што ће Ралф Блументал, новинар Њујорк тајмса, назвати „порно шиком" - периодом током ког гледање порнографских филмова у биоскопу неће бити само прихватљиво, већ и кул.

Нова друштвена прихваћеност је донела бројнију публику и већи профит, што је довело до тога да су редитељи ових филмова почели да праве уметнички амбициозне пројекте који су даље наставили да бришу границу између популарних филмова и порнографије.

Андерсон гледаоцима преноси дух порно шика кроз лик Џека Хорнера и његовог сна о прављењу филмова који су „истинити, исправни и драматични".

Ноћи бугија садрже бројне клипове у којима видимо сарадњу између Џека и Дирка - симпатичне пародије у маниру „филма у филму" које истичу начин на који је порнографија црпла инспирацију из Холивуда.

Уметнички врхунац ових сарадњи били су филмови из серије о Броку Лендерсу, односно серија комплексних пародија филмова о Џејмсу Бонду, у којима Дирк игра тајног агента који успева да избегне сваку невољу тако што заводи жене.

„То је прави филм, Џек", изјављује одушевљени камерман после једног изузетно захтевног кадра.

„Желим да ме памте по овом филму", озбиљно одговара Џек.

У својеврсном мета-обрту, Ноћи бугија можемо тумачити као пародију Холивуда.

Прича о успону и паду Дирка Диглера је класичан наратив познат као „звезда је рођена", дат уз све обавезне елементе жанра: фигура старијег манипулатора; млада звезда коју је искварила слава; несрећни крај.

Нимало неочекивано од прекаљеног филмског штребера какав је био Андерсон, филм обилује референцама, највише на дела Мартина Скросезеа.

Сцена у којој Дирк седи у гардероби и сам себе бодри ослања се на Разјареног бика, а друга сцена у којој Дирк, надрогиран кокаином, планира пљачку, јасно је призивање Добрих момака.

Позајмљујући директно из других филмова и обавезних мотива у жанру, али премештајући те цитате у грозничави свет порнографије, Андерсонов приступ се не разликује пуно од начина рада Џека Хорнера - обојица су редитељи који слободно краду из Холивуда у покушају да створе нешто ново.

Похотно узбуђење

Џекове пародије показују како је порнографија често крала од Холивуда, али природа тог односа није била једносмерна.

Као што је Кoрина Лонгворт приметила у свом подкаст серијалу Еротске осамдесете, улазак порнографије у мејнстрим током седамдесетих такође је утицало на Холивуд.

Низ еротских трилера који су премијерно приказани током осамдесетих и деведесетих, филмови попут Америчког жигола (1980), Поштар увек звони два пута (1981) и 9 и по недеља (1986), директно су се ослањали на порнографску естетику, нудећи голе филмске звезде као секс симболе.

Осим ових еротских трилера, постоји још један вид утицаја порнографије на Холивуд - малобројни, али значајни поджанр филмова који се баве овим сегментом филмске индустрије.

Попут Ноћи бугија, најбољи међу овим филмовима баве се односима моћи и етичким изазовима рада у Холивуду, једнако колико и у порнографској индустрији.

За разлику од осталих филмова снимљених током бума еротског трилера с почетка осамдесетих година, Дублерка Брајана Де Палме (1984) представља директан спој Холивуда и порнографије.

У овој кичастој посвета Б-филмовима, неуспешни глумац Џејк (Крег Восон) бива опседнут глумицом/дублерком Холи Боди (Мелани Грифит) и увучен у прљаво подземље Лос Анђелеса.

Намерно мрачан и насилан, филм Дублерка је након премијере изазвао опречне судове критичара.

И док су неки реаговали позитивно (критичар Роџер Иберт назвао га је „узбудљивом показном вежбом режије"), други су критиковали филм, назвавши га сензационалистичким ђубретом и „језивом будалаштином".

Дублерку су најоштрије критиковале феминисткиње, које су повезале начин на који је Де Палма приказао насиље и стварнo насиља над женама, што је оптужба која је пратила редитеља током читаве каријере, што га је посебно нервирало.

