Вивијен Вествуд: Модна икона и кума панка

Била је анархистичка идеалисткиња која је напречац освојила бедеме статуса кво и преобратила Велику Британију.

Била је неостварена револуционарка, коју је покретала мржња према корупцији и светској неправди и која је очајавала због индолентне пасивности омладине.

Вивијен Вествуд је створила панк, освојила високу моду и изградила светску империју.

Измислила је Нови романтизам, извела Наоми Кембел на модну писту обучену у саобраћајни чуњ и појавила се на састанку са краљицом оставивши доњи веш код куће.

За Вествуд, мода је била оружје.

Наравно, мислила је она, одећа чини да људи буду секси.

Али суштина је била у продрмавању ствари, уништавању мизерног конформизма и претварању света у боље место.

Вивијен Изабел Свајер рођена је 8. априла 1941. године у селу Тинтвисл у Дербиширу, као најстарија од троје деце.

Њени родитељи су потицали из радничке класе и били су спретни са рукама.

Охрабривали су је да прави ствари, што је радила са великим уживањем.

Али били су дубоко збуњени зависношћу њихове ћерке од читања - једном су јој чак платили да уништи своју чланску карту библиотеке.

Поседовала је завидно самопоуздање, верујући за себе да је изузетан занатлија.

У гимназији у Глосопу, доживљавала је себе „као надмоћну".

„Ако ћемо право", касније је рекла, „умела сам да правим ципеле још са пет година."

Њена породица се преселила у Северни Лондон 1958. године.

Вивијен се бавила кујунџијством у локалној школи уметности, али се исписала после једног семестра.

Колико год да је била самоуверена, није успевала да види како би девојка из радничке породице као што је она могла да зарађује за живот од тога.

Квалификовала се за наставницу у основној школи, потом се удала за Дерека Вествуда - згодног шегрта Хуверове фабрике по дану и елегантног мода ноћу.

Вествуд је направила властиту венчаницу и накит.

Годину дана касније, родила је њиховог сина.

Потом, случајни сусрет је променио све.

Њен брат Гордон довео је деветнаестогодишњег колегу студента уметности у њен стан у Хароуу.

Имао је црвену косу и бело лице од пудера.

Име му је било Малком Мекларен: био је самопрокламовани геније и отац панка.

И тако је започело једно од великих британских креативних партнерстава.

Преселили су се у сићушан стан у Клепаму, добили дете и покренули културну револуцију која је потресла и понекад плашила свет.

Мекларен је био немогућ.

Мајка му је била сексуална радница, а одгојила га је ексцентрична бака, која је живела по максими „бити лош је бити добар, а бити добар је бити досадан".

Он је био паун: чврсто решен да заслепи ситне душе својим сјајем, вређајући старију генерацију коју је презирао и омаловажавајући сваког сем себе - а посебно Вивијен.

Требало му је шест дана да је посети у болници након рођења њиховог сина, одбио је да га зову „тата" и запретио да ће однети дете до дома за незбринуту децу кад је замољен да учествује.

Вествуд се повукла у приколицу за становање у Велсу; брала је дивље поврће док је он дивљао по Лондону и оженио се другом студенткињом уметности.

Али привлачност је надвладала све.

Њено детињство је било срећно, али је било права културолошка пустиња.

У креативном смислу, Мекларен је представљао буђење; упознао ју је са уметношћу, музиком и помогао јој да се претвори „из обичне привлачне жене у шик самоуверену икону стила".

Вествуд је обновила њихово партнерство, развијала се уметнички и просто игнорисала злостављање.

Потом су дошли Секс Пистолс, који су режали на седамдесете.

Мекларен их је пригрлио као бесни, јефтини ударац хипи покрету који је презирао.

Вествуд је отворила радњу на Кингс роуду, осмисливши у њој имиџ који је прославио Пистолсе.

Запањени свет остао је без даха и назвао то панком.

Радњу је прво назвала „Let It Rock", потом променила име у „Too Fast To Live, Too Young To Die".

Коначно, била је названа само „СЕКС" - огромни ружичасти знак изнад врата значио је да смеју да уђу само храбри.

У радњи, особље је било застрашујуће.

Били су ту Криси Хајнд, Тоја Вилкокс и, најстрашнија од свих, „Џордан": жена која је успела да добила стипендију од Савета за уметност да буде неукротива своја.

Одећа, наравно, није личила ни на шта што постоји.

Била је радикална и индивидуалистичка, показујући средњи прст ривалској уличној моди као што су деца цвећа, теди бој и мод.

Била је то једнако антропологија као и стил.

Кожне панталоне из садо-мазо света и јакне са кукастим крстовима били су, објаснила је, „секс преведен у моду која је постала фетиш".

Било је то, објавила је он, „чисто отелотворење претпоставке младежи да је бесмртна".

Родитељи Вивијен Вествуд су мрзели Малколма и били дубоко шокирани њим; али су јој дали новац да започне са послом и верно нудили практичну помоћ док је „наша Вивијен" пунила рафове нитнама, ланцима и патент затварачима за брадавице.

Гумени неглиже, чирокана, високе штикле и порнографска мајица Вивијен Вествуд буквално су заустављала саобраћај.

