Европрајд, ЛГБТ и Источна Европа: Четири приче о Прајду иза Гвоздене завесе

Била је јесен 1999. године, а Витали Шуронов тек што је завршио тачку у ноћном клубу у белоруској престоници Минску, где је у оквиру недеље Прајда наступао као дрег краљица.

Одевен у женску одећу пренаглашеног стила и боја извео је перформанс пред публиком овог тада јединственог места у Минску, како то дрег краљице иначе раде.

Док се пресвлачио иза сцене са колегама после наступа, десило му се нешто чега се и 23 године касније сећа са горчином.

Изненада је осетио снажан ударац у леђа и пао на земљу, одакле је могао да види „10 до 12 полицајаца са фантомкама на лицима", присећа се он у разговору за ББЦ на српском.

„Уперили су оружје у нас, псовали и рекли да станемо уза зид са подигнутим рукама, а пријатеље са којима сам наступао непрекидно су шутирали", препричава Витали.

Био је то први Прајд организован у једној бившој совјетској републици, а Шуронов га се данас сећа из Лондона, британске престонице у коју се преселио крајем 2000. године, јер у Белорусији није могао истовремено да буде безбедан и оно што јесте - геј мушкарац.

Гвоздена завеса је пала са Берлинским зидом 1989. године, из Совјетског савеза је две године касније настало 15 независних држава, а у свакој од њих је освајање слободе за ЛГБТ+ заједницу ишло различитим путевима.

Белорусија: Од првог Прајда иза Гвоздене завесе, до опасности због 'погрешних боја на одећи'

Када се суочио са репресијом полиције 1999. године, Шуронов је помислио како би изласком на бину могао да спасе себе и пријатеље, сматрајући да ће га очи публике сачувати од насиља.

То је и учинио, али су полицајци убрзо кренули за њим и нокаутирали га у покушају да га савладају.

„Срећом, у публици је била пријатељица чији је супруг високи чиновник полиције, показао је значку и они су одмах нестали одатле.

„Да се то није десило, вероватно би ме привели у станицу те ноћи и прошао бих са озбиљним последицама", каже он.

Његов наступ био је део недеље Прајда 1999. године у Минску, током које су одржани семинари, конференције, изложбе, филмске пројекције, забаве у ноћним клубовима и други догађаји, а окупило се око 500 људи, наводи се у тексту на сајту пројекта Мејкаут, чији је циљ борба против дискриминације на сексуалној и полној основи.

Организовала га је Белоруска лига за сексуалну једнакост „Ламбда" под називом „Белоруски геј Прајд".

Иако је у Белорусији тада одржан први Прајд у Источној Европи, већи део друштва није благонаклоно гледао на људе попут Виталија.

„Тада су, као и сада, људи били прилично непријатељски настројени према нама", каже Шуронов, па наводи још неколико примера током којих се осећао небезбедно у земљи у којој је рођен.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Белоруски Прајд 2000. године посетили су и гости из Шведске, са којима је Витали проводио дане током читаве недеље док су трајале манифестације, али је приметио да га група момака прати.

„Чекали су да се разиђемо и да ме нападну када будем сам на путу до куће.

„То су приметили и гости из Шведске, који ми нису дали да одем сам, а из те групе су ми поручили да ће ме `пронаћи`", присећа се овај Белорус.

Проблема је било и са комшијама, које су му, како каже, „претиле физичким насиљем када су сазнале да је геј", а на послу је био дискриминисан и напослетку отпуштен због сексуалне оријентације.

„Осетио сам се рањиво, посебно зато што нисам могао да потражим заштиту од полиције, у којој је хомофобија била врло распрострањена, па сам одлучио да набавим пиштољ за случај да морам да се браним", каже Шуронов.

Наредне године дошло је до малог помака у правима ЛГБТ+ особа, пошто су белоруске власти коначно издале дозволу за одржавање недеље Прајда почетком септембра.

Услов који су власти поставиле био је да се догађаји одрже изван центра града, каже Шуронов.

Он ипак није дочекао први Прајд уз дозволу власти пошто се у новембру 2000. године преселио у Велику Британију, где и данас живи, па се о свему информисао из медија и преко пријатеља који су остали у Белорусији.

„Власт је тада хтела да се побрине да нико не види шта се дешава и да не буде публицитета, а из вести сам сазнао да је и те године било конфликта између учесника Прајд марша са једне и локалног становништва и полиције са друге стране", каже он.

У наредним годинама, белоруске власти су у неколико наврата забрањивале масовна окупљања ЛГБТ+ људи, попут 2010. или 2013. године, а они који су упркос томе одлучили да изађу на улице Минска суочавали су се са полицијском репресијом.

Полицијске снаге су насилно спречиле скуп активиста 2010. године у Минску, а неке од њих су привели због учешћа у шетњи током које је истакнута застава Прајда.

