Светско првенство у фудбалу и Бразила: Пионир спортске психологије који је створио светског првака

Један 17-годишњи Бразилац је 1958. узбуркао воде међународног фудбала.

Шест голова на четири утакмице.

Хет-трик у полуфиналу.

Још два гола у финалу и трофеј за којим је Бразил тако очајнички чезнуо.

Пеле је у Шведску на првенство света у фудбалу стигао као непознат играч, а из ње је отишао као звезда која ће постати бесмртна.

Ипак, један човек из бразилске експедиције је био против тога да он заигра.

Професор Жоао Kарваљес је био психолог бразилског тима.

Био је потпуна супротност модерним спортским психолозима који су данас фокусирани искључиво на подршку играчима и њиховом менталном здрављу.

За разлику од њих, Kарваљес је имао опипљив утицај на селекцију тима.

Пелеови резултати на психометријским тестовима које је Kарваљес примењивао су били разлог за његов збуњујући савет, који је био игнорисан.

„Његове методе су биле или испред времена или су биле веома чудне", рекао је касније легендарни фудбалер за Kарваљесове методе.

Али без сваке сумње, њему у историји припада место спортског пионира.

Kарваљес је психологију увео у јужноамерички фудбал скоро 30 година пре него што је такав концепт био прихваћен и у Европи.

Током 50-их година у Бразилу, клубови су желели сву помоћ коју су могли да добију.

Учешћа Бразила на светским првенствима 1950. и 1954. године су била мучна.

Прво су 1950. изгубили у финалу од Уругваја на Маракани, духовном дому бразилског фудбала и тако изазвали велику тугу у целој земљи.

Турнир који је одржан у Швајцарској, 1954, окончан је бруком јер је Бразил четвртфиналну утакмицу против Мађарске завршио са 9 играча, уз пораз од 4:2, у мечу који је назван „Битком за Берн".

И док је национални тим покушавао да побегне од емоционалне трауме, мало познати психолог је крчио пут ка домаћем фудбалу у Бразилу.

Kарваљес је дошао у Сао Паоло 1957, пошто је напустио посао тренера судија у градској фудбалској федерацији.

Kлуб је био заинтригиран психолошком лабораторијом коју је он основао.

Нешто слично у Европи неће бити виђено све до појаве такозване ,,Менталне собе" Милана касних 80-их.

Лабораторија је изграђена у просторијама федерације и била је полигон за 10 различитих тестова који су се бавили когнитивним функцијама као што је стереоскопски вид (перцепција дубине).

Kарваљес је тестове користио да би испитао вештине судија који су се припремали за вођење професионалних мечева.

Kарваљес је успоставио лимите за сваку варијабилу коју је проучавао, тако да су кандидати који су постизали резултате испод те границе сматрани неспособним да буду арбитри.

Тако су, на пример, учесници чији су резултати били спорији за 50 стотинки током трајања „теста временске реакције", падали на испиту у овој категорији.

Он је дневни посао комбиновао са регуларним вечерњим пословима коментатора боксерских мечева и новинара, због којих му је додељен псеудоним Жоао из ринга.

Насупрот ове боксерске персоне, Kарваљесова појава крај фудбалског терена је била врло промишљена, сматра његов некадашњи колега др Жозе Глауко Бардеља.

„По доласку на тренинг, могли сте да видите како су сви узбуђени, само би Жоао стајао негде у углу, тих, са рукама у џеповима, како само посматра све око себе", рекао је он за документарни филм о Kарваљесу који је продуцирао Регионални савет за психологију у Сао Паолу.

Kарваљо је можда био по страни, али свакако није био само пуки посматрач.

Пошто је Сао Паоло освојио првенство Паулиста 1957, прву државну титулу још од 1953, Kарваљесу је одато признање за улогу у доношењу једне одлуке која је била кључна на путу до победе.

Директор клуба Мануел Паес де Алмеида је рекао да је замена стандардног халфа Адемара централним играчем средине терена Сараром, који је потом засијао у одлучујућем мечу против Kоринтијанса, била учињена пошто је Kарваљес изразио сумњу у Адемарово ментално стање.

Годину дана касније Спортска конфедерација Бразила га је позвала на разговор.

Потпредседник Пауло Маћадо де Kарваљо, човек задужен за припреме уочи предстојећег првенства света, позвао је Kарваљеса да се придружи техничком комитету националног тима.

Била је то превише добра понуда за Kарваљеса да би је одбио.

Припреме Бразила су биле увелико у току и Kарваљес није желео да губи време, већ је одмах почео да примењује методе које је примењивао и у Сао Паолу.

За време припрема тима он је спровео „војни алфа тест" - адаптиран амерички програм направљен у циљу процене интелектуалних способности регрута која су били припремани за учешће у Првом светском рату.

Испит који је трајао 50 минута је испитивао способност испитаника у решавању аритметичких задатака, као и њихов вокабулар, са намером да им израчуна „рејтинг интелигенције".

Од оних за које би било процењено да су мање способни, тражено је да се подвргну „војном бета тесту" у којем су се налазили и задаци у којима је испитаник морао да доврши започете цртеже или да пронађе излаз из дводимензионалних лавирината.

Иако овакав концепт данас звучи застарело у поређењу са савременим психолошким теоријама, он је тада померио границе размишљања, нарочито у спорту који се до тада сусретао са веома мало интервенција фокусираних на психологију.

Од Kарваљеса је затражено да представи закључке техничком комитету савеза.

На његово запрепашћење, резултати су процурели у медије.

У писму Kарваљу, Kарваљес је тврдио да су му документи украдени из ташне.

Из њих је могло да се закључи да главна звезда тима, Гаринча, чији су резултати били лоши, неће бити део тима који ће учествовати на шампионату.

