Украјина и Русија: Избеглице из Маријупоља о трауми боравка у „филтрационим логорима“

Док је Маријупољ сада готово потпуно под руском контролом, неки становници почели су да беже на сигурно.

Они са собом носе језиве исповести о преживљавању вишенедељне опсаде и боравку у филтрационим логорима који су расадници болести.

Александар и Олена стоје у реду за кафу у народној кухињи свега неколико дана пошто су побегли из Маријупоља.

Они су двоје од срећника који су прошле недеље успели да побегну из града.

Осим украјинских снага и цивила у челичани Азовстал, Маријупољ је готово у потпуности под руском контролом и практично одсечен од остатка света.

Било какве информације о условима живота унутар града за 100.000 цивила за које се верује да су још тамо заточени су спорадичне и тешко их је независно потврдити.

Брачни пар, који је стигао у релативно безбедан град на западу земље Лавов, прича нам о преживљавању у граду током трајања борби.

Њихово искуство у једном од руских такозваних „филтрационих логора", центара наводно подигнутих надомак Маријупоља да би у њих били смештени цивили пре него што буду евакуисани, једнако је језиво.

Александар и Олена кажу да су завршили у једном таквом центру кад су покушали да побегну из града.

Након што су ходали три километра од свог дома до тачке за евакуацију, одвезени су до руског центра за избеглице у старој школи у селу Николске, северозападно од Маријупоља.

„Изгледало је као прави концентрациони логор", каже Александар (49).

Центре су украјински званичници упоредили са онима који су се користили током руског рата у Чеченији, када су хиљаде Чечена брутално испитиване, а многи од њих нестали.

Александру и Олени су узети отисци прстију, фотографисани су са свих страна и саслушавани су неколико сати од руских безбедносних официра - „баш као у затвору", каже он.

Они су се бринули да ће Руси завирити у њихове телефоне па су обрисали све доказе са својих уређаја о било чему што има везе са Украјином - као што је фотографија њихове ћерке испред украјинске заставе.

Њихове бриге су биле оправдане.

Александар каже да су током њиховог саслушања официри руских безбедносних служби проучавали фотографије, историју телефонских позива и контакте на њиховим уређајима, тражећи везе са владом, војним званичницима или локалним новинарима.

„Ако се на некога посумња да је 'украјински нациста', одвели би га у Доњецк ради додатне истраге или да га убију", каже Александар, мада ББЦ није успео да верификује ову тврдњу.

„Било је веома опасно и ризично. Било каква мала сумња, било какав мали отпор - и могли су да вас одведу у подрум на саслушање и мучење.

„Сви су се плашили да ће бити одведени у Доњецк."

Председник Русије Владимир Путин навео је као један од циљева његове инвазије да се Украјина очисти од нациста, а руска пропаганда изнела је бројне неосноване наводе да је Украјина на неки начин постала нацистичка.

Док су чекали да буду процесуирани, неки људи понудили су Александру и Олени начин да побегну из Маријупоља а да не прођу кроз филтрацију.

Али пар се плашио да би они могли бити Руси или колаборационисти.

„Плашили смо их се", каже Олена.

На крају су били стављени у притвор и на списак за евакуацију.

Али њиховој патњи ту није био крај.

Прихватање тајне понуде

„Не можете да замислите колико су страшни били услови живота у филтрационом логору", каже нам Олена.

Старији људи су спавали по ходницима без душека или ћебади.

Постојао је само један тоалет и један лавабо за хиљаде људи, каже она.

Убрзо је почела да се шири дизентерија.

„Није било начина да се оперете или одржавате хигијену", каже она.

„Смрад је био ужасан."

Сапуни и средства за дезинфекцију нестали су другог дана њиховог боравка тамо.

Ускоро је понестало и тоалетног папира и санитарних уложака.

После њиховог саслушања, Александар и Олена су обавештени да смеју да се укрцају у 148. аутобус за евакуацију.

Али недељу дана касније, локацију је напустило свега 20 аутобуса.

За разлику од њих, било је организовано много више аутобуса за одлазак на руску територију.

Власти су чак покушале силом да укрцају брачни пар у аутобус који иде на исток, кажу они.

На крају су Олена и Александар схватили да су приморани да затраже помоћ људи који су им у тајности понудили превоз чим су стигли.

„Нисмо имали другог избора - или да силом будемо депортовани у Русију или да ризикујемо са овим приватним шоферима", каже Олена.

То је дилема коју потврђује градоначелник Маријупоља Вадим Бојченко.

„Многи аутобуси са цивилима одлазе на руску уместо на украјинску територију", рекао је он за ББЦ преко телефона.

„Од почетка рата, Руси нису дозвољавали никакав пролаз за евакуацију цивила.

„Имали су директну војну наредбу да убијају цивиле", рекао нам је он.

Шофер Александра и Олене успео је да их пребаци из њиховог филтрационог логора до града под руском окупацијом Бердјанска - преко „њива, земљаних путева, уских стаза иза свих контролних пунктова", каже Олена, зато што нису имали одговарајуће документе за филтрацију да би прошли руску инспекцију.

Потом су провели три дана тражећи нову руту, пре него што су нашли још једног шофера спремног да ризикује све да би их одвео до територије под украјинском контролом.

Он је успео да заобиђе дванаестак руских контролних пунктова и безбедно их остави у Запорожју.