Из Министарства унутрашњих послова те земље критиковали су амбасаду Велике Британије 2018. године због истицања заставе дугиних боја поводом Међународног дана борбе против хомофобије.

Белоруски председник Александар Лукашенко 2012. године изјавио је да је „боље бити диктатор, него геј", одговарајући на критике тадашњег министра спољних послова Немачке Гвида Вестервелеа, првог министра у историји те државе који је отворено саопштио да је геј.

Лукашенков режим један је од главних разлога због којих се положај ЛГБТ+ људи не мења набоље, а то је постигао „хапшењем и протеривањем активиста из земље", тврди Витали Шуронов.

Овај активиста, како каже, због тога не планира да се врати у домовину.

„Белорусија је постала небезбедно место за повратак пошто постоји екстремно висок ризик да ћете бити брутално кажњени за тако мале ствари попут ношења погрешних боја на одећи", описује.

Међу 49 земаља Европе, Белорусија се налази на 45. месту по нивоу остварених права ЛГБТ+ људи, показују подаци организације ИЛГА.

„То се може видети и по коментарима људи на друштвеним мрежама, а биће потребне деценије и генерацијске промене после одласка овог режима да се ситуација поправи", каже Витали.

Русија: Власт забранила Прајд, а борба ЛГБТ активиста постала је 'готово тајна'

Током прве и друге деценије 20. века било је покушаја да се организују Прајд параде у највећим градовима Русије, али ниједан од њих није наишао на одобравање власти.

Скупови су одржавани без званичних дозвола, неретко и уз насиље анти-геј демонстраната над окупљенима, што се догађало у Москви 2006, 2007. и 2008. године.

Организатори су 2009. године посегнули за променом локације скупа: уместо на Пушкиновом тргу у Москви он је организован на видиковцу Воробјева гора, али је полиција убрзо ухапсила неке од организатора и спречила скуп.

Врховни суд у Москви је у августу 2012. године донео пресуду којом се забрањује одржавање Прајда у наредних 100 година, док је руска Дума годину дана касније усвојила закон о забрани „геј пропаганде" међу децом.

На тај начин се додатно погоршао положај ове заједнице у Русији, напомиње Ира Ролдугина, руска историчарка сексуалности која ради на Универзитету у Питсбургу, у писаној изјави за ББЦ на српском.

„Чак и пре доношења анти-геј закона 2013. године, полиција није покушавала да заштити квир људе који су организовано излазили на улице, а после тога се ситуација значајно погоршала.

„Полиција је суштински у Русији још један фактор ризика за ЛГБТ+ заједницу - они могу бити опасни као и такозвани православни активисти, који су спремни да физички нападну квир људе правећи се да се ништа погрешно не догађа", објашњава она.

Према закону усвојеном 2013. године, у Русији је постало кажњиво дискутовати о хомосексуалности са млађима од 18 година.

Али, овај пропис имао је далеко шире последице по ЛГБТ+ заједницу у тој земљи, наводи Ролдугина.

„Закон имплицира да су ЛГБТ+ људи абнормални и да не могу бити једнаки са хетеросексуалним људима.

„Али, с друге стране, он је и подстакао снажну кампању против хомофобије и трансфобије, постојање људи који нису хетеросексуалци је сада видљивије, а утицао је и на развој локалног ЛГБТ+ активизма", каже историчарка.

Од тог тренутка сваки покушај организације Прајда спречили су полиција и демонстранти који су били против одржавања овог догађаја, а ситуација се додатно погоршала после почетка рата у Украјини, истиче Ира Ролдугина.

„Када је рат почео, преостале квир организације су угашене, а многи активисти су напустили земљу.

„Сада се борба у потпуности своди на основне покрете, готово тајне, који су хоризонтално организовани, без новца са Запада", додаје.

Анализа Анастасије Голубеве

новинарка руског сервиса ББЦ

Русија је једна од земаља Европе са најизраженијом хомофобијом, а према процени ЛГБТ организације ИЛГА, само три земље су лошије рангиране.

Хомофобија у тој земљи датира од почетка власти Јосифа Стаљина.

Многи хомосексуалци су прогањани током 1930-их, а држава је истополне везе означила као незаконите.

После Стаљинове смрти, смањио се број суђења против ЛГБТ људи и других мањина, али су закони и даље забрањивали „хомосексуализам".

Није било јавних расправа о сексуалности и питањима пола у Совјетском Савезу пошто су такве теме сматране неприкладним и абнормалним - ЛГБТ заједница је морала да буде екстремно дискретна и невидљива због сопствене безбедности.

Чак и после распада Совјетског Савеза и декриминализације истополних веза променом Кривичног законика 1993. године, ситуација је углавном остала иста.

