Украјина и Русија: Руски војници који одбијају да се врате на фронт

Неки руски војници одбијају да се врате да се боре у Украјину због њихових претходних искустава са прве линије фронте на самом почетку инвазије, према тврдњама руских правника за људска права и активиста.

ББЦ је разговарао са једним таквим војником.

„Не желим да се вратим у Украјину да убијам и да будем убијен", каже Сергеј*, који је почетком године провео пет недеља борећи се у Украјини.

Он је сад код куће у Русији, пошто је затражио правни савет како да избегне да буде послат назад на фронт.

Сергеј је само један од стотина руских војника за које се тврди да су затражили такву помоћ.

Сергеј каже да је истраумиран искуством у Украјини.

„Мислио сам да смо ми руска војска, најјача сила на свету", каже овај младић огорчено.

Уместо тога, од њих се очекивало да ратују чак и без најосновније опреме, као што су уређаји за ноћни вид, каже он.

„Били смо као слепи мачићи. Шокиран сам нашом војском. Не би коштало много да нас опреме. Зашто онда то није учињено?".

Сергеј се придружио војсци као регрут - већина руских мушкараца старости између 18 и 27 година морају да служе годину дана обавезног војног рока.

Али, после неколико месеци, донео је одлуку да потпише двогодишњи професионални уговор на основу којег би добијао плату.

У јануару је Сергеј послат близу границе са Украјином на војне вежбе, како му је речено.

Месец дана касније, 24. фебруара, онога дана кад је Русија покренула инвазију, речено му је да пређе границу.

Његова јединица се готово моментално нашла на мети напада.

Кад су се то вече сместили на напуштеној фарми да преспавају, њихов командант им је рекао:

„Као што сте већ до сада сви и сами схватили, ово није шала."

Сергеј каже да је био потпуно шокиран.

„Моје прве мисли су биле: 'Да ли се ово стварно дешава? Да ли се ово стварно дешава мени?!'".

Непрестано су били гађани гранатама, каже он, и кад су били у покрету и кад су били стационирани током ноћи.

У његовој јединици од 50 људи, 10 је убијено, а још 10 рањено.

Готово сви његови другови били су млађи од 25 година.

Чуо је за руске војнике који су били толико неискусни да „нису знали да пуцају и нису знали да распознају која је предња, а која задња страна гранате."

Он каже да је његов конвој, који је путовао кроз северну Украјину, пресечен после само четири дана кад је мост који је требало да пређу експлодирао, а другови испред њега су страдали у експлозији.

Сергеј говори о трауми једног другог тренутка кад је требало да заобиђе другове заточене у запаљеном возилу испред њих.

„Дигао га је у ваздух минобацач или нешто друго. Не знам шта је то било. Возило се запалило, а унутра су били руски војници.

„Обишли смо га и наставили даље, пуцајући у покрету. Нисам се ни осврнуо."

Његова јединица кретала се кроз украјинске сеоске пределе, али било је очигледно да не постоји никаква стратегија, каже он.

Обећано појачање није стизало, а војници нису били довољно добро опремљени за задатак заузимања великог града.

„Ишли смо без хеликоптера - само у колони, као да идемо на војну параду."

Он верује да су његови команданти планирали да освоје упоришта и кључне градове веома брзо и да су рачунали на то да ће се Украјинци напросто предати.

„Журили смо напред, са кратким ноћењима, без ровова, без извиђања. Нисмо оставили никога у позадини, тако да кад би неко одлучио да нам приђе с леђа и нападне нас, не бисмо били заштићени.

„Мислим да је много наших момака погинуло управо због тога.

„Да смо напредовали постепено, да смо проверавали да ли су путеви минирани, могли су да се избегну много губици."

Сергејеве притужбе на недостатак опреме поновљене су у телефонским разговорима наводно између руских војника и њихових породица, који су пресреле и поставиле на интернет украјинске снаге безбедности.

Почетком априла, Сергеј је послат назад преко границе у логор на руској страни.

Трупе су повучене из северне Украјине и чинило се да се сада прегрупишу за напад на исток.

Касније тога месеца он је примио наређење да се врати у Украјину, али је команданту рекао да није спреман да пође.

„Рекао ми је да је то мој избор. Нису чак ни покушали да нас одговоре, зато што нисмо били први", рекао је Сергеј за ББЦ.

Али он је био довољно забринут због потенцијалне реакције његове јединице на његово одбијање да послуша наређење, па је одлучио да затражи правни савет.

Адвокат је рекао Сергеју и двојици његових колега са сличним ставом да предају оружје и да се врате у штаб своје јединице, где треба да уруче писмо у ком објашњавају да су „морално и психолошки исцрпљени" и да не могу да наставе да се боре у Украјини.

Сергеју је речено да је важно да се врати у јединицу зато што би обичан одлазак могао да се протумачи као дезертерство, а то може да се заврши двогодишњом казном у дисциплинском батаљону.

Заповедници се труде да застраше војнике под уговором тако да остану у јединицама, према речима руског адвоката за људска права Алексеја Табалова.

Али он истиче да у руским војним законима има клаузула које омогућују војницима да одбију да се боре ако то не желе.

Активиста за људска права Сергеј Кривенко каже да не зна ни за једно кривично гоњење оних који одбијају да се врате на фронт.

То не значи да се са тим није покушало.

Командант у северној Русији затражио је кривично гоњење подређеног који није желео да се врати у Украјину, али војни тужилац је одбио да покрене случај, према документима у које је имао увид ББЦ.

Такво дело било би „преурањено" без процене штете по војну службу у којој је дотични војник учествовао, објаснио је тужилац.

Али нема гаранција да неће бити других кривичних гоњења у будућности.

Војници као што је Сергеј, који не желе да се врате на фронт, нису ништа неуобичајено, према Руслану Левјеву, уреднику Тима за обавештајне податке из сукоба, медијског пројекта који истражује искуства руске војске у Украјини путем поверљивих интервјуа и материјала отвореног кода.

Левјев каже да његов тим процењује да је једна значајна мањина руских војника под уговором послата у Украјину да се бори на почетку инвазије одбила да се тамо врати.

И независни руски медији су извештавали о стотинама случајева војника који одбијају да буду поново послати у Украјину од почетка априла.

Неколико адвоката и активиста за људска права са којима је разговарао ББЦ рекло је да редовно пружају правну помоћ мушкарцима који покушавају да избегну да буду враћени у Украјину.

Сваки од наших саговорника до сада је радио на десетинама случајева, а верује да ти војници деле даље савете колегама.

Иако Сергеј не жели да се врати на фронт, он жели да заврши преосталу војну службу у Русији како би избегао било какве непредвиђене последице.

Али то значи да, иако је његово писмо о одбијању да се бори прихваћено, нема гаранција да неће бити поново послат у Украјину у неком тренутку током периода његове преостале службе.

„Видим да се рат наставља, он се неће окончати", рекао је Сергеј за ББЦ.

„У овим месецима обавезне војне службе који су ми преостали, може да се деси било шта - па и оно најгоре."

*Сергејево име је промењено

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]