Одатле се пар укрцао на ноћни воз за Лавов.

„Из филтрационих логора можете да побегнете само уз помоћ ових рискантних локалних приватних шофера", каже Александар.

„Срећом, међу њима има добрих људи."

У Лавов су истог дана стигли Валентина и њен муж Јевгениј.

И они су прошле недеље некако успели да побегну из Маријупоља.

Укрцали су се у аутобус за један мањи град у западној Украјини - у очајничкој жељи да стигну на безбедно након патње коју су проживели.

За њих је процес филтрације прошао брзо, каже Валентина (58), можда због њихових година и зато што је Јевгениј инвалид.

Али, било је много горе за млађе људе, каже она.

„Филтрациони логори су као гето", каже она.

„Руси раздвајају људе у групе. Они који се сумњиче за везе са украјинском војском, територијалном одбраном, новинари и службеници владе - за њих је тамо веома опасно.

„Те људе одводе у затвор у Доњецки и муче их."

Она и Јевгениј такође кажу да су многи послати из филтрационих логора у Русију.

Некада би људима било речено да иду на украјинску територију, само да би се њихов аутобус окренуо ка територији под контролом Руса, кажу они.

Као и Александар и Олена, и Валентина каже да су успели да побегну само због њиховог шофера.

Возећи кроз мочваре, преко њива и земљаних путева, шофер је успео да пребаци 55 путника на украјинску територију.

„Кад смо коначно побегли и видели украјинске борце и заставу, кад смо чули украјински језик, сви у аутобусу смо почели да плачемо", рекла је она.

„Било је невероватно да смо остали живи и коначно смо побегли из пакла."

Пили смо воду из бојлера

Мучан боравак у логору уследио је после више недеља живота под сталном ватром у Маријупољу.

Руске снаге су опколиле и бомбардовале град, напредујући споро, улицу по улицу.

Његова коначна окупација отежава да се сазна шта су тачно становници били присиљени да истрпе.

Тек су у разговорима са скорашњим бегунцима, као што су Валентина, Александар и Олена, на видело почели да излазе детаљи.

Текуће воде за многе није било, а храна је постала крајње оскудна.

Александар и Олена су се скривали у подруму близу једног ресторана, и тако су успевали да преживе од хране у конзервама чуване у тамошњем магацину, док је главни кувар ресторана припремао храну за оне којима је потребна.

Проблем је, међутим, била вода.

Александар описује како је морао да трчи напоље до бунара да би их опскрбио.

„Било је веома опасно, јер су Руси све време пуцали", каже он.

На крају је видео превише погинулих и гранатирање је постало сувише жестоко да би ризиковао одлазак до бунара.

„Вода из бојлера нам је спасла животе", каже он.

„Кад смо напустили подрум и покушали да се евакуишемо, у нашем бојлеру скоро да више није остало воде."

Валентина и Јевгениј се присећају како им је било немогуће да се докопају било какве хране сем онога што су људи сачували пре него што је почео рат.

Преживљавали су на конзервама, цереалијама и нешто мало кромпира што су узгајили у својој башти, делећи оно што су имали са комшијама.

„Много је људи страдало… много је тела било на улицама", каже она.

„Била је то ноћна мора. Трудим се да не мислим на то и само будем захвална богу што смо живи."

Њих двоје нису ризиковали одлазак на бунар знајући какве их опасности тамо чекају.

Кад је почео да пада снег, били су скоро екстатични од среће - сакупљали су га да би га отапали на ватри заложеној напољу, за пијаћу воду.

Руси су имали залихе и „неки људи су узимали храну од њих, они који нису могли више да гладују", каже Валентина.

„Што се мене тиче, никад не бих узела храну од тих чудовишта. Пре бих умрла."

Она посебну мржњу гаји према трупама под командом Чеченске Републике, аутономне руске области лојалне Владимиру Путину.

Ови екстремисти боре се у Украјини од самог почетка рата и за њих се каже да су у великој мери учествовали у опсади Маријупоља.

Валентина оптужује њихове снаге за лов на жену и децу „да би их силовали".

„Ако би девојке и жене одбиле то да раде, просто би их убили", каже она.

„Бацали су гранате кроз разбијене прозоре или у подруме и убијали све… Не могу да говорим више о томе.

„Не могу да верујем да људи могу да буду такве животиње. Ту нема људскости, нема саосећања."

Валентина и Јевгениј кажу да су преживели скривајући се у свом подруму на северној страни града.

Излазили су само да би наложили ватру, ризикујући поготке граната и шрапнела због мало хране и топлине.

На крају је и њихов подрум уништен у руском бомбардовању.

Јевгениј је доживео контузију и од тада има проблема са слухом.

Њихов комшија је такође тешко рањен.

Сељакали су се између склоништа и подрума, све док нису одлучили да покушају да беже.

Док су се пробијали из града, видели су разарање које су оставиле руске трупе.

„Својим очима сам видела црне, спаљене, празне небодере, који су потпуно уништени", каже она.

„Огроман је број мртвих тела. Град више не постоји. Чак ни зидови. Само хрпа рушевина", каже она.

„Никад не бих могла да замислим такво насиље."

Оба пара сада су побегла из Маријупоља, града који је постао симбол отпора и патње Украјине после руске инвазије.

Сада се суочавају са неизвесном будућношћу - само четворо њих од 11 милиона Украјинаца расељених у рату.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]