Ствари су се погоршале 2013. године, када је усвојен закон којим је такозвана „геј пропаганда међу децом" означена као илегална.

Уведена су врло стриктна ограничења и сужене могућности за представљање квир културе и јавних дискусија о тим темама.

Закон је усвојен када је дошло до нових захлађења односа Русије и Америке, као и масовних протеста због новог мандата руског председника Владимира Путина.

У реторици руских званичника хомосексуалност, феминизам и питања пола су део западне пропаганде која се намеће Русији и нису у складу са „традиционалним вредностима".

Према њиховим тврдњама, закон о „геј пропаганди" и суђења ЛГБТ активистима после његовог усвајања нису спроведени зато што је неко желео да се бори за права ЛГБТ људи, већ због тога што држава ту агенду види као претњу за морал деце и породичне вредности.

Усвајање закона 2013. године било је критиковано и организовани су протести у Москви и Санкт Петербургу.

Активисти су покушали и да организују Прајд марш те године, али им званичници нису дозволили.

Људи су хапшени на масовним окупљањима и кажњавани су.

У земљи данас постоји неколико ЛГБТ невладиних организација које пружају здравствену, правну и друге врсте помоћи овој заједници, организују културне догађаје и квир медијске садржаје.

Али, у Русији постаје све теже бавити се тим послом.

Министарство правде је већину ЛГБТ организација означило као стране агенте, што значи да је сужен терен да оне легално функционишу.

Суочавају се и са сталним притиском полиције, тужилаштва и конзервативних активиста, који углавном етикетирају сваку активност која је повезана са ЛГБТ заједницом.

Најсвежији пример је Бок о бок, фестивал квир филма који се одржавао од 2008, али га је прошле године власт забранила.

Испрва су организаторе приводили неколико пута, онда је одлучено да се филмови могу приказивати само на интернету, да би касније Роскомнадзор, руски регулатор интернет садржаја, блокирао сајт фестивала.

И најскорије донети закони настављају да подстичу хомофобну реторику која је појачана 2013. године, а митско питање супротстављања Западу би могло да буде објашњење.

Посланици руске Думе разматрају могућност да прошире закон о „геј пропаганди" на све старосне групе, чиме би се потпуно укинула могућност да ЛГБТ заједница буде јавно представљена, као и јавна дискусија о квир вредностима у медијима и култури.

Све би се спровело уз реторику заштите традиционалних вредности.

Балтичке земље: Најкраћа историја Прајда уз најбржи напредак

Током совјетске ере, у Естонији, Летонији и Литванији се о правима ЛГБТ људи није много расправљало, а закони нису препознавали истополне везе.

До веће видљивости ове заједнице долази у првој деценији 21. века, када се прве параде одржавају у естонском Талину (2004) и летонској престоници Риги (2005).

У Литванији су први овакви догађаји одржани тек 2010. године, наводи се у књизи Компаративне политике и владе земаља Балтика аутора Дауниса Ауерса, професора са Универзитета Летоније.

Прајд у Естонији средином прве деценије 21. века праћен је демонстрацијама и противљењем овом догађају, а 2006. године било је и напада на активисте који су учествовали у шетњи, додаје Ауерс.

У том периоду је естонском Прајду присуствовало неколико стотина људи, а њихов примарни циљ није било захтевање већих права, већ најпре жеља да се „ствари покрену са мртве тачке, ЛГБТ заједница постане видљивија и јединствена, као и да се јавно дискутује о овим темама", каже Кристина Рауд, активисткиња Естонске ЛГБТ организације и садашња организаторка Прајда, за ББЦ на српском.

„Људи су тада били заинтересовани, али је ово још увек била таблоидна тема, а третман у медијима није био адекватан", описује она.

Естонска полиција није реаговала попут руске или белоруске, активисти који су учествовали у Прајду нису трпели директно насиље од јавних службеника, али Рауд каже да је често њихова пасивност отежавала организацију Прајда.

„Проблем тада није био у томе да је полиција нешто лоше урадила, већ да није урадила довољно и био је изазов приволети полицију да штити учеснике Прајд марша.

„После напада на учеснике није било ухапшених, нити осуђених", препричава организаторка Прајда у Естонији.

После 2006. године одржана је још једна парада у естонској престоници Талину наредне године, да би се затим престало са организацијом Прајд марша у тој земљи до 2017. године.

Став Естонаца према ЛГБТ+ заједници и Прајду се поправио током овог периода, али и даље има много људи који се противе одржавању те манифестације, каже Рауд.

„Када је Русија усвојила закон о спречавању 'геј пропаганде' приметили смо да је подршка опала, али је после тога поново порасла и напредујемо у тој сфери из године у годину", додаје она.

Кристина Рауд је први пут била на Прајду у домовини и учествовала је у организацији 2017. године, а у међувремену је заживео Балтички Прајд, у склопу којег су у Естонији организовани само мањи догађаји.