„Штампа ме је урнисала на врхунцу покрета за ослобођење жена", рекао је Де Палма у интервјуу из 2018. „Сматрао сам то потпуно неоправданим. То је напети трилер, а ја само тражим нове начине да неког убијем на филму."

Дублерка је доживела својеврсну ренесансу, пошто нова генерација критичара види филм као погрешно схваћени бисер кинематографије.

Прошло је много времена, и Де Палма је од статуса enfant terrible постао омиљени редитељ других редитеља, о ком је снимљен документарац из пијетета, у коме хвалоспеве на Де Палмин рачун изричу Ноа Баумбах и Џејк Палтроу.

Крвави отисци Дублерке видљиви су у филму Екс (X) редитеља Таја Веста из 2022, кич слешеру о екипи порно филма коју прогања помахнитали убица, што је мотив експлоатацијских филмова из седамдесетих, али садржи помало и Де Палминог кемп сензибилитета, мрачног хумора и стилизованог насиља.

Иако није по свачијем укусу, самосвесни екцес у Дублерки послужио је сврси, јер је филм уроњен у холивудско преобиље, истовремено га критикујући.

Попут Андерсона, Де Палма се стално позива на друге редитеље, посебно Алфреда Хичкока - заплет директно позајмљује из Вртоглавице и Прозора у двориште, а те референце су добиле нов замах током година.

Кад данас гледамо Дублерку, можемо да се присетимо како је Хичкок малтретирао глумицу Типи Хедрен (мајку Мелани Грифит), а та веза представља још један слој филмског коментара о злостављачким односима који преовладавају у Холивуду.

Дублерка успева да пласира голотињу и насиље, али, истовремено, и да постави нека провокативна питања.

Ако Холивуд нуди исто похотно узбуђење, али и односе експлоатације, као и порнографски филмови, где се заправо налази граница између ове две индустрије.

'Порно ратови'

Уз друге експлицитне холивудске филмове из тог периода, Дублерка је постала део жестоке дебате о приказивању секса на великом платну, познате као „порно ратови".

Један од кључних аргумената у порно рату била је тврдња да су глумице неизбежно експлоатисане у порнографским филмовима.

Године 1986. Линда Лавлејс се придружила активистима који су захтевали забрану порнографије, када је сведочила у конгресу да је под присилом учествовала у филму Дубоко грло, шокирајући све присутне изјавом да „сваки пут када неко гледа овај филм, гледа како мене силују".

Сведочење је довело је у питање идеју сексуално ослобођене женствености, која подупире појаву „порно шика" и скренуло пажњу на потенцијално проблематичне односе у индустрији.

Ова прича је преточена у Лавлејс (Lovelace, 2013), биографском филму у коме главну улогу игра Аманда Сејфрид и који су режирали Роб Епштајн и Џефри Фридман.

Филм је солидан и ништа више од тога, али интересантан је начин на који представља живот Лавлејс као наратив око кога не постоји јединство, јер је она најпре приказана као ослобођена звезда, а затим је ова слика преиначена тако што је дато њено виђење.

У том смислу, он антиципира наслове произашле из #MeToo ере, попут Жене која обећава (Promising Young Woman, 2020) и Асистенткиње (The Assistant, 2019), који користе непоуздане приповедаче, а нису нам предочене све чињенице како би биле приказане све тешкоће са којима се млада жена суочава кад хоће да пријави било који облик злостављања.

Искуство Линде Ловлејс показује да су корени покрета #MeToo, који је популаризован у Холивуду, а који ће се касније проширити на друге индустрије, између осталог и порнографију, веома дубоки.

У филму Ноћи бугија Андерсон не покушава да се бави експлоатацијом, представљајући женске ликове као особе које уживају у раду.

Међутим, кључни тренутак филма је појава ВХС технологије, изума који ће током осамдесетих трансформисати индустрију.

Попут интернета у наредним деценијама, ВХС је потпуно пореметио индустрију, омогућивши да се филмови снимају брзо и за мало пара, а да онда гледаоци уживају гледајући их у својим домовима, а не у биоскопу.

