Русија и Украјина: Рањени, али жељни да се врате у борбу

    • Аутор, Лора Бикер
    • Функција, ББЦ Њуз, Дњепар

Јуриј је изгубио стопало, али не и вољу да се бори.

Замало је преживео експлозију гранате, његов виши наредник погинуо је на лицу места.

Јуриј је успео да упозори ратне другове да узму заклон, али не и сам то да учини, јер се налазио на десет метара од склоништа кад је ударила ракета.

„Био сам у самом епицентру напада.

„Да се ја питам, сад бих устао, вратио се да се борим. Веома сам несрећан што се моји момци тамо боре, а ја ту лежим и не могу да им помогнем", каже ми он из болничког кревета у Дњепру, четири сата вожње од прве линије фронта у региону Донбаса у источној Украјини.

Ватрене речи, али Јуриј је блед.

Његову десну руку држи метална конструкција која подупире кост.

Хирурзи су покушали да му спасу десно стопало, али су схватили да су повреде превелике.

Овом двадесетједногодишњаку биће потребна протеза ако жели да му се оствари жеља и да се поново бори за сопствену земљу.

Али тренутно су дуги редови оних којима је потребно управо то - и рањених војника и цивила.

„Украјини треба више помоћи за куповину протетичких компоненти.

„Буџет земље у овој области издвојен је још пре рата и није урачунао ово. Један од наших главних приоритета јесте да повратимо изгубљене функције рањених што је пре могуће и вратимо их у потпуности у нормалан живот", каже Јевгениј Челаков из Фондације за социјалну заштиту особа са инвалидитетом.

Тешко је сагледати размере проблема.

Тражили смо коментар од украјинског министарства одбране, али нисмо добили одговор.

Болница у Дњепру најближа је линији фронта, али су овдашњи лекари добили упутства да нам не говоре колико рањених војника лече.

Нашу посету строго надгледа официр за штампу и није нам дозвољено да постављамо питања о цивилним жртвама или смртима.

'Тамо напоље је пакао'

Председник Зеленски је прошле недеље изјавио да у борбама сваки дан погине до 100 војника, а буде рањено њих 500.

Хирурзи и болничари кажу да већина има ране задобијене у експлозијама.

Тим Прве добровољачке мобилне болнице Пирогов често је први на лицу места који указује помоћ војницима рањеним на фронту у региону Донбаса.

„Тамо напољу је пакао.

„За разлику од онога што смо видели у региону Кијева, овде готово да нема рана од метка - само језиве повреде осакаћених од ракета, минобацача, бомби и граната. Језиво је колико је технологија убијања узнапредовала", каже ми Генадиј Друженко из ове групе.

„Виђам пацијенте се тешким повредама", каже професор Александар Лоскутов са Националне академије медицинских наука Украјине.

Он је ортопедски хирург из Дњепра, који ради по читав дан да би спасао што више људи.

Неких дана има и до 80 пацијената.

„Не могу сви да се спасу", каже он тихо.

Али верује да решење за оне који су изгубили удове мора да се пронађе унутар земље, а не да се пацијенти шаљу у болнице у иностранству.

Посетили смо фабрику протетичких помагала у Дњепру изграђену 1944. године.

Овде су спремни да појачају производњу.

„Особа која добија први протетички уд мора да се обучи да га користи. То је као са бициклом: није довољно само дати некоме балансер да би он знао да га вози. Неко негде мора да га и научи", каже директор Алексеј Штанко, док ме води у обилазак.

„Кад неко буде примљен на болничку негу код нас и види друге који немају обе ноге или руку, баш као и он, он онда види да живот иде даље. Можете да имате нормалан живот уз оно што вам нуди савремена технологија", додаје он.

Има и изузетних прича о успеху: хируршка вештина спасава удове.

Сергеј је био погођен минобацачком гранатом док је био на мисији у Маријупољу - граду који је сада у рушевина и у руским рукама.

Показани су ми слајдови Сергејеве повреде. Недостајао му је већи део потколенице, али хирурзи су искористили део његове бутине да је надоместе.

„Шансе су биле танке", каже он.

Његова супруга Јулија није се чула с њим две недеље кад је добила позив да дође у болницу.

Све време га држи за руку током интервјуа.

Пушта га само једном, док се Сергеј ослања на штаке да ми покаже да може да хода на кратким удаљеностима.

„То је чудо", каже Јулија.

Али као и Јуриј, њен муж мисли само на то како да се врати у борбу.

Сергеј верује да ће собе за војну рехабилитацију широм Украјине бити пуне незадовољних војника као што је он.

Питам Јулију шта мисли о томе.

„Потпуно подржавам мужа.

„Спремна сам да пођем даље и подржим све што он хоће да уради", говори ми она, још увек држећи Сергеја за руку.

Цена овог рата равна је јакој вољи да се превазиђу њене последице.

Многе добротворне организације спремне су да помогну.

Али биће потребни и новац и време да још један сурови рат не би прогањао још једну генерацију војника.

Погледајте снимак погођене дечије болнице и породилишта у Маријупољу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]