„Ако упоредимо тај период са 2017. годином, дошло је до велике промене у ставу полиције - од те године имали смо одличну сарадњу, разумели су шта се догађа, били су ту за нас, чак су неки полицајци рекли да им се стварно свидела парада", објашњава она.

Током претходних година Прајд у балтичким земљама одржаван је редовно, са паузом 2020. године због пандемије корона вируса, а ове године први пут је организован локални Прајд марш у граду Тартуу.

Током претходних година, ове манифестације у Балтичким земљама углавном не прати насиље, иако се и даље током Прајда окупљају они који исказују неслагање са одржавањем, каже организаторка Прајда у Естонији.

На питање како би оценила положај ЛГБТ+ особа у естонском друштву, посебно у поређењу са другим бившим совјетским републикама, каже да има простора за напредак.

„Није довољно лоше да би било ужасно, али ни довољно добро да би било сјајно", закључује Рауд.

Грузија: Прајд се сузбија насиљем, црква и измене Устава коче промене

Променом Кривичног законика 2000. године, у Грузији су декриминализоване ванбрачне заједнице истополних партнера, а од 2008. легална је и промена пола у тој земљи.

До признавања истополних бракова у тој земљи пут ће ипак бити дужи, а у грузијском парламенту се 2016. године расправљало и о измени Устава после предлога бившег премијера Ираклија Гарибашвијила.

Промена, којом се брак одређује као „заједница жене и мушкарца", чиме се спречава евентуално признавање истополних бракова, усвојена је 2017. године.

У Грузији покушаји организације Прајд догађаја датирају од 2006. године, а ЛГБТ организација Идентоба организовала је 2012. први протестни марш у Тбилисију, који је прекинут због напада конзервативних демонстраната.

У мају наредне године, поводом Међународног дана борбе против хомофобије, одржани су протести у Тбилисију на којима су окупљени захтевали већа права за ЛГБТ+ заједницу, али су на улице изашли и традиционалисти организовани уз помоћ Грузијске православне цркве.

Они су пробили полицијски кордон и напали активисте, а грузијски патријарх Иља поручио је да је организовање тог скупа „кршење воље већине" и „увреда" за Грузијце.

Хомосексуализам је болест, рекао је он, упоредивши га са зависношћу од наркотика.

Грузијска православна црква има велики утицај на формирање јавног мњења у тој земљи и то је један од главних разлога за „висок ниво непријатељства" према ЛГБТ+ заједници у овом друштву, сматра Агата Капанадзе, менаџерка за комуникације организације Тбилиси Прајд, за ББЦ на српском.

Она наводи још неке разлоге због којих је друштвена група којој припада „једна од најрањивијих" у овој бившој совјетској републици.

„Ту је неефикасно спровођење закона против дискриминације, успон десничарских организација и неактивност државе у спровођењу политика и заштити ЛГБТ+ људи", набраја Капанадзе.

Према рангирању организације ИЛГА, која се бави заштитом људских права, Грузија је на 34. месту од 49 европске земље када је у питању статус ЛГБТ+ људи.

Ипак, Агата Капанадзе упозорава на „алармирајући" број напада на припаднике ове заједнице.

„Током претходних 10 година, неколико трансродних особа је убијено и више њих је нападнуто због њиховог идентитета и изражавања ставова у Грузији", додаје.

Тбилиси Прајд покушао је да организује марш у Тбилисију 2021. године, али је он отказан због насиља и претњи по безбедност.

Десничарске групе су упале у просторије те организације, нападале новинаре и палиле заставе Прајда, о чему је извештавао и ББЦ.

„Не можемо да ризикујемо људске животе и излазимо на улицу, град је пун насилних нападача", саопштили су тада из организације Тбилиси Прајд.

Један новинар је преминуо после напада, а директорка канцеларије Прајда Ана Субелиани сматра да би била убијена да није побегла, о чему је говорила за ББЦ:

Капанадзе прошлогодишња дешавања описује као „трауматично искуство".

„Овај страшни и срамни погром нарушио је пут Грузије ка Европи и демократске вредности.

„Треба да се зна и да организатори нису кажњени и да настављају са њиховим делима", каже она.

Иако је, како каже, у њеној земљи „атмосфера сложена, а окружење непријатељско", активисти Тбилиси Прајда се надају да ће до одржавања параде у будућности доћи.

„Баш се надамо да ће Прајд у Грузији имати дугачку и успешну историју и да ће догађаји моћи да се спроводе без икаквих напада и претњи.

„Наша борба за једнака права је још нова, а она ће се једног дана претворити у шарену прославу љубави", сматра Агата Капанадзе.

Погледајте причу о најстаријој транс жени у Сарајеву:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]