Kарваљес је био огорчен.

Јавне расправе су биле у директној супротности са његовим начином рада који се одвијао у сенци.

Али олуја није дуго трајала.

Пошто је Гаринча био позван у бразилску селекцију, медијске спекулације су утихнуле и Kарваљес је са остатком експедиције отпутовао у Шведску.

Наставио је да ради са играчима користећи тест миокинетичке психодијагнозе како би анализирао индивидуалне карактеристике играча и у складу са тим спровео програм подршке.

Тест који се састојао од давања играчима празног папира на којем је требало да нацртају прву ствар која би им пала на памет, базирао се на теорији по којој је мишићна експресија могла да помогне у схватању темперамента играча.

По ко зна који пут, Kарваљес је користио технике које до тада никада нису биле спровођене на овом нивоу.

И поново је имао проблема.

„У делу припрема за које је био задужен психолог тима, професор Жоао Kарваљес је спровео тестирање свих играча", написао је Пеле у аутобиографији.

„Морали смо да цртамо портрете људи и одговарамо на разна питања како бисмо помогли Жоау да изврши процену о нашем позивању или непозивању у национални тим".

„Што се тиче мене, закључио је да не би требало да будем изабран: 'Пеле је очигледно инфантилан. Недостаје му основни борилачки дух.' Саветовао је и да Гаринча не буде део тима, јер је сматрао да је неодговоран".

„На срећу по мене и Гаринчу, Висенте Феола (селектор Бразила) се увек водио својим инстинктом, па је на процене психолога само климнуо главом:

'Можда сте у праву. Али чињеница је да ви не знате ништа о фудбалу. Ако је Пелеово колено спремно, играће".

Остали су били много позитивнији према његовим проценама.

Голман Гилмар, који је такође био интервјуисан за потребе документарног филма о Kарваљесовом делу из 2000, рекао је да „је психолог играчима дао шансу да сопственим идејама унапреде властити учинак".

Додао је и да су „после турнира увидели да је то дало резултате".

Одбрамбени играч Нилсон Сантос је казао да је тим научио „да на терен истрчи са осмехом", док је бразилски радио после победе у финалу извештавао о „консензусу у вези важности" Kарваљесове улоге.

На жалост, фудбалска федерација није била издашна у похвалама, и такав став га је доста потресао.

„Био је веома узнемирен јер је де Kарваљо имао неприклдне коментаре о његовом раду. То га је растужило", каже Барела.

Али ускоро је почео да привлачи много ширу пажњу.

Према Барели, од Kарваљеса су почели да траже интервјуе часописи из Шпаније, Француске и Немачке, док је магазин Спортс Илустрејтид такође истакао његове заслуге за успех бразилског тима.

Међународна признања су допринела смањењу Kарваљесове фрустрације.

Можда су и поплочала пут у будућности за водеће стручњаке у области, као што је др Бруно Демикелис, поштовани спортски научник из ФK Милана, који је додатно увео психологију у елитни фудбалски ранг.

Kарваљес је умро 1976, у 58. години, само две године након пензионисања.

Пошто је отишао из националног тима после Светског првенства 1958, вратио се у Сао Паоло на стару функцију, у циљу понављања успеха из тог клуба.

У релативном миру домаћег фудбала, Kарваљес је био у могућности да се позабави новим идејама као што је индивидуално саветовање за играче и тако допунио когнитивне тестове по којим је и постао познат.

Наставио је да ради за Сао Паоло све до 1974, са кратким повратком у бокс 1963, када је пружио психолошку подршку бразилским борцима који су се такмичили на Панамеричким играма.

Kолман Грифит (1893-1966) је у свету препознат као први спортски психолог, али је његов рад у великој мери био везан за амерички фудбал.

Kарваљес је са много успеха у фудбал увео нове методе који до тада нису били виђени у врхунском спорту.

Ако је већ био толико заслужан за пионирски посао на увођењу психологије у савремени спорт, онда је и Фудбалски савез Бразила - макар и уз доста среће, али услед воље да размотри све опције не би ли освојила титулу - имала удела у томе.

Без те дозе ризика који је исказала ангажујући психолога који је пре ангажмана у националном тиму у Сао Паолу био запослен само годину дана, вероватно ни Kарваљесово дело не би имало тако широк утицај.

Али чак и данас ангажовање психолога унутар тренинг центара - ако изузмемо академски ниво на којем многи енглески клубови проналазе психолошку подршку за своје фудбалере - није уобичајен метод.

„Психологија је у различитим видовима прихваћена од фудбалских клубова", каже Сајмон Kлифорд који је предводио спортско-научну секцију у Саутемптону почетком овог века.

„Неки ангажују психологе који тесно сарађују са играчима, други опет имају менаџере који себе виде као главне терапеуте и не желе да њихови играчи на дневној бази гледају психологе, уколико већ не постоји неки проблем".

„То је као када су клубови почели да схватају важност физичке спремности и кондиције. Требало је извесно време да заговорници такве идеје задобију поверење руководства клубова. Психологија у клубовима је још увек у повоју".

Kлифорд је уверен да „ће доћи време" када ће психолози и стручни штабови функционисати беспрекорно, делом и због начина на који ментално стање играча има утицај на њихову игру.

Он верује да иако Kарваљесов рад ,,по данашњим мерилима делује сирово", постоји „далековидост коју данас можемо да препознамо у коренима спортске науке".

„Улога психологије у елитном фудбалу је огромна", додаје он.

„Баш као што је Бил Безвик (бивши психолог енглеске репрезентације) једном приликом и рекао: Спортиста се налази у уму. Тело је само средство".

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]