Упадљиво је глумицу видимо као жртву насиља само једном, након ове промене, у секвенци када Девојка на ролерима упражњава секс са странцем у сред телевизијске емисије.

Андерсон прави контраст између нежнијег, приснијег аналогног порно филма насталог током Златног доба и експлоатативне порнографије из осамдесетих, која садржи „фактор шока", и тиме сугерише да је реч о промени односа у индустрији, а не о самој природи ових филмова, која узрокује експлоатацију.

Приказ начина на који ВХС технологија утиче на порнографију у Ноћи бугија непосредно одјекује у наредној великој промени индустрије за одрасле услед појаве онлајн порнографије која се развила током протекле две деценије.

Ова технолошка промена је у центру скоријих филмова смештених у свет порнографије и сексуалног рада, попут Црвене ракете (Red Rocket, 2021) Шона Бејкера, о превазиђеној порно звезди која се врати кући када му пропадне каријера, или Кем (Cam, 2018) Данијела Голдхабера, хорор филма у чијем средишту је девојка која се скида испред камере.

У овим филмовима се порнографија користи за обликовање заплета и естетике, чему доприносе хиперреалистични снимци на којима је избрисана линија између фантазије и реалности, одржавајући начин на који је експлицитан материјал свима доступан преко интернета, што је довело до „порнификације" слика у популарној култури, моди и оглашавању.

Исто се може рећи за филм Задовољство (Pleasure, 2021) Нинџе Тајберг, који прати пут младе Швеђанке која покушава да пронађе место на лосанђелеској порно сцени, нудећи нијансиран поглед на утицај интернета на индустрију кроз #PostMeToo Me перспективу.

Попут Ноћи бугија, Задовољство нуди причу новајлије који покушава да се пробије, али је Ана (Софија Капел) мање пасиван лик од Едија.

Током филма видимо како Ана гради каријеру - користи друштвене медије како би привукла велики број пратилаца, користи пријатељства и имитира насиље мушких колега како би остварила надмоћ.

Задовољство открива потенцијал порнографије за експлоатацију, истовремено нудећи и алтернативни поглед, показујући нам области у индустрији где је однос према порно глумцима пун уважавања и љубазности.

Тајберг је филму приступила из снажне антипорнографске перспективе, али након што је провела доста времена истражујући свет лосанђелеске порнографије и срећући се са низом редитеља и глумаца, њено виђење проблема постало је далеко амбивалентније.

У Ноћима бугија, Андерсон је дао мале улоге правим порно глумцима, док је Тајберг отишла корак даље - порно глумци су добили више улога у филму, а многи сарадници долазе из порно индустрије.

И овај приступ се испоставио као контроверзан, јер су неки од глумаца и професионалаца, који су били део продукције, изразили резерву према начину на који су приказани, а Тајберг је критикована зато што током снимања интимних сцена није користила услуге координатора за интимне сцене.

Без обзира на то, управо ова сива зона је у складу са филмом који намерно изазива осећај немира код гледаоца, остављајући отворено питање да ли је Ана оснажена или искоришћена током рада у порнографији.

На крају крајева, најбољи филмови о порнографији, међу којима су Ноћи бугија и Задовољство, откривају гледаоцу нешто што он већ зна.

Без обзира на то да ли говоримо о порнографији или о мејнстрим филмовима, прављење филма представља индустријализовану уметничку форму, коју прате исте неједнакости, попут рада и у било којој индустрији у капиталистичком друштву.

Испод сјаја, гламура, прљавштине и секса, ови филмови нас подсећају на то да су људи запослени у овим индустријама попут свих нас, компликовани и пуни противречности, без обзира на то чиме се баве.

Давањем људског лица глумцима и екипи порнића, ови филмови буде у нама саосећајност и омогућују нам да ову индустрију, и права радника, посматрамо као и било коју другу.

Шта може бити истинитије, исправније и драматичније од тога?

Погледајте видео: „Храна је порнографија, а ја сам порно звезда"

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]