You’re viewing a text-only version of this website that uses less data. View the main version of the website including all images and videos.
Иран и смртна казна: Зашто Исламска Rепублика усмрти више жена него било која друга земља
- Аутор, Сваминатан Натараџан
- Функција, ББЦ Светски сервис
Упозорење: Овај чланак садржи описеи слике који би могли да узнемире неке читаоце
Групе за заштиту људских права тврде да се Иран тренутно налази у егзекуторском походу.
Само у последњој недељи јула усмрћено је 32 људи, међу којима три жене које су обешене зато што су убиле мужеве.
„Не постоји затворска казна за убиство у Ирану. Или опростите или погубите", каже Роја Боруманд, извршна директорка иранске организације за заштиту људских права Центар Абдораман Боруманд, са седиштем у САД-у.
И док неке друге земље погубе више људи од Ирана, нико не усмрти више жена, према годишњим подацима Амнести интернешенела.
Зашто, дакле, Иран врши толико погубљења жена?
Смртна казна
Поред три жене убијене прошле недеље, још шест усмрћено је у првих шест месеци ове године, према Центру Абдораман Боруманд.
Истина је да су у земљи огромна већина погубљени мушкарци, али ових девет жена се додаје на све већи укупни збир.
„Између 2000. и 2022. године, забележили смо погубљење најмање 233 жене", рекла је Боруманд за ББЦ.
„Усмрћено је 106 жена због убиства и 96 због наводних злочина у вези са дрогом", додаје она.
Верује се да је један мањи број жена усмрћен због ванбрачног секса.
Боруманд наводи да је званично објављено само око 15 одсто ових случајева - за остале знамо од политичких затвореника или званичника који су пустили детаље у јавност без одобрења власти.
За висок број погубљења делом је заслужно одсуство флексибилности, каже Боруманд: према правосудном систему земље, држава не може да ублажи смртну казну за убиство - одлука о опраштању искључиво је на породици жртве.
Без помоћи
Иранска активисткиња Атена Даеми покушала је у последњи час да се избори за помиловање једне од жена које су прошле недеље погубљене због убиства њихових мужева, четрдесетогодишњу Авганистанку Санубар Џалали.
Даеми се надала да ће успети да преговара са породицом Џалалиног мужа и добије опроштај.
„Покушали смо да пронађемо породицу жртве убиства и да је молимо за опроштај, али затворска управа је одбила да нам помогне. Дала нам је телефонски број њеног адвоката ког јој је доделила држава, али он је игнорисао наше захтеве", рекла је Даеми за ББЦ.
„Управа затвора понекад помогне да породица прихвати одштету у новцу и опрости, али не увек."
Али Боруманд може да се похвали извесним успесима - сарађујући са другим активисткињама она каже да је успела да спасе две особе од погубљења и још осам њих од ампутације делова тела.
Од друге две жене које су биле обешене истог дана кад и Џалали, једна је била малолетна невеста коју је породица удала са 15 година.
Трећа жена је први пут била ухапшена за убиство мужа пре више од пет година.
Слаба одбрана
Даеми је провела седам година у затвору због активизма.
Она каже да женским затворима недостају основни услови за живот, а затворенице се често пребијају.
И судски процеси су, каже она, често намештени против жена, јер само мушкарци могу да буду судије, а већина адвоката су такође мушкарци.
Ирански судови морају да обезбеде адвоката одбране, али Даеми каже да они не пружају много правне подршке будући да су „многи од додељених адвоката бивше судије или тужиоци".
„Доказати да сте невини није лако у случајевима убистава.
„У таквим случајевима, реч породице жртве има већу тежину од речи оптужених", каже Даеми.
Сексистички систем
Иранска новинарка Асиех Амини, која сада живи у Норвешкој, пажљиво је пратила случајеве у којима су жене биле осуђиване на смрт.
Она каже да је у корену проблема сам правосудни систем.
„По закону, отац и деда са очеве стране су главе породице и они могу да одлучују о судбини ћерки, између осталог и о њиховом браку", рекла је Амини за ББЦ.
То значи да девојке које су присиљене да се удају могу да се суоче са озбиљним проблемима, као што је породично насиље, и за њих је готово немогуће да на иранским судовима дођу до развода, додаје она.
Жене које су осуђене на смрт често изгубе подршку чак и властитих родитеља, који могу да пожеле да очувају оно што називају „породична част".
„У том стању, неке жене заувек остану жртве насиља", каже Амини.
Друге размишљају о томе да убију сопствене мужеве.
„Неке од ових жена признале су да су саме починиле убиство или да им је неко помогао.
„Али скоро све су истакле да, у случају да је постојао начин да се заштите од насиља које су морале да трпе, оне не би починиле убиство", каже она.
Погубљења малолетника
Амини наводи као пример како се судови односе према неким женама случај шеснаестогодишње Атефех Сахалех, коју су сексуално злостављали бројни мушкарци.
Уместо да су тражили правду за девојку тинејџерског узраста, судије су 2004. године пресудиле да је она имала ванбрачни сексуални однос.
„Осуђена је на смрт зато што је признала да је имала секс са неким мушкарцима, а заправо је била силована", каже Амини.
Она објашњава да према Исламском кривичном законику у Ирану, ако једна особа призна да је имала ванбрачни секс, он или она биће осуђени на 100 удараца бичем.
А ако се тај чин понови три пута, четврти пут могу бити осуђени на смрт.
„Али у случају Атефех, није био примењен чак ни тај нехумани закон, зато што сам сазнала да је добила 100 удараца бичем само двапут пре него што је судија донео одлуку да она мора бити погубљена", каже Амини.
„Четврти пут је лично тај судија, чије је име Хаџи Резаи, ставио омчу око Атефехиног врата."
Ту не стаје глад за одмаздом.
Активисткиња за борбу против смртне казне Наргес Мухамади поставила је снимак на стриминг платформу на ком описује погубљење током ког је син жене осуђене за смрт мужа лично шутнуо хоклицу испод ногу своје мајке на вешалима.
Мухамади верује да је породица убијеног мужа извршила огроман притисак на сина и његову родбину да сачувају „породичну част".
Средство застрашивања
Амини се жали да дискриминација у закону, на судовима и у традицији „игра велику улогу у довођењу ових жена у ћорсокак, чинећи их криминалцима или жртвама", али она није сигурна шта да мисли о овим скорашњим збрзаним погубљењима.
„У годинама током којих сам пратила ове случајеве од затвора до затвора стварно нисам разумела какве користи има влада Ирана од ових бруталних казни", каже она.
Али Боруманд има теорију.
Ирански затвори су сада претрпани политичким затвореницима и корисницима дрога, и да би смањили притисак на затворе, она мисли да званичници врше притисак на родбину убијених да убрзају одлуку - опроштај или смрт.
Боруманд страхује да то доводи до тога да се много више људи шаље на вешала.
Она сумња и да власти имају скривени мотив за ово екстремно кажњавање.
„Недавно је одсечена рука једном човеку у Техерану. Доводили су затворенике из других градова да врше ампутације", каже она.
„Они то не најављују, али раде то тако да би информације о казни почеле да круже ширим друштвом и уносили страх међу активисте."
Иранска влада упорно не одговора на молбе ББЦ-ја за коментар, али је иранско правосуђе раније саопштило да су погубљења легална и да земља не крши међународне обавезе Ирана (потписане споразуме).
Иранска влада упорно негира извештаје о мучењима и изнуђеним признањима.
Погледајте видео о модним фотографкињама из Авганистана које пред објективом пркосе друштвеним нормама
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]