Проводила се као никад, осећајући се као „принцеза са друге планете".

Касније се Мекларен хвалио да је био „преварант", хипнотизер који је извитоперио популарну културу у једва нешто више од згодног маркетиншког трика.

За Вествуд, покрет је био дубљи од тога; доживљавала га је као контракултурну омладинску побуну против корупције старог светског поретка.

Панк је, искрено је веровала она, много више од моде.

Покрет је био политички; циљ је била револуција.

Кад млади нису показали спремност да престану да пљују и изграде барикаде, Вествуд је била горко разочарана.

Посвађала се са певачем Секс Пистолса Џонијем Ротеном: обоје су тврдили да је њихова идеја и наслов „Анархија у Великој Британији".

Али највише ју је излуђивало што је музичар шпицасте косе погрешно схватио поруку.

Одећа и музика је требало да каналишу бес и доведу до промене.

Али млади су напросто игнорисали светску неправду, стављали зихернадле у нос и правили шутку уз музику.

Иако су Вествуд и Мекларен били посвећени револуцији, она се никад није догодила.

Вествуд се осећала изневереном, разочарала се и, на крају, пошла даље.

Уместо тога, понела је са собом субверзивне идеје и запосела модне писте Лондона и Париза.

Радећи сама на малој шиваћој машини у дневној соби, Вествуд је креирала моделе користећи властито тело као калуп.

Интелектуално инспирисана канадским историчарем уметности Геријем Несом, истражила је историју моде, прерадила је на н-ти и изазвала свет високе моде да је одбаци.

Облачила је моделе у твид, фину чипку, „мини кринолине" и корсете који су им гурали груди малтене до браде.

Јавност јој се подсмевала.

Вествуд је запретила да ће напустити један интервју за ББЦ кад публика није престајала да се смеје.

Није помогло што је Расел Харти, други гост, описао једну девојку као „ходајућу продавницу помфрита".

И Пистолси су се изругивали, оптуживши је да је напустила панк и да прави „отмене хаљине за Аскот".

Није било лако; повремено би долазила до саме ивице банкротства, али ју је модни свет на крају заволео.

Заједно са Меклареном, састављала је легендарне колекције зване „Пирати", „Дивљаци" и „Носталгија блата".

А кад је он отишао, наставила је да гура сама: покренула је Нови романтизам са дизајнима који су пародирали естаблишмент.

Естаблишмент је све гутао и тражио још.

На крају се обогатила.

Једна модна ревија у Паризу завршила се за онолико времена колико је потребно да се скува тврдо кувано јаје, али је приказивала одећу вредну више од милион фунти.

Кад је звезда ТВ серије Секс и град Кери Бредшо желела венчаницу, обратила се Вествуд.

Жена која је водила радњу на Кингс роуду постала је велики глобални бренд.

Изузетно утицајан часопис Виминс вер дејли ју је 1989. године оценио као једну од шест најбољих модних креатора Двадесетог века; једину жену поред Арманија, Лагерфелда и Сен Лорана.

„Што се мене тиче", рекла је, „било је то навођење чињеница."

Кад је Наоми Кемпбел на модној писти пала са љубичастих платформи од двадесет центиметара, ципеле су плануле са рафова.

Успех Вивијен Вествуд није значио да је одустала од револуције.

Крајње политички оријентисана, њена уметност имала је сврху.

Облачила је моделе као пропанкерисане дебитанткиње које чачкају нос да би нервирале владајућу класу.

Њена одећа је преокренула моду која је током историје потчињавала жене.

Правила је мајице са профаним политичким слоганима, продавајући их по високој цени.

Вествуд је страствено презирала Тонија Блера и Маргарет Тачер и посветила се доживотном крсташком рату како би промовисала индивидуалне слободе, решила свет нуклеарног оружја и борила се против претње климатских промена.

Пружала је подршку истраживању сиде, ПЕТА-и и Оксфаму, поклањала је стотине хиљада Зеленој странци и постала редовни посетилац Џулијана Асанжа током његовог седмогодишњег боравка у еквадорској амбасади.

Чак је и паркирала бели тенк испред куће Дејвида Камерона из протеста због фрекинга.

Када је примала Орден Британског царства 1992. године, Вествуд се појавила не носећи гаћице, пруживши фотографима шок њиховог живота кад је залепршала сукњом.

Ако се Њеном величанству то није допало, она то није показала и Вествуд се вратила у Палату неколико година касније кад је легендарна бунтовница постала Дама.

Вествуд се 1992. године поново удала, овај пут за аустријског студента моде двапут млађег од ње.

Андреас Кронталер је био смирен и пун подршке: заправо све оно што Мекларен није био.

Пар је формирао ново креативно партнерство, годинама и даље радећи из Вивијениног спартанског стана у бившем државном власништву.

Вествудин омиљен цитат припадао је Олдосу Хакслију: „Ортодоксија је", рекла је, „гроб интелигенције."

Радња коју је отворила на Кингс роуду и даље ради.

Данас се зове „Крај света", продаје архивски дизајн и мајице са слоганима, у знак сећања на икону која је чврсто решила да објави рат конформизму.

Родоначелница панка, царица глобалне моде и Дама Британског царства сасвим сигурно је то и учинила.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]